Piše Željko Pantelić: Ko se boji Navaljnog?

Štaviše, moglo bi se reći da je Navaljni rodonačelnik novog stila političkog delovanja u kome se ne razaznaje gde završava istraživački novinar i građanski aktivista a gde počinje političar. Reč je o pelceru koji se prilično primio i u drugim državama, pogotovo u tzv. zarobljenim državama, gde se nove generacije političara uz pomoć društvenih mreža pretvaraju u istraživačke novinare na određeno vreme.Popularnost Navaljnog u Evropi je obrnuto proporcionalna njegovom rejtingu u Rusiji. Polovina građana Ruske federacije ne zna, ili ne može precizno da kaže ko je Navaljni. Ruske televizije, pod direktnom ili indirektnom kontrolom Kremlja, o Navaljnom ne govore gotovo nikada, niti ga prikazuju a kamoli ugošćuju. Ponašaju se na isti način kao RTS tokom devedesetih godina prema liderima demokratske opozicije. To objašnjava zašto Navaljni ima određeni uspeh samo u velikim urbanim sredinama i među populacijom mlađom od 40 godina koja je na ti sa novim tehnologijama.Podršku koju uživa u delu biračkog tela Navaljni isključivo duguje svom istraživačko-novinarskom radu koji je uspeo da pretvori zahvaljujući društvenim mrežama, pre svega “Jutjubu”, u vrlo efikasno oružje za demaskiranje korumpiranih i licemernih političara i birokratskog aparata režima. U poslednjih deset godina Navaljni se nije nametnuo kao lider ruske opozicije klasičnim političarskim delovanjem, nudeći alternativu, drugačija rešenja, viziju neke nove Rusije i pored toga što se njegov pokret zove “Budućnost Rusije”.

U nastupima Navaljnog i njegovih saradnika nema nikakve ideologije, priča o Evropi, međunarodnoj politici: fokus je isključivo na proneverama, zloupotrebama i korumpiranosti vladajućeg režima, od nacionalnog do lokalnog nivoa. U Navaljnijevom narativu dominiraju četiri postulata: Putin i njegova klika su lopovi, korumpirana kasta koja koristi vlast da bi se lično obogatila i onemogućila narodu da ih pozove na odgovornost koristeći demokratske instrumente.Žuta patkica, koju su koristili i simpatizeri pokreta “Ne davimo Beograd” tokom njihovih protesta, je Navaljnijev izum koji je lansirao pre gotovo deset godina, kao simbol borbe protiv korupcije. Veoma efektan i efikasan je bio projekat “RosYama” koji je davao priliku građanima Rusije da signaliziraju rupe na putevima, kao meteforu korumpirane i nesposobne lokalne i centralne vlasti. Ruski opozcionara je proizveo i nekoliko filmova u kojima je dokumentovao vrlo ozbiljne i teške optužbe na račun najviših ruskih zvaničnika, uključujući i bivšeg predsednika i premijera Dimitrija Medvedeva, pokazujući navodne njegove posede u Toskani, jahte i druge luksuzne nekretnine vredne preko milijardu dolara.

U Rusiji je vlast, bez obzira da li se radi o carskom, komunističkom ili postsovjetskom režimu, apsolutna ili je nema. Putin na izborima ne učestvuju da bi bio izabran već da bi potvrdio legitimitet svoje vlasti. Ruska izreka “Ako me se plaše, to znači da me poštuju” je toliko raširena i popularna, često je koristi i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, da ima status nezvaničnog mota Kremlja.Navaljni je jedan od retkih političara u Rusiji koji se ne plaši ni Putina ni njegovog represivnog aparata. On ide i dalje od toga, kao niko pre njega u Moskvi inteligentno i duhovito demaskira režimske dezinformacije i Potemkinova sela. Takođe, Navaljni je jedina politička figura koja se otvoreno zalaže za prava LGBT zajednice izazivajući direktno Putina koji je prigrlio politiku najreakcionarnijeg Romanova u 19. veku, Cara Nikolaja Prvog: “Pravoslavlje, autokratija, narod”.

Svaki put kada oponent ruskog predsednika Vladimira Putina slučajno popije, pojede nešto otrovno, sretne zlovoljne čečenske teroriste ispred zgrade u kojoj živi ili šetajući ulicama Moskve, Kremlj i njegovi tribuni u Rusiji i Evropi ponavljaju isti refren: Niko nije više oštećen od Putina kome sigurno nije u interesu da bude viđen kao naručilac likvidacija, što znači da nalogodavce kriminalnog dela treba tražiti među neprijateljima predsednika i Rusije koji žele da ga diskredituju i kreiraju nove mučenike u propagandi protiv Moskve.Zatim sledi plasiranje raznoraznih teorija zavera i rekonstrukcija događaja sa jasnim ciljem da se medijski prostor pretvori u močvaru informacija u kojoj je nemoguće razlikovati činjenice i fikciju.  Lapsus prekaljenog ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova na pitanje zašto u Rusiji nije otvorena istraga o trovanju Alekseja Navaljnog je veoma indikativan: “Da bismo mogli da otvorimo istragu moramo da saznamo šta se dogodilo”.Ladislav Bitman, bivši čehoslovački špijun iz perioda Hladnog rata, je još 1983. godine objavio knjigu “KGB i sovjetsko dizinformisanje” u kojoj je otkrio vodeće pravilo za širenje lažnih vesti i devijantnih informacija koje važi i dan danas: “Svaka dezinformacija mora barem delimično da odgovara istini ili mišljenju koje je većinski opšteprihvaćeno”. U KGB-u, u kome je ruski predsednik Putin stigao do čina pukovnika, postojao je direktorijat čiji je jedini zadatak bio širenje dezinformacija i skretanje pažnje javnosti sa senzibilnih tema za režim sa obe strane “Gvozdene zavese”.Putin je naučio vaoma važnu lekciju da opasnost za njegov režim ne dolazi od liberalnih, prozapadnih krugova u ruskom društvu, već od nacionalističkih, konzervativnih, klerikalnih, panslovenskih, koji imaju mnogo veći uticaj na prosečnog Rusa a već se nalaze u svim porama vlasti. Zato je Navaljni sa svojim delovanjem opasan za ruskog cara našeg doba jer bi mogao da bude “koristan idiot” za mnogo veće “idiote”, ili kako bi to rekao dugogodišnji lider italijanskih socijalista Pjetro Neni: “Oprez čistunci, doći će veći čistunci koji će vas očistiti”.