Evropa je izložena sve otvorenijim kineskim infiltracijama, sve podmuklijim podrivanjima Rusije i neće moći uvek da računa na pomoć SAD, čak ni sa Džoom Bajdenom u Beloj kući. EU tvrđava blagostanja, ljudskih prava i sloboda može da se sruši. Dramatični scenariji nisu izvesni, ali su mogući i EU, za manje od godinu dana, neće moći da računa na Angelu Merkel, jedinog lidera koji je mogao da drži sve na okupu: bilo da se radi o Bregzitu, Evropskom planu oporavka ili minimumu saglasnosti u odnosima vis-a-vis sa Rusijom i Pekingom.
Nemačka ulazi u period neizvesnosti koja će se reflektovati više na ostatak EU, nego na Saveznu Republiku. Francuska je slaba, Italija neozbiljna, Španija dramatična, Višegradska grupa malo konfuzna, malo buntovna, Holanđani, Austrijanci i Skandinavci bi da pretvore EU u “švedski sto”.
Pročitajte još:
U sledećih godinu i po dana, parlamentarni izbori u Nemačkoj, predsednički u Francuskoj i u manjoj meri izjašnjavanje građana u Holandiji, državi lideru tzv. štedljivih članica EU, i u Mađarskoj, predvodnici Višegradske grupe, odlučivaće sudbinu EU i Evrope u deceniji koja je tek počela.
EU ulazi u 18 meseci izbornih sastanaka u kojima će praktično sve što se tiče velikih odluka i dubljih integracija biti na čekanju, odnosno do uspostavljanja novog francusko-nemačkog para na čelu EU. Počinje se sa Holandijom u martu, nastavlja se u junu sa regionalnim izborima u Francuskoj i parlamentarnim u Nemačkoj, zakazanim za kraj septembra, dok će pozornica za EU u trećoj deceniji 21. veka konačno biti nameštena u proleće 2022. godine sa predsedničkim izborima u Francuskoj.
Holandski premijer Mark Rute se nametnuo kao lider “štedljivih”, tokom pregovora o sedmogodišnjem budžetu EU i tzv. Recovery Fund, imajući u vidu da ga čeka sastanak sa biračima u martu. Holandsko biračko telo je najpodozrivije prema programu “Next Generation EU”, sve evroskeptičnije i uverenije da je za njih EU “a la carte”.
Holandija već godinama vodi nelojalnu fiskalnu politiku unutar EU omogućavajući velikim mulitinacionalnim kompanijama da plaćaju minimalne poreze u Holandiji, uključujući i one sa sedištem u drugim članicama EU. Primera radi, italijanski Fiat, odnosno FCA, je premestio svoje sedište u Amsterdam kako bi iskoristio poreske olakšice, plaćajući mnogo manji porez od onog koji bi morao da plati u Italiji.
Mark Rute, ako pobedi na izborima, neće postati najdugovečniji evropski lider posle Merkelove, jer je par meseci duže od njega u premijerskoj fotelji Viktor Orban. Upravo će Orbanov holadnski “prijatelj” Gert Vilders, sa svojim suverenistima, biti najveći rival Rutea na izjašnjavanju građana u zemlji tulipana. Vilders nema ni izbliza koalicioni kapacitete kao Rute i na nivou teorije je njegov ulazak u vladu, ali uspeh lidera holandskih “slobodara” bi neminovno vodio ka još rigidnijoj poziciji Haga u EU, uključujući i politiku proširenja na zemlje Zapadnog Balkana.
Posle Holanđana u junu će Francuzi izaći na regionalne izbore koji će biti svojevrstan šlagvort za predsedničke izbore u maju 2022. godine. Stranka pedsednika Pete republike Emanuela Makrona stoji vrlo loše u ispitivanjima javnog mnjenja i novi poraz posle debekla na opštinskim i gradskim izborima prošle godine, bio bi loš predznak pred trku za Jelisejsku palatu.
Angela Merkel, za razliku od Konrada Adenauera i Helmuta Kola, najdugovečnijih kancelara pre nje, izlazi sa političke scene svojom voljom a ne zbog skandala ili poraza na izborima. Demohrišćani imaju duplo veću podršku u odnosu na najbliže pratioce (Zelene), a ona uživa popularnost kao nikada tokom prethodnih 15 i kusur godina.
Merkelova je ispunila dato obećanje da će 2020. godinu posvetiti EU – pod palicom nemačkog predsedvanja EU je usvojen budžet i fond za oporavak Evrope, ispregovaran je izlazak Velike Britanije iz EU, sklopljen je trgovinski sporazum sa Kinom a EU je ostala ujedinjena uprkos brojnim izazovima u vremenu pandemije – i sada će se posvetiti pripremi Nemačke za svog naslednika.
Prva kancelarka u istoriji je sa zaokretom u ekološkoj i energetskoj politici, posle havarije u Fukošimi 2011. godine, popločala put ka koaliciji demohrišćana sa zelenima. To je dobra vest za Evropu i EU, ali nije za Srbiju i za Zapadni Balkan jer će proces proširenja EU postati još rigorozniji i zahtevniji. Zeleni nisu protiv ulaska zapadnobalkanskih država u EU, ali su mnogo rigidniji od socijaldemokrata kada su u pitanju poštovanja ljuskih prava i sloboda, funkcionisanja pravne države, slobode medija i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala.
Za deset dana ćemo imati novog lidera Demohrišćanske unije, Norbert Retgen je favorit u trci sa Fridrihom Mercom i Arminom Lašetom. Mada ne bi trebalo potceniti ambicioznog i hiper popularnog premijera Bavarske Markusa Zedera u trci za kancelarsku nominaciju sestrinskih stranaka. Istina je da su se demohrišćani oba put opekli kada su za kancelara kandidovali lidera sestrinske stranke CSU: Franc Jozef Štraus je izgubio izbore 1980. godine, a Edmund Štojber 2002. godine, ali je sada situacija značajno drugačija. Tada je CDU bila u previranju i u opoziciji dok su Helmut Kol, krajem sedamdesetih, i Angela Merkel, na prelazu između dva veka, tek krčili put ka vlasti. Sada je koalicija CDU/CSU na vlasti, sa velikom prednošću i kapitalom koji im ostavlja Merkelova.
Zbog neusklađenog tajminga, nemačko-francuska lokomotiva, u istorijskoj godini kada je Velika Britanija definitivno napustila Uniju, neće biti funkcionalna godinu i po dana. Taman kada bude završen izborni proces za Bundestag i u Berlinu dobijemo novog kancelara, francuski predsednik Emanuel Makron će biti u jeku kampanje u trci za Jelisejsku palatu.
Reizbor Markona je sve samo nije siguran. Emanuel je želeo da bude “Jupiter” nove Francuske, rodonačelnik brojnih reformi koje su trebale da pripreme Eksagon za novo doba i novu planetarnu pozornicu. Makrona su u njegovim namerama prvo sprečili unutrašnji veoma snažni otpori okoštalog klijentelističkog društva, u kome svako ima bar neku stečenu privilegiju da brani, a zatim pandemija i posledična ekonomska kriza.
Mnogo ozbiljniji protivnici Makrona za ostanak na čelu Pete Republike su eventualni predsedniči kandidati poput bivšeg premijera Eduarda Filipa, pregovarača EU za Bregzit Mišela Barnijea, gradonačelnice Pariza An Idalgo, nego što je to Marin Le Pen. Dobar deo francuskog političkog establišmenta i društva bi želeo da izbegne reprizu izbora između Makrona i Le Penove iz 2017. godine i nije isključeno da u tom kontekstu isplivaju na površinu jedan ili dva jaka kandidata.
Pregovori Brisela i Londona o Bregzitu, odnos prema Rusiji, Turskoj, Kini i SAD, borba protiv pandemije Kovida-19 su pokazali da smrtni neprijatelj EU nije njena različitost već njena razjedinjenost. Zato, za razliku od drugih nacija u EU, Francuzi i Nemci nemaju pravo na grešku.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare