Upoznajte Zagreb - opustošeni grad duhova

Reporter Jutarnjeg lista prošetao je svojim gradom i njegovim pustim ulicama jedno veče, i jedva ga je prepoznao."Tramvaji ne voze, pa hodam po sredini šina kao kauboj. Šljunak je oštar, neugodan, osećam kako mi probija đonove cipela i zabija se u kosti stopala. Kada mi dosadi, premestim se na trotoar, pa balansiram na čeličnoj gredi, kao cirkusant. Šine su previše udaljene da bi se moglo skakati sa jedne na drugu, što me rastužuje, ali ipak ću pokušati. Ako pandem i napravim od sebe klovna, niko mi se neće rugati.Grad je moj i mogu raditi sve što poželim. Sa mrakom, čini se, započinje neslužbeni policijski čas, a veliko izletište, u kakvo se Zagreb poslednjih nedelja pretvorio, u času se pretvara u turobni, polurazrušeni grad u "lockdownu" (pod ključem). Eto šta može učiniti Sunce.Nema više dobacivanja sa loptom sa decom, šetnje i rekreacije građana koji su, čini se, u doba pandemije iznova otkrili gradske parkove. Na opustošenoj Ilici srećem tek retke preostale prolaznike, koji šetaju o sred ulice, zaobilazeći pritom plastične kante za smeće koje služe kao držači policijskih traka.Tih traka je mnogo uzduž ulice i tako zavezane za kante, izgledaju istovremeno žalosno i preteće. Na izlogu zatvorene prodavnice neko je ostavio poruku:“Ne prilazi, padaju cigle sa krova”. Tu i tamo, zaista vrlo retko, neki automobil brzo projuri ulicom, a šetači ga čuju dovoljno rano (grad u lockdownu gubi zvuke i mirise) da se sklone sa puta i zađu pod trake. Kada vozač umakne, ulica je ponovo njihova.Mirisi su nestali sa zatvorenim kafićima, restoranima. Sa praznim ulicama. Grad večeras ne miriše ni na šta, a kada pogledam u svu taj šut, ostavljen na hrpama pred mnogim zagrebačkim haustorima: tada miriše na gradilište. Kada mi iza leđa, pak, iznenada projuri biciklista-dostavljač, e tada grad miriše na Bangkok, ali to traje sekundu, možda dve, pa nestaje sa dostavljačem koji juri dalje u pustoš. Sinoć su, izgleda, baš svi naručivali azijsku kuhinju."

Gusarska osmatračnica

"I "Britanac" je, kao i mnoge javne površine nakon potresa, pretvoren u parking. Tamo stoji parkirano sedamdesetak automobila, a ono malo ljudi što se još mota po ulici, šeta se između tih automobila na isti onaj način na koji subotom ujutru šetaju između stolova kojekakvih izlagača i kolekcionara. Opušteno, bezbrižno, primećujem da gotovo niko više ne nosi maske. Ne znam zašto, ali one, u redovno doba dana se šarene, a u ovako izmenjenom ambijentu podsećaju na kakve gusarske osmatračnice i bežim odatle.Ali, gde da idem?Vratiću se u Preradovićevu ulicu, tamo je uvek bilo života. Putem, zateknem dve devojke kako sede za stolom zatvorenog kafića u Bogovićevoj ulici. U pokušaju imitacije normalnog života izvukle su, valjda, odnekud dve stolice i sto, zatim bocu vina i prave staklene čaše, pa se sada ovde časte i druže, upravo kao da pandemija nikad nije postala globalna tema."Sklopile smo dogovor da sredom obilazimo zatvorene kafiće. Dođemo sa svojim pićem, pa izvučemo stolove, gde se može. Gde nema stolova, sednemo na nešto u blizini. Na zidić ili klupicu, nema veze. Onda sipamo jedna drugoj piće i razgovaramo" pričaju devojke.

Preradovićeva ulica. Noćna kucavica grada. Ono što je nekad bila Masarikova sa svojim duvanskim putem, odnosno Bermudskim trouglom na liniji Kavkaz – Zvečka – Blato, danas je Preradovićeva ulica sa Alkatrazom i Rokstarom, mestima gdje završavaju izlasci u centru i koja ostaju otvorena kada baš svi ostali zatvore svoja vrata.Očekivano, ovde večeras nema života. Da ovo nije doba pandemije i da nije bilo nedavnog zemljotresa, sada bi pedesetak, i više ljudi, tu stajalo na trotorau i ulici i pilo pivo, nadvikujući se međusobno. I promet bi zbog njih tekao otežano, a skupilo bi se tu poznatih i nepoznatih lica.Umesto svih njih, nailazim na kojekakve ograde i barikade zbog radova nakon zemljotresa, zatim na dizalice i građevinske cevi, koje se plaze sa krovova poput kakvih jezičina. Kada bi mi barem mogle što reći. Ali, i ovde je mrtva tišina. U Preradovićevoj ulici, grad najviše miriše na gradilište."

Čovek sa kamerom

"Đorđićevom ulicom, hodam u smeru Džamije. Posledice zemljotresa  su vidljive na svakom koraku. Tu srećem čoveka sa kamerom. Napokon poznato lice, jer to je Mario Mlakar, filmski reditelj iz Zagreba. Poznato mi je da obilazi grad i snima dokumentarac još otkako je započela pandemija, da bi mu film dobio neočekivan preokret u obliku zemljotresa."Na ulici sam od prvog dana kada je proglašen karantin. Bilo je brutalno svedočiti o transformaciji kroz koju je prošao grad od prvog dana pandemije, a onda se dogodio i zemljotres. Ne znam kako to da montiram, u kakav koncept da zaokružim materijal."Scenario je sulud!"

I svetla je manje, sve nekako izgleda mračnije i sumorno, komentarišemo. Mnogi stanari su se nakon potresa odselili iz svojih domova u centru. Neki su to učinili zbog straha, drugi zbog realne nemogućnosti da se nakon potresa vrate u svoje stanove i zgrade, koje su proglašene neupotrebljivim za život. Prozori na zgradama odaju da je zaista tako. U donjem gradu može se naići na zgrade u kojima nema upaljenog ni jednog svetla, a na mnogima svetle tek retki prozori. Slična je situacija i u Gornjem gradu, a mnogi stanari u centru i dalje nemaju plin i toplu vodu."Sada je sve još nekako normalnije, ljudi su se opustili, zaboravili možda i na taj zemljotres, ali oni prvi dani nakon nega bili su čist nadrealizam, pogotovo zbog te kombinacije pandemije i potresa. Imam snimke vrana koje proždiru golubove na centralnom trgu. Izgladneli golubovi su se počeli pojavljivati i u delovima grada gde ih nikad nisam video. Čovek koji ih je na trgu hranio svakog dana oko 16 sati prestao je da dolazi" priča Mlakar.

Poslednji normalni dani

"Sluteći proglašenje karantina u Hrvatskoj, snimio je poslednje normalne dane i večeri u gradu."Preradovićeva se sasvim izmenila. Imamo tamo naš kreativni hab i znamo ulicu napamet. Danas nema ničega, to je neki drugi prostor. Veče pre lockdowna, kada je sve već bilo jasno, snimao sam tih par poslednjih heroja koji su se okupili u "Rockstaru", ali nije to bila tipična atmosfera tog mesta. Svi su bili zabrinuti, bilo je jasno da se nešto ozbiljno događa" kaže Mlakar.

Nakon potresa je sve poprimilo još luđu dimenziju, jer odjednom je sve postalo gradilište.Trg bana Jelačića su, otkako je pandemije, zauzele skupine biciklista-dostavljača koje, svaka u svojim bojama i na svojoj strani trga, sede sa biciklima i odmeravaju se, kao da iščekuju meč koji će zaigrati na opustošenom trgu. To su jedini ljudi koji se tamo uveče mogu sresti.Tačan broj ljudi koji su se odselili iz centra grada se ne zna. U medijima se može naići na spekulacije kako je reč o čak 20.000 ljudi. Ono što se zna je da je nakon potresa u Zagrebu bilo oštećeno 26.000 građevina, od čega 10.000 porodičnih kuća."