"Proglašenje Kraljevine Srba, Hrvta i Slovenaca je trebalo da bude za slavlje, jer je Jugoslavija bila veliki projekat koji su zagovarali najumniji ljudi i Srba, i Hrvata, i Slovenaca vek jedan pre stvaranja te države. Nažalost, u poslednjoj deceniji prošlog veka, ta velika država je ubijena, i razmere katastrofe najbolje vidimo sada kad Jugoslavije nema", priča za Nova.rs Vuk Drašković, autor romana "Aleksandar od Jugoslavije", po kojem je nastala istoimena serija u režiji Zdravka Šotre.
Serija, koja će imati 15 epizoda, snimljena je u produkciji United Media. Svi gledaoci imaju prilike da preko EON-a gledaju celu seriju. Popularno “bindžovanje” dostupno je odmah preko EON TV i putem bilo kog interneta u Srbiji putem EON mobilne ili EON smart aplikacije.
Serija „Aleksandar od Jugoslavije“ prati život kralja Aleksandra I Karađorđevića od oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu, novembra 1918. godine, do atentata u Marselju 1934. godine. Šta je mladog Karađorđevića za vreme vladavine pratilo i kakve su ga muke, kao mladog vladara, morile, gledaoci imaju prilike da prate svakog petka od 12 sati na portalu Nova.rs i svakog ponedeljka od 21 sat na TV Nova S.
PROČITAJTE JOŠ
A o tome kako on tumači i doživljava stvaranje Jugoslavije i postupke kralja Aleksandra tih davnih godina, za Nova.rs priča autor romana „Aleksandar od Jugoslavije“, po kome je i nastala popularna serija.
Odnos đeda Nikole Petrovića, crnogorskog kralja, i unuka Aleksandra Karađorđevića, u to vreme regenta, ostao je kao jedan od najzanimljivijih momenata u nacionalnoj istoriji i večito pitanje – da li je Aleksandar izdao svoga dedu, a Vuk Drašković to ovako tumači:
„To je bila velika drama. Aleksandar je odrastao na Cetinju, podigli su ga đed Nikola i baka Milena. Govorio je da je Crnogorac koliko je i Šumadinac, ali njemu se žurilo sa proglašenjem. On je u oslobođeni Beograd ušao 9. novembra 1918, a već 1. decembra proglašeno je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, praktično za 20 dana. Trebalo je, i to je bila njegova želja, da se dogovori sa đedom da njih dvojica zajedno u Beogradu prime adresu Hrvatskog narodnog vijeća, Slovenaca, Hrvata i Srba iz bivše Austrougarske o ujedinjenju sa Kraljevinom Srbijom i Kraljevinom Crnom Gorom i da obojica istaknu da se tim činom stvaranja nove države gase obe kraljevine – i Crna Gora i Srbija. To je bila Aleksandrova želja. To je predlagao i đedu, ali Nikola međutim nije to želeo“, priča Drašković, te objašnjava i zašto.
„On je želeo da mu Aleksandar dozvoli povratak u Crnu Goru, pa da onda Aleksandar dođe na Cetinje kod đeda. Rekao je da ne dolazi đed na noge unuku, nego obrnuto. Ne dolazi kralj na noge regentu. Aleksandar tada nije bio kralj, nego regent“, kaže Drašković, koji dalje dodaje do kojih je podataka došao prilikom istraživanja za potrebe romana.
POGLEDAJTE SERIJU ALEKSANDAR OD JUGOSLAVIJE
„Prema mojim istraživanjima, Aleksandar je i na to bio spreman, ali nije imao vremena, s obzirom na to da mu se žurilo da što pre proglasi državu, jer je niko nije hteo od ratnih saveznika – ni Francuzi, ni Italijani, ni Britanci, a pogotovo ne Amerikanci. U tom trenutku, kad Aleksandar proglašava Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, američki predsednik Vudro Vilson je već u Parizu, Versajska konferencija samo što nije počela, i on sa sobom donosi deklaraciju od 14 tačaka, koja predviđa stvaranje nacionalnih samostalnih država na području razbijene Austrougarske monarhije. Tako će, podsetimo se, nastati Poljska, tako će nastati Čehoslovačka. Trebalo je tako, po Vilsonu, da nastane i Slovenija, i Hrvatska, i Bosna i Hercegovina.“
Drašković dalje navodi da je Srbija imala „maglovitu ponudu“ da preko Metohije izađe na albansko more.
„Srbija je u tom trenutku od zapadnih saveznika imala samo pristanak da za ogromnu žrtvu podnetu u Velikom ratu dobije određenu satisfakciju – proširenje u Vojvodinu, ali da ceo Banat i Pančevo pripadnu Rumuniji. Imala je maglovitu ponudu da izađe na albansko more, preko Metohije, koja je pripadala Kraljevini Crnoj Gori pre rata i trebalo je i posle rata da bude u sastavu Kraljevine Crne Gore.“
S obzirom na navedeno, o razlozima koji su Aleksandra I Karađorđevića naveli na to da proglasi Kraljevinu SHS, Drašković kaže:
„Dakle, nisu samo nacionalni i istorijski razlozi doveli Aleksandra do stvaranja Jugoslavije, jer je ta ideja među najboljima živela jedan vek pre njega, nego i raspoloženje koje je vladalo među Slovencima, Hrvatima i muslimanima 1918. godine. To je bila eksplozija, euforija“, govori autor romana „Aleksandar od Jugoslavije“, te zaključuje da je ondašnje vreme neuporedivo sa sadašnjim.
„Ne može se na 1918. gledati sada iz pozicije ovih užasnih mržnji iz 2021, koje su rezultat i Drugog svetskog rata i ratova na kraju 20. veka, jer deluje nestvarno. A da vam kažem da se tada ceo Split izlio na splitsku rivu da bi dočekao srpsku vojsku i da je Josip Smodlaka rekao, citiram: ‘Nacijo najrođenija, neka su blagoslovene i utrobe majke koje su vas rodile’. E, to je ta 1918“, priča Drašković, te dodaje kako je ideja o ujedinjenju prihvaćena kod naroda.
„U Zagrebu, na Trgu Jelačića, hiljade i hiljade ljudi manifestuju i traže ujedinjenje. Tin Ujević zaista recituje stihove ‘Danas rasteš samo iz krvi najboljih što su maču dali svoja tela spravna, blešteći u duhu i u čistoj volji, božanstvena sveta zemljo pravoslavna’. E, pa to je 1918. u Zagrebu, a sada o 1918. godini pričaju ljudi koji su veliki krivci za rušenje Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka, okrivljujući Aleksandra što on tada nije postupio onako kako su oni postupili ’90, sa mačem krenuo u zločine i etnička čišćenja. Da je to uradio, a nije to želeo, odmah bi ratne saveznike okrenuo protiv sebe“, ističe Drašković, koji dalje kaže da je Aleksandar već deset godina nakon ujedinjenja Srbije, Hrvatske i Slovenije imao ideju da Hrvatsku izbaci iz Kraljevstva, što nije bilo moguće.
„Videćete i u narednim epizodama, kad Jugoslavija dolazi u krizu 1928. godine, posle atentata u Skupštini, Aleksandar se zanosi idejom o amputaciji Hrvatske iz Jugoslavije i opet se seća svoga đeda Nikole i pita profesora Slobodana Jovanovića je li moguće te 1928. ispraviti 1918. i Jugoslaviju preurediti u uniju dve kraljevine – Srbije i Crne Gore. Odgovoreno mu je da to nije moguće, a u međuvremenu se odustalo i od amputacije Hrvatske“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare