Piše Željko Pantelić: Sumrak umerene desnice u Evropi

Radi se o epohalnoj promeni u EU jer ne treba zaboraviti da su političari umerene desnice, a ne umerene levice ili progresisti, bili ti koji su udarili temelje integracijama na Starom kontinentu i bili neka vrsta očeva današnje Evropske unije, počev od velike trojke: Konrad Adenauer, Rober Šuman, Alčide De Gasperi.Prošlo je deset godina od kulminacije moći partija desnog centra u Evropskoj uniji. Te 2011. demohrišćani predvođeni Angelom Merkel su dominirali u Nemačkoj, Nikola Sarkozi je suvereno vladao Francuskom, italijanski premijer Silvio Berluskoni je verovao da je neuništiv, lider španskih narodnjaka Marijano Rahoj je nezadrživo grabio ka Monkloi u koju će i ući početkom decembra, Dejvid Kameron je bio nova zvezda torijevaca u Dauning stritu broj 10, holandski premijer Mark Rute je počinjao jedan od najdužih premijerskih mandata u Evropi, Viktor Orban tada još uvek umeren se vratio na vlast u Budimpešti a poljski premijer, Donald Tusk je bio na vrhuncu svoje moći a Antonis Samaras se spremao da preuzme vlast u Grčkoj.Prvi je “nastradao” Silvio Berluskoni. Pritisnut brojnim sudskim procesima, godinama, varljivim zdravljem, bankrotom kojij je lebdeo iznad Italije, Berluskoni je izgubio poverenje građana. Forca Italija je od stranke koja je plovila između 30 i 40 odsto osvojenih glasova na izborima, pala je na sedam maksimalno osam posto podšrke u biračkom telu.

Nikola Sarkozi je potcenio “pokislog pingvina” Fransoa Olanda na izborima za Jelisejsku palatu 2012. godine. Od tog neočekivanog poraza francuski degolisti, koji su u međuvremenu postali republikanci, se nisu do danas oporavili i ozbiljno reskiraju da na drugim uzastopnim izborima za predsednika Francuske ne prođu u drugi krug.Sledeća žrtva je bila Građanska platforma u Poljskoj. Donald Tusk je zamenio premijersku fotelju u Varšavi sa funkcijom predsednika Evropskog saveta a njegova stranka je izgubila izbore i vlast u Poljskoj 2015. godine. Od tada kleropopulisti Jaroslava Kačinjskog redovno pobeđuju na izborima u Poljskoj.Zatim je Dejvid Kameron, pošto je izveo Konzervativnu patiju iz porodice evrospkih narodnjačkih partija, stavio na kocku članstvo Ujedinjenog Kraljevstva u EU ne bi li spasao premijersku fotelju. Kameron nije spasao fotelju, verovatno danas shvata da je bio korisni idiot Ruperta Mardoka i anti-EU lobija u Londonu, a Velika Britanija je izašla iz EU.Španski premijer Marijano Rahoj je pod udarom korupcionaških afera bio primoran da napusti Monklou 2018. godine a njegova Narodna partija se srozala sa preko 40 odsto glasova na izborima na ispod 20 procenta podrške među biračima.U međuvremenu je Viktor Orban je kompletirao svoju transformaciju od liberalnog umerenog desničara do nacionalpopuliste, odnosno od Soroševego stipendiste do Putinovog apostola neliberalne demokratije. Posle dugog mrcvarenja Fideš je i formalno izbačen iz Evropske narodne partije kojoj nije, ideološki, pripadao još od 2014. godine.Završni udarci za evropsku umerenu desnicu su stigli sa odlaskom Angele Merkel i najslabijim rezultatom u istoriji koalicije nemačkih demohrišćana na izborima za Bundestag prošlog septembra. Tu treba dodati i pad austrijskog kancelara Sebastijana Kurca koji je predstavljao neku vrstu nade evropskih narodnjaka, odnosno spoja mladosti, energičnosti i hrabrosti za nove forme delovanja i stvaranja koalicija.

Bivši austrijski kancelar je uspeo u dve stvari koje nisu pošle za rukom nijednom narodnjačkom političaru dosada: izašao je kao pobednik iz braka sa suverenističkom desnicom (prva koalicijsa sa slobodarima Hajc-Kristijana Štrahea), a realizovao je i neostvareni san nemačke kancelarke Merkel formirajući vladajuću većinu u Bundesratu sa zelenima.Iz prethodne hornologije se vidi da je odumiranje desnog centra bilo postepeno i manje dramatično od kraha levičarskih partija koje su pre četiri godine bile na rubu nestanka. Takođe, imajući u vidu da je većina socijologa i politikologa bliža levičarskim i progresivnim idejama u javnom diskursu je bilo mnogo više analiza i tekstova o krahu levog centra nego desnog.Evropske partije umerene desnice našle su se u nekoj vrsti međuprostora, bez dobrih odgovora na dva seta ključnih pitanja na početku 21. veka. Na jednoj strani su nedovoljno artikulisani oko velikih međunarodnih pitanja kao što su mir u svetu, ljudska prava i životna okolina, to jest takozvane zelene politike. Na drugoj su nedorečeni po identitetskim pitanjima i tendenciji da dobar deo biračkih tela odbija ideju multikulturnog društva i razvijanje jake averzije prema imigracijama.U tom limbu, dobar deo tradicionalnih birača umerene desnice je po prvim pitanjima migrirao ka zelenim strankama, dok su po identiteskim otišli u zagrljaj nacionalpopulističkim partijama.Naravno, svaka zemlja ima svoje posebnosti. U Francuskoj su suverenisti toliko jaki da su postali duplo jači od republikanaca ako pogledamo podršku koju u biračom telu imaju Erik Zemur i Marin Le Pen u odnosu na Ksavijea Bertrana, Mišela Barnijea i druge kandidate republikanaca za predsedničke izbore. U Italiji su Forca Italija, Liga i Braća Italije (naslednica Italijanskog socijalističkog pokreta i Nacionalnog saveza) zamenili uloge. Nekada je Berluskonijeva stranka bila Guliver među patulcima desničarskih partija a sada je Forca Italija patuljak prema stranakama Matea Salvinija i Đorđe Meloni.U Nemačkoj je dobar deo glasova demohrišćana otišao zelenima, socijlademokratima i samo manji deo nacionalpopulistima iz Alternative za Nemačku. U Španiji je Voks bukvalno otkinuo barem trećinu glasova Narodnoj partiji dok je manji deo otišao Građanima (Ciudadanos).

Za eroziju desnog centra su odgovorni i lideri stranaka. Merkelova je na unutrašnjoj sceni vodila beskompromisnu politiku prema Alternativi za Nemačku, ali je bila popustljiva prema Orbanu i Kačinjskom na evropskom planu. Berluksoni je u Evorpi bio veran saveznik Merkelove i Evropske narodne partije, ali u Italiji redovno ide na izbore sa nacionalpopulistima i suverenistima iz Lige i Braće Italije. U Francuskoj je Sarkozi toliko odveo degoliste (danas republikance) u desno da se ponekad ne zna gde je razlika između njih i lepenista. Sličnu metamorforu je imala i Narodna partija u Španiji. Izabela Dias Ajuso je pobedila na izborima u Madridu prošlog proleća sa retorikom neofrankista iz Voksa koji joj daju spoljnu podršku u parlamentu autonomne pokrajine Madrid.BONUS VIDEO: Izbori u Nemačkoj

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apizboriunemackojam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2469267"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram