Piše Željko Pantelić: Ko god da bude kancelar, Nemačka će imati mnogo problema

Zahvaljujući povoljnom istorijskom trenutku Merkelova je uspela da odloži izjašnjavanje Nemačke: da li je zrela da se vrati na istorijsku pozornicu kao veliki planetarni igrač ili će nastaviti da teži da zameni poziciju američkog poluprotektorata u status “velike Švajcarske”.Mana te politike je što ne shvata da je moguće biti Švajcarska u okruženju Italije, Francuske i Nemačke, ali u planetarnim okvirima nije izvodljivo biti “velika Švajcarska” ako su ključni igrači oko tebe SAD, Rusija i Kina. Nemačka je prevelika i prebogata da bi joj drugi dozvolili da izvlači koristi od globalizacije, američke bezbednosne zaštite, primarnih materija iz Rusije i trgovine sa Kinom sedeći na svim stolicama.U Berlinu deo političke elite živi u zabludi da su ekonomska snaga i blagostanje jedini efikasni lekovi za političke krize. Jednostavno, Nemačka je velika zemlja koja se ponaša kao da je mala jer nije razvila stratešku viziju sebe same, optirajući za trgovačku logiku umesto lidersku. Kompromisi Merkelove na Evropskim savetima su uvek bili više plod trgovine nego izraz dominantnog vođstva Berlina.

Istorijske traume koje Nemačka nosi iz tzv. Kratkog veka, hipoteka evropskih piromana i večita dilema koju je Tomas Man bolje nego iko definisao o “evropskoj Nemačkoj ili nemačkoj Evropi” su drugi deo prepreka koje sprečavaju Saveznu Republiku da se izdigne u kontinentnalnog lidera i planetarnog igrača.U političkom smislu Nemačka je “ostarela” država koja teži da sve ostane kao što jeste, da limitira ili u krajnjem slučaju odloži svaku promenu. Zemlje čiji narodi nisu naviknuti na patnju ili nisu spremni da podnose žrtve, pogotovo u demokraskim društvima, ne mogu da budu hegemoni.Da bi jedna zemlja bila sila ili lider van okvira svoje komfort zone mora da bude spremna da plati tu ulogu: ekonomski, vojno i u krvi. Biti autonoman i nezavisan košta i tu cenu može da podnese i plati mali broj država. Nemačka je jedna od njih, ali njeni građani i političko vođstvo nisu spremni ni voljni da plate traženu cenu. Zato je Nemačka želja da bude “velika Švajcarska” ravna nameri slona da se sakrije iza jednog drveta.U momentu kada su SAD koncentrisane na sebe same i sve direktniji sudar sa Kinom, EU osim novca i direktnih materijalnih koristi ne drži ništa drugo na okupu. Ako nova fiskalna i ekonomska politika Nemačke bude bazirana na striktnom poštovanju nultog deficita, mera štednje i rezanja troškova, suverenisti i populisti će ponovo izroniti na površinu od Mediteranskog do Baltičkog mora, od Visle do Bretanje. U pomenutom kontekstu kaparisanje ministarstva finansija od strane lidera liberala Kristijan Lindner je veoma zabrinjavajuća vest za čitavu evrozonu i celu EU, jer je Lindner barjaktar politike nultne tolerancije prema budžetskom deficitu. Politika koja je poznata pod engleskim nazivom “Austerity”.U Nemačkoj često zaboravljaju da su zahvaljujući američkom bezbednosnom kišobranu, zajedničkom evropskom tržištu i evru, ostvarili zapanjujuće rezultate u poslednjih 16 godina: bruto društveni proizvod je rastao duplo brže nego u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Japanu, na nemačku industriju otpada 40 odsto ukupne proizvodnje u Evrozoni, a između ostalog, imaju i najveću stopu zaposlenosti u odnosu na svoje glavne partnere.

Velika je zabluda da Nemačka ima geopolitičku strategiju. Ako je i ima, onda je vešto krije. S druge strane, nemačka industrija odnosno nemački industrijalci su ti koji imaju strategiju i konkretne interese, a nemačka spoljna politika se prilagođava njima, naravno u okvirima mogućeg i ambijentu međunarodnih okolnosti koje diktira Vašington.Analizirajući spoljnu politiku Berlina dolazi se lako do zaključka da se ona zasniva na držanju ravnoteže između SAD, Rusije i Kine i pragmatičnim odnosima sa kleptokratskim režimima, od onih unutar EU do balkanskih, uključujući i Tursku. U suštini Nemačka politika je u službi nemačke indusrije čiji je cilj da od Savezne Republike napravi veliku Švajcarsku.Prethodno rečeno objašnjava kontradiktorne pozicije Berlina: uveli su sankcije Rusiji zbog Ukrajine, ali su završili Severni tok 2; osuđuju javno Kinu zbog kršenja ljudskih prava u Sinđanu i Hong Kongu, ali nastavljaju da šire poslove sa Pekingom; dele packe na račun medijskih sloboda i političke situacije u Srbiji i Mađarskoj, ali i dalje tolerišu Aleksandra Vučića, baš kao i mađarskog premijera Viktora Orbana.Budući kancelar Nemačke, ko god to bio, biće najslabiji kancelar u posleratnoj istoriji Savezne Republike, naravno posle Kurta Kisingera, kancelara sa zavidnom nacističkom prošlošću. Slabost novog kancelara će biti proizvod brojeva u Bundestagu i političkog stasa naslednika Angele Merkel. Sve potencijalne koalicije će u startu biti slabe i krhke zbog heterogenosti koju ne pamti nemačka posleratna istorija.

Koalicija “Semafor” (SPD, FDP, Zeleni) je mnogo nepovoljnija opcija za Pariz i francuskog predsednika Emenuela Makrona od “Jamajke”(CDU, FDP, Zeleni). Nije preterano nagovestiti vreme velikih varnica na liniji Berlin - Pariz, sa velikim rizikom od požara koji bi mogao da spreči samo italijanski premijer Mario Dragi. Slabost nemačkog kancelara i široka koalicija će dodatno usložnjavati relacije sa Petom Republikom. Jedina ohrabrujuća okolnost je da ni Pariz, ni Berlin, pod nikakvim okolnostima neće dovesti u pitanje opstanak EU.Vlada predvođena socijlademokratama biće mnogo manje otporna na ucenu Vašingtona da neće podrivati evro sve dok Nemačka ne bude finansirala i podržavala program stvaranja evropskog sistema odbrane i formiranje evropske vojske, koji u očima Amerikanaca nisu ništa drugo do francuske oružane snage kamuflirane bojama EU i zastavom sa 12 zvezdica. Za Belu kuću su evropska vojska i sistem odbrane prihvatljivi samo kao komplementarni deo NATO, svaka pomisao na evropsku suverenost ili autonomiju, na kojoj insistira Pariz, je viđena kao izdaja.Zeleni su zakleti neprijatelji nuklearnih elektrana, a Francuskoj ne pada na pamet da se odrekne svojih nuklearki koje garntuju energetsku sigurnost i samodovoljnost. Liberali su smrtni protivnici plana Next generation EU i finansijske solidarnosti unutar Unije, bilo kroz fondove ili kroz stvaranje zajedničkog duga, za šta se Pariz zalaže, kako bi se sačuvalo političko jedinstvo i ekonomska stabilnost EU.Novi kancelar će morati da se suoči i sa velikim pritiskom iz Vašingtona. Bajdenova administracija će eksplicitno tražiti od Nemačke da se opredeli za stranu u sukobu između SAD i Kine i neće tolerisati sedenje na dve stolice. Današnja Nemačka nije voljna da učestvuje u “obuzdavanju” ili “izolovanju” Kine, po američkom receptu. Na drugoj strani, još manje sebi može da dopusti da se okrene protiv Amerike, kako iz ekonomskih tako i iz monetarnih, političkih i bezbednosnih razloga.Velika enigma je Rusija. Odnosi Nemačke i Rusije su mnogo kapilarniji i ukorenjeniji nego što misle u Vašingtonu. Nisu u pitanju samo energetski resursi, odnosno gas, i čitavi industrijski sektori oslonjeni ili potpuno zavisni od primarnih materije koje stižu iz Ruske federacije. Vlada sa kancelarom iz SPD-a je najbolje ili ako hoćete najmanje loše rešenje za Kremlj. Nije slučajnost da je samo Olaf Šolc bio pošteđen od serije lažnih vesti i negativne propagande od strane ruskih hakera i “trolova”.

Kada se završi jedna epoha, počinje vreme nestabilnosti, a stabilnost i sigurnost su dve vrednosti koje su Nemci uspeli da implementiraju u poslednjih 30 godina zahvaljujući NATO i EU. Amerikanci su im zaštitili istočne granice, savezništvo sa Francuskom zapadne a EU im je dala neophodno tržište za pulsirajuću industriju i planetarni kvalitativni skok. Taj paradoks političke inertnosti i ekonomske dinamičnosti je izvor mnogih pogrešnih predrasuda o Saveznoj Republici.BONUS VIDEO: Izbori u Nemačkoj

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apizboriunemackojam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2469267"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram