Džonas Salk: Naučnik koji nije naplatio svoju humanost

Postoji mnogo bolesti koje je zaustavila ili sasvim izlečila vakcina. Ali jedna specifična bolest, duboko je ganula američko društvo 1930. do 1940. godine. Naime, deca mlađa od pete godine, počela su da oboljevaju od dečije paralize u toliko velikom broju da su tadašnje novine svakodnevno obaveštavale o povećanom broju obolelih. Majke su bile u panici, bebe su ostale paralizovane za ceo život, a većina je umirala jer je bio paralizovan i respiratorni mišić.Bilo je to kao prokletstvo: nije moglo da se predvidi koje dete će da oboli, a koje ne. Lek nije postojao, a 1950. godine u Sjedinjenim Američkim Državama je za godinu dana obolelo 57.000 dece. Roditelji su se plašili da dete izvedu u park, da proslavljaju rođendane i odu na javna mesta.Mladi istraživač Džonas Salk, 1947. godine oko sebe okuplja tim ljudi koji na Univerzitetu u Pensilvaniji započinje istraživanje virusa koji izaziva dečiju paralizu. Salk je počeo da vakcinu isprobava na sebi, svojim saradnicima i na svojoj deci.Posle opsežnih testiranja, počela je i masovna vakcinacija koja je oborila broj slučajeva poliomijelitisa u SAD za 90%.Posle dobijanja priznanja za ovaj pronalazak, odbio je da isti patentira i da počne da ubira prihod koji bi se sigurno merio u milijardama dolara. Njemu je, kao velikom humanom čoveku najveća i jedina nagrada bilo saznanje da je sprečio dalje širenje ove bolesti.Kada su ga tokom jedne televizijske emisije pitali ko je vlasnik patenta vakcine protiv dečije paralize, Džonas Salk je odgovorio: "Ljudi, nema patenta. Možete li patentirati Sunce?"