Da bi živele povlašćene živote zagarantovane pripadnicima muškog pola, albanske žene po staroj tradiciji izjašnjavale su se kao muškarci, ali savremeni život promenio je pravila. Sad je sve više onih koje, zahvaljujući mogućnosti izbora, nemaju potrebu za tim, a “zaklete virdžine” polako nestaju.
Pročitajte još:
AUTOR: Magdalena Belić
Đistina Grišaj još kao tinejdžerka u patrijarhalnom planinskom selu na krajnjem severu Albanije, donela je odluku da ostatak života proživi kao muškarac. Pridružila se bratstvu “barnešat” (žene -muškarci) i promenila ime u Duni.
Vrlo mali broj žena danas želi da postane, da upotrebimo antropološki termin “zakleta virdžina”. One koje izaberu ovaj put pristaju na doživotni celibat i uživaju muške privilegije, kao i pravo na donošenje odluka koje se tiču porodice. Takođe im je dozvoljeno da puše, piju alkohol i uživaju u odlascima u kafanu.
Mnoge virdžine, pa i sam Duni, zakletvu su položile kako bi izbegle prinudne brakove, dok su neke to učinile zarad preuzimanja tradicionalnih muških uloga kao što su vođenje domaćinstva. U porodicama u kojima zbog čestih krvnih osveta nije bilo preživelih muškarca, neke od njih jednostavno nisu imale drugi izbor.
„Društvo se menja, a rane polako zaceljuju. Ne postoje precizni podaci o tome koliko virdžina je preostalo, ali nesumnjivo je da su u pitanju ljudi (žene) u poznim godinama. Duni koji ima 56 godina, verovatno je najmlađi među njima. Ženama je nekad bio potreban beg od tradicije, ali sada više nema potrebe za tim“, rekao je Đok Luli, istraživač tradicionalnog načina života Albanaca.
Albanija je do 1991. godine bila izolovana od ostatka sveta zahvaljujući diktatorsko-komunističkom režimu koji je ustanovio Enver Hodža, dok poslednjih godina beleži vrtoglavi razvoj ekonomije, kao i pomeranje i liberalizaciju društvenih normi i na taj način se sve više približava Evropi.
Stanovnici Dunijevog sela Lepuše verovali su da će muškarci zauvek posedovati veću moć i zavređivati više poštovanja od žena, pa je po njima najbolji način da im se žena pridruži, umesto da pokušava da ih
pobedi, ne bi li dobila slične privilegije.
„Kao muškarac, dobijate poseban status u društvu i u porodici“, rekao je Duni, osvrćući se na skoro četiri decenije svog oblačenja, ponašanja i uživanja privilegija kao muškarac.
„Nikada nisam nosila suknju i nikada nisam zažalila zbog svoje odluke da postane muškarac“, rekla je.
Zahvaljujući vrlo krutim i strogim tradicionalnim društvenim normama, žene su u Albaniji smatrali pokretnom imovinom muškarca i njihova svrha bila je samo služenje muškom polu bez izuzetaka.
Jedina prednost niskog statusa koje su “uživale” žene jeste što nisu učestvovale u borbama i bitkama koje su vekovima desetkovale porodice severnih Albanaca. Muškarci iz zavađenih klanova ginuli su masovno u krvnim osvetama.
Roditelji koji su ostajali bez sinova davali su blagoslov kćerkama da postanu muškaci kako bi imali muškog predstavnika koji bi predstavljao porodicu na seoskim sastancima i upravljao imovinom.
Žena koja je bi postala zakleta virdžina nije se računala u krvne osvete i samim tim nije bila meta suparničkog klana.
Kod Albanaca koji se zalažu za rodnu ravnopravnost takva odanost izaziva pomešana osećanja. Rea Nepravišta, albanska feministička aktivistkinja, tvrdi da se odbijanje primanja naređenja o muškaraca smatra feminističkim, kao i želja za nepripadenjem ničijem vlasništu, dok je prisiljavanje da žena postane muškarac potpuno antifeminističko – drugim rečima užasno i neprihvatljivo.
Nejednakosti koje utvrđuje Kanun (skup strogih tradicionalnih pravila življenja) ženama su dale izbor „ili da žive život nedostojan čoveka ili da ostvare određenu slobodu postajući muškaraci“.
Neke virdžine su to postale iz razloga zato što se nikada nisu osećale kao žene. Diana Rakipi (66), virdžina iz primorskog grad Drača, rekla je da se uvek osećala kao muškarac, čak dok je bila dete.
Gospođa Rakipi, koja je odrasla na severu pre nego što se preselila na primorje, rekla je da je kao tinejdžerka pred mnogobrojnim rođacima položila zakletvu na celibat i obećala da će porodici služiti kao muškarac.
„Uvek su me smatrali muškim članom porodice“, izjavila je Rakipi. Ona je protiv operacija promene pola i tvrdi da ako te je bog napravio ženom, tako bi trebalo i da ostane.
Duni, s početka priče, takođe ima čvrst stav o ovoj temi. Ona tvrdi da je promena pola „protiv božje volje“, a ljude koje su to uradili trebalo bi lišiti slobode.
„Nisam živela kao virdžina jer želim da budem muškarac s njegovim fizičkim karakteristikama. Učinila sam to jer hoću da preuzmem ulogu muškaraca i zadobijem njihovo poštovanje“, kaže Duni.
Meštani sela Lepuš rekli su da je Dunijeva odluka da postane muškarac u početku bila iznenađenje, ali je odavno je prihvaćena. Duni je veoma tužna što će tradicija zakletih devica uskoro izumreti, ali nije mogla da ne primeti da danas žene uz mnogo manje odricanja mogu da žive punim plućima i zasluže poštovanje.
„Društvo se menja, ali mislim da je moja odluka bila dobra. Ovo je put bez povratka“, zaključuje Duni.
BONUS VIDEO: Požar u kineskom tržnom centru izjave očevidaca i vatrogasaca
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare