Đuro Svilar: Kod nas biti novinar znači biti i sadomazohista

U podcastu "Pitajte Đuru", koji će se uskoro emitovati na portalu Nova.rs, novinar Đuro Svilar dolaziće do traženih odgovora i rešenja problema, kao što je to uspešno radio od 2003. godine, na frekvencijama radija Lagune, u svojoj autorskoj istoimenoj emisiji.Slušajući probleme građana, Đuro smelo traga za odgovorima koje građani zbog neefikasne, neprobojne i nedodirljive administracije nisu dobili. Kako i sam navodi, u ovom podcastu on će biti spona između građana i lokalne samouprave.Pored toga, sa Đurom smo pričali i o novinarstvu u Srbiji, cenzuri i autocenzuri, kao i rizicima koje nosi njegov posao. Otkrio nam je zbog čega nije želeo da ostane na Laguni, čiji je vlasnik sada Željko Mitrović, kao i to kako ga ćerke savetuju kada je u pitanju njegovo istraživačko novinarstvo.Možete li nam reći nešto više o podcastu koji će se uskoro emitovati na portalu Nova.rs? Da li će to možda biti video-verzija vaše radijske emisije "Pitajte Đuru"?- Biće video-verzija koliko god to bude moglo da se prebaci sa nekog radijskog formata u video-format. Poenta čitave emisije biće da sva pitanja koja ljudi budu slali prebacimo u sliku. Primat će biti upravo na slici i onome što građani budu slali kao problem ili pitanja na koja nisu mogli naći odgovore jer izvršna vlast nije htela da im odgovori. Meni će građani, odnosno gledaoci i čitaoci, biti neko ko je moj novinar, reporter na terenu, tako da će oni na neki način biti moji saradnici, kao što su to do sada bili slušajući moju emisiju od 2003. godine, otkad je ona nastala.

Milenko Vasović je u jednom svom tekstu iz 2018. godine napisao da bi svaka opština trebala da ima jednog Đuru. Da li ćete sada proširiti domen podcasta, ili ćete se i dalje bazirati na beogradsko područje?- Radio Laguna je bio beogradski radio, tako da su pitanja uglavnom stizala iz Beograda, a sada pošto je portal nešto što se čita u čitavoj Srbiji, poziv čitaocima i gledaocima biće da se javljaju iz cele zemlje. Nastojaću da Beograd bude sadržajno pola podcasta, a ostatak da bude iz svih krajeva Srbije - od Vranja do Subotice. Svaka lokalna samouprava bi morala da ima jednog Đuru. Nije da se hvalim, ali živimo u takvoj državi gde će potrebe za ovakvim emisijama biti uvek jer lokalne samouprave ne rade svoj posao, već posmatraju građane koji ih plaćaju na način da su građani zbog njih tu, a ne obrnuto - da je lokalna vlast  ona koja mora da opravda to za šta je građani plaćaju. Ja ću biti neka spona između njih i nadam se da ću uspeti da nateram te činovnike, da ih tako nazovem, da odgovaraju na pitanja i da ne gledaju sa kog medija stiže pitanje, već da shvate da je to pitanje upućeno od strane građana.Kojim ćete se sve temama baviti u podcastu?- Poenta emisije od samog starta, još od 2003. godine bila je da nema partijašenja, da nema politikanstva, već da je politika sve što nas okružuje, tj. problemi građana biće nešto što je primat. Meni je najbitniji pojedinac, jer ću ići od pojedinačnog ka opštem rešenju, jer onaj ko danas postavi pitanje i ima problem, njemu je to ključni problem i ne interesuje ga ko mu je predsednik države. Njega interesuje da dobije vodu u ulici koja je raskopana i  interesuje ga da ima grejanje kako treba ili da mu dete ima svoje zdravstveno osiguranje. Oni koji budu gledali emisiju moći će iz tog pojedinačnog problema ili odgovora na pitanje da dođu do rešenja svog problema jer se svako može naći u situaciji da ima zatvorena vrata u određenoj službi i da mu je za to neophodna medijska pomoć, kako bi se naterali oni koji su dužni da rade svoj posao.

Neko vreme bili ste i deo tima "Insajder". Da li se i dalje bavite takvom vrstom novinarstva, odnosno istraživačkim novinarstvom?- Prelaskom na televiziju Nova S ne radim više u "Insajderu", odnosno otkad je počela emisija "Među nama". Ali sve ovo što radim u toj emisiji na neki način je deo istraživačkog novinarstva. Naravno, postavlja se pitanje koliko je uopšte moguće na dnevnom nivou baviti se istraživačkim novinarstvom, u okviru dnevnih tema. To jeste problematika sa kojom se sreću svi oni rade u dnevnom novinarstvu, ali donekle ima tu i "insajderskog" posla.Brakus i Banjac, vaše kolege sa Lagune, istakli su da su se povukli sa tog radija nakon što je prodat Željku Mitroviću. Da li je to bio i vaš slučaj, s obzirom na to da ste u istom vremenskom periodu kad i oni napustili radno mesto na radiju?- Sama prodaja Lagune Željku Mitroviću apriori je značila da svi ljudi koji kritički razmišljaju i koji su imali autorske emisije na tom radiju, neće biti neko ko je dobrodošao u programsku koncepciju Željka Mitrovića. Mada, to što je sad taj Red radio, koji je na istoj frekvenciji na kojoj je bila i Laguna, ne može se nazvati radiom. To je razglasna stanica koja ima svoj mp3 džuboks od 300 pesama koje se vrte u krug. Nije to nešto što je Red radio izmislio. To je nažalost došlo iz zapadnih zemalja, preko Slovenije i Hrvatske do nas, i radio se pretvorio u medij koji nema više nikakvu oštricu bilo kakve kritike. Pridružio bih se na neki način tvrdnjama mojih kolega Brakusa i Banjca. Nisam ni sa kim ni pregovarao. To je bilo nešto što je bio prirodan sled događaja jer sa Željkom Mitrovićem nije bilo moguće imati emisiju u kojoj bi ljudi bez ikakve cenzure postavljali pitanja od životnog značaja.

Izgleda da je radio kao medij ostao u zapećku nakon razvoja interneta i drugih elektronskih medija. Kakvo je vaše mišljenje o radiju kao mediju danas?- Sve je to moglo drugačije. Internet je mogao da pomogne radiju, kao što i jeste u nekim slučajevima, ali ne u pravoj meri.  Pisao sam i za novine, radio i na televiziji, bavio sam se i istraživačkim novinarstvom, ali najlepše je baviti se novinarstvom na radiju, i to će vam reći svako ko je radio na radiju. Radio kao medij je dobra osnova za svakog novinara koji kreće u posao i koji hoće ovim da se bavi. Takođe, radio je najprisniji medij, jer kada uđete u kola, on vam je jedini prijatelj, ukoliko se vozite sami. Ta prisnost koju radio ima, nema nijedan drugi medij. Nažalost, internet ga polako potiskuje.Koliko je teško danas baviti se novinarstvom u Srbiji, u doba cenzure?- Pre svega moraš da voliš novinarstvo jer baviti se ovim poslom u Srbiji je jako teško - niti je dobro plaćeno, niti je nešto što možeš da radiš ako ne voliš. Moraš biti entuzijazista, i često sadomazohista da bi se bavio novinarstvom u Srbiji. Pogotovo danas, kada nemaš drugu stranu od koje možeš bilo šta da čuješ, pa čak i ono "neću da vam odgovorim", koje je neka vrsta odgovora. Teško je jer ne možeš da dobiješ validne informacije. Ovo je sistem jednog čoveka koji se za sve pita. Na primer, mi smo morali da saznamo da je patrijarh preminuo tek kada je predsednik odlučio to da kaže. On je donosilac i kiše i sunca, i dobrog i lošeg.

Da li je oduvek bilo teško baviti se ovim poslom?- Uvek je bilo teško, a danas pogotovo, što ne bi trebalo da bude jer razvojem tehnologije i brzinom informacija koju ona pruža, čovek koji gleda sa strane i koji se ne bavi ovim poslom, može da pomisli da je veoma lako. Međutim, nije. Ovo je režim takav kakav jeste. Mislim da mi već trideset godina imamo isti režim, i vrtimo se u krug, a ovo su samo drugi pojavni oblici i promenjene košulje. Ista priča i isti ljudi vrte se u krug, s tim što sada postoji i ta ekstremna autocenzura.Šta to zapravo znači? Zbog čega dolazi do autocenzure?- U trenutku kada više nikome ne veruješ, vrlo često se desi da ni ne pokušavaš da dođeš do nekog rezultata jer znaš da nećeš dobiti adekvatan materijal i adekvatan odgovor na određeno pitanje. Poenta je što nema više nezavisnih institucija koje bi eventualno mogle da nateraju izvršnu vlast da odgovori novinarima na postavljena pitanja. Čak i ako urade to, dobijaju se odgovori radi odgovora, a ne oni pravi koji se traže. To je problem nezavisnih institucija jer je sve u rukama nekoliko ljudi, a njima rukovodi jedan čovek.Da li ste se nekad tokom svoje novinarske karijere susreli sa pretnjama ili nekim posledicama?- Bilo je raznih pretnji na Fejsbuku ili putem mejla, ali nikada nisam davao tome na značaju jer smatram da za takve što prete preko interneta važi ona - pas koji laje, ne ujeda. Ako će ti se desiti nešto, onda će ti se desiti bez pretnji. Valjda im još uvek nisam dovoljno ubo prst u oko, pa mi za sada auto nije dignut u vazduh. Mada me ćerke često upozoravaju. Kada sam pisao tekst o Panićevim sinovima, rekle su mi "Tata, mi kada smo na splavu i kada se njegovi sinovi pojave, ugasi se muzika i obezbeđenje sve razgrne kako bi oni seli za sto. Što njih čačkaš, hoćeš li da nas neko digne u vazduh?"

Za kraj ovog intervjua, kažite mi koliko vam je bilo drago kada vas je Milenko Vasović u već spomenutom tekstu nazvao naslednikom Đoke Vještice?- Odmah da kažem da je teško biti nasledink Đoke Vještice. Znao sam ko je Milenko, ali se nismo lično poznavali kada je pisao taj tekst, i u momentu kada sam ga pročitao, zaista mi je bila velika čast - knedla mi je bila u grlu i zaigralo mi je srce. Da sam rođenom bratu dao da napiše nešto o meni, ne verujem da bi tako lepo napisao. To je bila potvrda da neko prati moj rad i da ceni ovo za šta se borim. Dešavalo mi se u karijeri da želim u potpunosti da promenim profesijiu, i da dignem ruke od svega, ali kada dobijete pismo slušateljke koja je svog sina nazvala po meni zato što sam joj u određenom trenutku pomogao i pogurao stvari u boljem smeru, onda vam to vrati veru u ono što radite i veru da će jednog dana u ovoj državi biti normalno da se živi od svog rada i da ne mora da se strepi za svoju budućnost. Možda je to utopija, ali takva pisma i takve reakcije slušaoca, a nadam se i sada gledaoca, daju mi samo još veću energiju i znak da sam na dobrom putu. Što se tiče Đoke Vještice, ono što nas vezuje je to da imamo taj gen nemirenja sa stvarnošću. Iz istih smo krajeva - on je Ličanin, a i moji roditelji su iz Like. Vještica je u svoje vreme radio nešto što ja pokušavam u sadašnjosti, ali mogu da kažem da je, koliko god to zvučalo nelogično, njemu u ono vreme bilo lakše nego novinarima sada. Bilo je manje medija, i pažnja je bila usmerena na nekoliko medija koje ste mogli da čitate ili da gledate, i postojao je neki sistem u kojem su novinari imali svoj status u društvu. Danas je novinarstvo, kao i mnoge druge profesije, postalo socijalni ventil gde nema sita i rešeta koje će da odabere kvalitetne ljude, koji bi sutra vodili određene redakcije, usmeravajući javno mnjenje. Ono što je osnova svakog novinara jeste korektiv javnosti, tako da je ovo i te kako bitna profesija.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.