0
Situacija u Zagrebu je teška, centar je najviše stradao i uz ovu infekciju to zbilja zvuči apokaliptično, a najgori je osećaj nemoći, kaže za Nova.rs hrvatski glumac Đorđe Kukuljica, kog najšira publika zna po ulozi grofa Rajačkog iz serije "Senke nad Balkanom".
Sa Kukuljicom smo o njegovom neverovatnom životnom putu razgovarali kada je nedavno boravio u svom rodnom gradu Beogradu.
Danas smo ga pozvali da pitamo kako je i kakva je situacija u Zagrebu koji je, usred borbe sa epidemijom virusa korona, pogođen i strašnim zemljotresom.
– Ne možeš nikome pomoći. Jedna devojčica je kritično. Nije bilo ovakvih pošasti 140 godina, osim ratova, naravno – rekao je Kukuljica.
Rođen u Beogradu 1973. godine, u porodici Kukuljica iz Dubrovnika, ime je dobio po popularnom pevaču Đorđu Marjanoviću. Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, kao i prvu godinu Fakulteta dramskih umetnosti, da bi se po izbijanju rata u bivšoj Jugoslaviji 1992. preselio sa porodicom u Zagreb.
Četiri godine kasnije doživeo je tešku saobraćajnu nesreću u kolima kojima je upravljala njegova koleginica Ena Begović. Tom prilikom je poginuo motociklista, a Kukuljica je tri nedelje bio u komi posle čega je morao ponovo da uči da hoda i govori.
Selidba i ta saobraćajna nesreća su mu obeležili život, ali Beograd je ostao u njemu, njegov pokretač.
– Gledam ljude i sećam se Beograda, kada sam bio klinac. Meni je ovo šok, ja u Domu sindikata (sada Kombank dvorana, prim. aut) imam pres konferenciju, film, žurku. Meni je Dom sindikata bio pojam. Maltretirao sam oca da me vodi na “Imperija uzvraća udarac” 1981. Tu smo slušali i Olivera Dragojevića. Blizu je bila picerija gde sam prvi put išao na picu. Ali ovo, ovo je emotivni šok – počeo je svoju ispovest Đorđe Kukuljica.
Sedimo u kafeu Kombank dvorane, kroz prozor se vidi Trg Nikole Pašića, Narodna skupština, gleda u daljinu ka Bulevaru kralja Aleksandra.
– Beograd je Beograd. Ako si inficiran, nikada ne može da izađe iz tebe, koliko god oni tukli motkama ili bilo čime, ne mogu isterati niti mene iz Beograda, niti Beograd iz mene, nikako. Ja sam Zagreb zavoleo, to je grad u kome živim, u kome imam ljubavne i poslovne odnose, ali Beograd je Beograd. Danas sam prvi put, nakon 27 godina, sleteo na Surčin. Poletao sam, ali nisam sletao.
Naručuje limunadu i mali kapućino, objašnjava konobarici šta je to, srećan što konačno može da zapali cigaretu nakon konferencije za novinare.
– Izvinite, razvezao sam, ali to je moje stanje kada dođem u Beograd. Igram sada u predstavi “Hotel Zagorje” o stradanju u Vukovaru, životu dece, progonstvu, izbeglištvu, što sam i ja prošao. Ali, ima nas jako mnogo u Zagrebu. Formiran je mali klub Beograđana u Zagrebu i kada ih vidim kao da sam opet kod kuće. Za vreme rata u Zagrebu su mi govorili: “Evo ga naš mali Dubrovčanin”. Ja kažem: “Ja nisam iz Dubrovnika, ja sam iz Beograda, meni je tata iz Dubrovnika”. Tako da nikada nisam dao taj Beograd iz sebe. Zato sam prošao razne kataklizme, međutim ne dam, to je deo mene i to svaki pravi Beograđanin oseća. Ovaj grad ima neverovatnu moć. Ja poznajem toliko ljudi ovde, i stare frajere i nove mangupe. Imate pesmu „Beogradskog sindikata“ – „Balada disidenta“, to je himna nas Beograđana u Zagrebu. Kad god to slušam, nije mi lako, ali sam ponosan.
Priziva slike kada ga je majka, koja je radila u Agrobanci, nedaleko od današnje Kombank dvorane, vodila za ruku na Obilićev venac, kod oca koji je bio finanijski direktor Tanjuga, a onda i te 1992. kada je zauvek promenio adresu.
– Imao sam devojku, prvu pravu ljubav. Bio sam na Akademiji u Beogradu. Nekako smo se izolovali, ništa loše nije dolazilo do nas, imali smo svoj senzibilitet u koji se nije uklapalo nikakvo zlo. Beograd devedesetih je bio zlo na ulicama. Ja sam odrastao na Novom Beogradu, Dorćolu, Karaburmi, bilo je strašno. Veče pre nego što ću otići, sedeo sam sa Arkanom, jer je Vanjin (njegova tadašnja devojka, prim.aut.) tata bio prijatelj sa njim. Njen otac je znao da sam ja Hrvat i ja sam bio ponosan na to. Ponosan sam i na svog strica koji je osamdesetih bio selektor Festa i politički je degradiran. Politika ga je makla, a ceo svet ga je prepoznavao i bio jedan od najvećih filmskih estetičara. Sada mi je čudno kada dođem na Fest, super mi je i strah me je.
Kada dođe u Beograd obično nema vremena da se vidi sa svima sa kojima bi želeo. Ode na grob bake, pa u Crkvu Svetog Marka.
– Ostao je taj običaj iz đačkih dana kada smo palili sveće za pismene zadatke, devojke, za gol Zvezdi. Nema toga više. Kad se setim žurki po Kaluđerici, kada smo bežali sa devojkama kroz kukuruzište, to je neponovljivo. Živeti u Beogradu je najbolja verzija Amarkorda ikad. Svaka čast Feliniju, ali ovo… Nema bolje. Pa poker aparati kada su stigli, pa sličice… Skoro sam rekao Voji Brajoviću: “Pa, Vojo, stalno si mi falio”. Njemu nije jasno, a ja sam stalno krao roditeljima pare da kupim sličice “Otpisanih”, samo što njega i Gagu (Nikolića) nikako nisam mogao da kompletiram. Bile su iz četiri dela pa mi je stalno falila faca Voje ili Gage. Docrtavao sam ih.
– Sećam se te 1992. kada sam otišao iz Beograda u Zagreb. Igrao sam u Ateljeu sa Aljošom Vučkovićem, Nedom Arnerić. Bili su tu Glogi, Đuričko, Trifunović, Boki Dimitrijević, Boris Pingović, Ćetković, ja, debili, radili smo predstavu „Vreme čuda“ Borislava Pekića… Ma, volim Beograd, ali volim i Zagreb. Zavoleo sam ga. Bilo je potrebno vreme, ono je najbolji, najlepši i najteži antibiotik.
Pročitajte još
Ponovo zamišljen pogled ka Trgu Nikole Pašića, mislima u 1996. godini kada je doživeo saobraćajnu nesreću.
– Sad zamislite Dunavac na Karaburmi, Vlajkovićevu ulicu, Blok 70 na Novom Beogradu. Zamislite plejadu debila u mom životu i mene istog takvog debila. Namerno govorim debili, jer tako tepamo jedni drugima. Kada to izvučeš, ti pobeđuješ. Davno je bilo kada smo zajedno pobeđivali na utakmicama: “Radanović! Radanović!” Sećate se?.. Pa kada smo bili prvaci na ovom pa na onom prvenstvu, pa slušam Đurička… pa malo Gaga. Kada odrasteš uz “Otpisane”, uz “Maratonce”, kako da se ne oporaviš i da ne ideš napred. Dođeš u stranu sredinu. Zagreb je za mene bio stran. I kada ti se desi tako nešto, ti si sam, nema ti ulice, drugara, devojčice, nema bekapa, sam si i moraš sam. Kada to shvatiš, možeš sve. Kada sam počeo da se budim posle nesreće naleteo sam na film „Lepa sela, lepo gore“, dobio sam ga na VHS kaseti, na divljaka, i celu ekipu u soliteru sam navukao na njega. Svi su ga znali napamet. Shvatili su da se vratio onaj beogradski đir, šmek. I danas taj film znam napamet.
Saobraćajnu nesreću je doživeo dan uoči premijere predstave u režiji Boba Jelčića.
– Dan danas Bobo Jelčić mi napiše 5. ili 6. juna poruku. Klinac treće godine Akademije, imaš glavnu ulogu u “Gaveli”, stipendista, a sutradan si mrtav. Ponosan sam na to što sam uz pomoć roditelja i sebe samog, uspeo. U pozorištu su me šutnuli. Obećavali su kule i gradove, ali kada si gore, gore si, kada si dole, dole si. Žao mi je što ne mogu da sviram gitaru, jer sam oštetio živce. Najteža vežba mi je bila da skupim i razdvojim prste. Sad bih odsvirao “U svetu postoji jedno carstvo”, kao što smo radili na klasi… Toliko života nisam proživeo koliko za godinu dana na Akademiji… Majko mila, kakvi su to šampioni bili!!! Ponosan sam da sam sve to doživeo. Možda sam mogao da idem u Holivud. Nisam. Nastradao sam. Ok, sada sam tu. Tu su “Senke nad Balkanom”, “Dopunska nastava”…Svaka mala, minimalna pobeda je bitna, svaki trud se vraća.
Zaćutali smo na trenutak setivši se Ene Begović, koja je kažnjena zbog izazivanja nesreće 1996. godine, a 2000. poginula u saobraćajnoj nesreći.
– Jako lepa žena, opasna glumica, nema takve više. Diva koja je otišla i zauvek će biti jedna jedina. Samo veličine tako mogu da odu. Nema Dragana Nikolića, Milene Dravić, Glogija, Madžgalja, legende su pokošene. Ona je mlada otišla i postala legenda. Veliki šmeker i veliki drugar. Najlepša žena. Katrin Denev uvek vidim kao Jelenu Trojansku, a u alternaciji bi je igrala Ena Begović.
Na pominjanje serije “Senke nad Balkanom”, u kojoj igra grofa Rajačkog, vraća mu se osmeh uz uzvik oduševljenja.
– Kavaca, Kičić, Đuričko… kakva je to ekipa, velika serija, veliki posao, kapa do poda, brate Bjelogrliću! Nije mi bilo teško da putujem. Išao sam sa predstavom u Split, pa iz Splita u Beograd na snimanje, pa sutradan u Zagreb na predstavu. Kad se nešto voli, ništa nije teško. Bavimo se najlepšim poslom na svetu. Da sam talentovan, verovatno bih bio novinar, ali ja nemam talenat za život. Imam talenat da se kreveljim, krebečim i presrećan sam da od toga mogu da kupim perecu, koka-kolu, kafu i limunadu i da otputujem negde. Daj mi samo nešto da me zagolica, da želim to, da gorim. Ja sam goreo na vatri kada me je Bjela pozvao da dođem na kasting.
Od Krleže i Nušića dolazimo do Draže Mihailović i Tita.
– Diplomirao sam sa Krležom 1999. godine i mogu reći, blago onome ko ima Krležu i ko zna šta raditi sa Krležom. U jednom trenutku sam imao dojam da u Zagrebu nisu baš najsrećniji sa Krležom, ali stvari se menjaju. Beograd je uvek imao drugačiji odnos prema Krleži. Krleža je obožavao Beograd i Beograd je obožavao Krležu. Andrić je druga priča, ali kada ja pričam o Krleži, recimo svojoj ćerki, istovremeno joj pričam i o Nušiću. To je nekakva nacionalna definicija. Sa Nušićem i njegovim ujka Vasom sam upao na Akademiju u Beogradu. Nušić je toliko lucidan, a s druge strane Krleža nosi hrvatski čemer. Hrvatska je bila pod Austrougarskom, pod Nemcima, tako da je Krleža pokušavao biti glas razuma i bio je srećan kada je sloboda stigla. A sloboda je stigla 1945. i formirala je državu Hrvatsku. Ko može da kaže da je pobednik u ratu? Mogu debili kojih svuda ima. Ko može da rehabilituje Dražu Mihailovića? Ko može da rehabilituje ustaške pokrete? Odakle pravo na to? Sve češće razmišljam kako je pod Titom bilo dobro, svima je dao sve. Znaju se imena onih koji su sve razbucali. I čemu pametovanje? Uvek ću biti za malog čoveka. Ako uspem da privučem onog Cigu u pozorište, ili da pogleda film, i da kaže da mu se sviđa, onda sam ja pobedio u ratu.
I da se na kraju razgovora vratimo početku: Beograd – Zagreb.
– Meni je moj kum koji je pisao „Ustav Republike Hrvatske“, ne film, nego pravi Ustav, rekao: „Da se srušim u Zagrebu, prošli bi pored mene, a kada bih se srušio u Beogradu njih 10 bi sa slatkim, kafom i sokovima dotrčali“. To je širina ovog grada i ljudi koji ga čine, koji je neponovljiv. Svi treba da prođemo katarzu, treba se suočiti sa sobom, imati snage, biti hrabar. A mi zbog sitnih interesa, opet postajemo ruglo. I zbog sitnih interesa smo tu gde smo. Ja verujem u ljude, u film, u umetnost. Toliko mi je bilo drago kada sam video da Ivan Bekjarev glumi u “Novinama”. Beograd bez Zagreba je kao živeti bez jedne noge i ta noga se ne može nadomestiti štakom. Ona je tu gde je i bila, ali zbog tih sitnih interesa, mrzoširilačkih, moramo da patimo. Ništa se ne menja i nema potrebe, jer je svima dobro, a nikome nije dobro.
Nikome neću reći ko sam.
– Ja mislim da sam najnesrećniji čovek na svetu, jer pulsira u meni Beograd, Dubrovnik, Zagreb, Sarajevo, od Vardara do Triglava. Nigde neću naći ono što sam ja. Jugosloven? Ne. Toga više nema. Imam tri života i tri jezika, ali svaki život je bogat, divna su ta tri debila u meni, spojena u jednom. Ja ne mogu bez Zagreba, meni je tamo život i volim ga. Kada smo bežali iz Beograda otac mi je rekao: „Sine, ne možeš da budeš Kinez kada si Hrvat“. To „ja sam Hrvat“ zna i da boli. Ponosan sam, ali sam ponosan i što sam Beograđanin, što sam Hrvat iz Beograda. Bilo je teško svima, biće teško svima. Blagosleoven sam time što sam rođen u Beogradu, što mi je otac iz Dubrovnika, što sam Hrvat u Zagrebu i što sam čovek. Znate one kesice kafe „3u1“? To je to, to je najbolje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
