0
Avganistanski novinar Ramin Rahman (27) napustio je svoju zemlju u američkom vojnom avionu koji je poleteo sa međunarodnog aerodroma Hamid Karzai u Kabulu, prenosi Gardijan. On je za ovaj britanski medij opisao svoje dramatično iskustvo i kako se sve na kraju zavšilo srećno po njega. Njegovu ispovest prenosimo u celosti.
PROČITAJTE JOŠ:
„Dan kada su talibani preuzeli vlast počeo je sa pozivom mog prijatelja iz Nemačke. Rekao mi je da odem na aerodrom jer će tog dana potencijalno krenuti avon za evakuaciju nemačke ambasade. On je stavio moje ime na njihovu listu za evakuaciju, jer je radio za nemačke medije, a ja sam bio u procesu podnošenja zahteva za vizu poslednjih godinu dana.
Nisam imao više vremena za razmišljanje. To je bilo spasonosno za mene kao progresivnog, otvorenog novinara. Uzeo sam laptop i telefon i ništa drugo. Uplašio sam se čim sam izašao iz kuće, nikada nisam osetio toliki pritisak.
Kada sam stigao na aerodrom, početni kontrolni punkt je bio jeziv. Policija je otišla, a vojska je skoro cela nestala. Postojala je samo privatna bezbednosna provera za torbe. Nisam imao vizu, pa sam se uplašio da me ne odbiju – ali nisam mogao da se vratim.
Kada sam stigao na međunarodni terminal, bio sam šokiran onim što sam video i počeo sam da se osećam beznadežno. Bilo je na hiljade ljudi – žena i muškaraca sa bebama koje su plakale, boreći se da urade nešto. Plašili su se da dolaze talibani. Svi ti ljudi, uključujući i strance, otišili su na aerodrom ne znajući šta će se dogoditi.
Ljudi oko mene su bili u panici, jer su shvatili da za njih možda nema aviona. Čak i da su imali karte, postojala je neizvesnost oko toga da li će njihov let poleteti. Uplašili su se.
Tako su ljudi počeli da oštećuju aerodrom – prozore i govornice. Od tada se situacija pogoršala. Skrivao sam se u ćošku, iako sam takođe bio u panici.
Gledajući kroz prozor, video sam čitavu scenu koja se odvijala oko aviona koji pokušava da krene za Tursku. Avion je bio preopterećen, a ljudi su gurani sa stepenica kako bi avion mogao da poleti. Vrištali su tako glasno da smo ih mogli čuti u unutrašnjosti aerodroma.
„Hoćemo da idemo ili ćemo umreti“, vikali su neki. Samo sam užasnuto gledao dok sam čekao, razmišljajući o svojoj sudbini.
Oko 8.30 ili devet uveče, neko je viknuo da su talibani na aerodromu. Ljudi su počeli da vrište i trče napolje na asfalt. Aerodrom je bio u haosu i niko nije imao kontrolu nad situacijom. Čuo sam pucnjavu ispred vrata aerodroma, stalno sam mislio da su talibani stigli.
Svi oko mene su bili uplašeni i molili su se. Niko nije znao šta da radi. Ponovo sam pozvao prijatelja u Nemačkoj i rekao mi je da Nemci neće započeti evakuaciju do sledećeg dana. Ovo je bila užasna vest i znao sam da moram da smislim šta dalje.
Video sam američke trupe kako vode malu grupu ljudi na vojni deo asfalta. Jedan od vojnika je rekao maloj grupi stranaca: „Ovo je američko tlo i talibani neće doći ovamo“. Počeo sam da trčim za njima sa gomilom drugih. Nastavili smo da čujemo punjavu koja se čini veoma blizu.
U narednih nekoliko trenutaka osećao sa se kao da je vreme stalo. Čuo sam samo da su Amerikanci rekli: „Idemo“.
Video sam kako potok ljudi ulazi u avion i pratio sam ga. To je bilo sve što sam u tom trenutku mogao da učinim. Požurili su me u avion sa stotinama ljudi. Nije bilo mesta za sedenje svi su stajali. Ljudi su počeli grčevito da se drže jedni za druge i za svoju decu. Nisam mogao da dišem.
Američki piloti vrištali su da avion ne može nigde da poleti jer je previše ljudi u njemu. Jedan od njih je povikao: „Molim vas, izađite, molim vas izađite“. Zatim su došli vojnici koji su počeli da izvlače ljude. Bili smo u sredini.
Bilo je haotično, neprijatno i stresno. Ljudi su se gurali, a vazduha nije bilo. Cela scena je bila beznadežna, tužna i zastrašujuća. Gledao sam majke sa novorođenčadima oko sebe i osećao sam se tako krivim. Odlučio sam da siđem kako bi avion mogao da poleti.
Ali dok sam se kretao prema vratima, video sam da američke trupe kruže oko aviona. Jedan od vojnika mi je rekao da ostanem na mestu jer su postojale pretnje. Prošlo je još 20 minuta. Odjednom, Amerikanci su rekli nama koji smo stajali oko vrata da uđemo u avion. Ovo je bila jedina šansa. Uletili smo u avion, a oni su zatvorili vrata.
Nisam mogao da vidim jer nije bilo prozora, ali u mojoj glavi su počeli da se bore napolju. Avion je ostao u pripravnosti još sat vremena. Sve te različite misli su mi prolazile kroz glavu o tome šta bi sledeće moglo da se dogodi. A onda bez upozorenja, avion je počeo da se kreće. Počeo je da leti, poleteli smo.
Bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka. Svi su pljeskali i naviljali. Postojao je osećaj zahvalnosti prema američkom polotu koji je poleteo. U vazduhu je vladalo opšte osećanje bismo verovatno umrli da taj avion nije došao. Bilo smo tako srećni.
Ali let je bio izazovan. U avionu je bilo mnogo beba, a roditelji su ih držali iznad glava kako bi bili sigurni da niko neće stati na njih. Satima nije bilo hrane, vode ili prostora za disanje.
Saleteli smo u Katar na aerodrom američkog vojnog vazduhoplovstva i prebačeni smo u vojnu bazu. Kada smo stigli, osetio sam se nekoliko emocija istovremeno – sreću, tugu, zbunjenost, iscrpljenost i frustraciju.
Pokušao sam da pomognem ljudima koji nisu znali enegleski da objasne svoje situacije i da dobiju lekove.
Iskoristio sam priliku da promenim svoj život iz situacije koja bi mogla biti veoma strašna. Jedva čekam sledeće korake i ono što će doći. Tužan sam što sam sve ostavio. Tužan sam za Avganistan, ali srećan sam što sam živ“, navodi u svojoj ispovesti za Gardijan novinar iz Avganistana.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
