0
Birači ne bi trebalo da glasaju za kandidate zbog rase ili pola, to je jasno; zamislimo da, recimo, beli muškarci glasaju samo za bele muškarce, i tako 44 puta, stvarno zvuči neverovatno, pa beli muškarci nikada to ne bi uradili. Srećom pa se to nije desilo, zar ne?
Koliko je izvesno da će sledeći predsednik Amerike – a i onaj iza njega, po svoj prilici – biti muškarac, najbolje je ilustrovao „tekst“ u Atlantiku sa naslovom „Američki predsednik će, u bliskoj budućnosti, uvek biti muškarac“ – „tekst“, jer teksta zapravo nema; naslov je sve što je autorka Megan Garber imala da poruči.
Tajm je, sa druge strane, izveo sjajnu paralelu o ženi koja stisne petlju da se kandiduje za predsednicu SAD: ona kao da se umota u selotejp – sve se lepi za nju i ne može da mrdne. U američkoj politici, biti žena znači da je sve makar dvostruko teže – i da vam oproste greške, i da se manevriše u javnom prostoru, i da se nanese udarac, i da se udarci drugih apsorbuju – a seksizam je transparentan, lako je gledati kroz njega ako ne želite da ga vidite, što znači da je lako i pretvarati se da ne postoji.
Pre godinu dana se sve činilo drugačijim nego što je sada kada na pijadestalu stoje trojica muškaraca. Belih, bogatih i starijih od 70 godina, podrazumeva se. Za demokratsku nominaciju se kandidovalo šest žena. Danas je u trci još samo jedna, Tulsi Gabard, kojoj ankete ne predviđaju podršku od 2 odsto u najboljem slučaju.
Iz ove perspektive, Obama deluje kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili jednostavno nekakva greška. Donald Tramp koji ove godine vodi kampanju za drugi mandat je čovek koji je u osmoj deceniji života oduvao Hilari Klinton kao od šale dok je, naravno, igrao na sentiment bele radničke klase koja je, ironije, potrčala da glasa za čoveka čije se bogatstvo meri u milijardama dolara. Percepcija Amerikanaca govori da je bogat kandidat bio Majkl Blumberg, ali i milioni koje imaju Džo Bajden i Berni Sanders su milioni, kakvi takvi. Iako je u nekom trenutku delovalo da će ih godine kočiti, naročito pošto je Sanders pretrpeo srčani udar, pa je đuture podrška pala i Bajdenu – Amerikanci se valjda malo plaše da im predsednik ne skapa na funkciji – ispostavilo se da je sedamdeset godina neki minimalni uslov da bi se iko kandidovao. Pored toga da ima penis.
Njujork tajms je prošle godine objavio kolumnu sa vrlo eksplicitnim naslovom, „Sledeći predsednik ne bi trebalo da bude muškarac“, i još eksplicitnijim objašnjenjem: „Ne postoji dobar razlog da se u Belu kuću smesti još jedan muškarac.“
Kao što ni ne postoji. Ista je stvar kao sa progresivnim kandidatima koji večito moraju da propuste umerene, jer umereni navodno imaju više šansi (upravo se to događa Sandersu koji bi valjda trebalo da propusti Bajdena). Žene treba da se sklanjaju sa puta muškim kandidatima, da im eventualno posluže kao running mates, a i to ako imaju da ponude birače u zamenu, kao što bi Liz Voren mogla da pruži Sandersu. Ameriku je u prethodnoj godini uzdrmao #MeToo, i politička klima po svim uzusima trebalo bi da je danas mnogo povoljnija za žene, pošto su muškarci valjda napokon uvideli pervazivnost mizoginije.
Većinu biračkog tela 2018. godine činile su žene, a 60 odsto njih glasalo je za demokrate. Štaviše, Galupova istraživanja pokazala su da je „način na koji se žene tretiraju u američkom društvu“ bilo jedno od najvažnijih pitanja među glasačima 2018, važnije od oružja, poreza, ekonomske nejednakosti i upletenosti Rusije u američku politiku.
Pročitaj i:
Naposletku, niko ne traži da žena dospe na čelo najmoćnije zemlje na svetu samo zato što je žena, o tome je suvišno pričati. Obaška što su sve kandidatkinje bile vrlo kvalifikovane, zdrav razum nalaže da zemlja koja se se diči liberalnim nasleđem konačno izabere ženu za predsednicu i zada simbolički udarac patrijarhatu.
Amber Filips je u Vašington postu iznela jedan američki paradoks: demokratski birači bi rado podržali Liz Voren, Kamalu Haris ili neku drugu ženu, nego ih brine da drugi ljudi neće, i onda je to bačen glas, pa moraju da glasaju strateški.
Nije da birači misle da žena ne može da obavlja posao predsednika, nego ne misle da bi ona mogla da osvoji izbore i uopšte postane predsednica.
Politiko je razgovarao sa politikološkinjama u pokušaju da razreši pitanje da li je dosadašnji ishod ovogodišnjih izbora posledica seksizma, i neke su potpuno uverene da je upravo o tome reč („Nisam optimistična o ženi kao predsednici u neko dogledno vreme i nikada nisam mislila da ću ovo reći u 2020. godini“, navela je jedna od njih), dok druge veruju da je pitanje trenutka kada će nekoj ženi to konačno poći za rukom („Uverene smo da je već poznajemo i da ona sada sebi taba put do Bele kuće“).
Do trenutka kada je Liz Voren odlučila da se povuče sa primarnih izbora u Demokratskoj stranci (možda ju je dokuusurio njen Masačusets koji je na superutorak izglasao Bajdena?), bio je treći put za četiri izborna ciklusa da je neka žena zapravo imala stvarne šanse da zauzme Belu kuću. Dva puta je to bila Hilari Klinton, a ljudi su brzo došli do zaključka da nije u ženama problem, nego u samoj Hilari.
Liz Voren je, u retrospektivi, najveća žrtva Hilari Klinton. Sve što je Klintonova trebalo da bude, a nije bila, Liz Voren zapravo jeste – progresivna, inteligentna žena, mnogo sposobnija od svih muških kolega, žestoka i neumoljiva onda kada to treba da bude, ali je Hilari već izneverila Amerikance koji su želeli takvu predsednicu. I sada je, međutim, kao što je bilo tada, pipavo baviti se Klintonovom u tom smislu jer niko nije bio siguran gde je granica koja deli seksizam i politički utemeljenu netrpeljivost prema njoj.
Ejmi Klobučar, i Kamala Haris pravile su greške, to je istina, pravila ih je i Liz Voren kao dobro pripremljena progresivna političarka za koju se nekad činilo da će uspeti da ujedini umerenu struju i levicu Demokratske partije, ali od grešaka nisu amnestirani ni muškarci koji jurcaju na Ovalnu sobu.
Plan za zdravstveno osiguranje Liz Voren nije bio savršen, ali je bio makar detaljniji od Sandersovog. Rasističke tendencije Kamale Haris nisu prošle neopažene, ali su Bajdenove izvesno gore.
Druge zemlje očigledno nemaju ovaj problem – šefovi država poput Irske, Francuske, čak Turske i Poljske, potom Kanade, tokom devedesetih bile su žene. Ako reper nije Indira Gandi koja je premijerka Indije postala još 1966. godine, njen savremeniji pandan je Merkelova koja obavlja funkciju nemačke kancelarke od 2005.
Upadljiva je činjenica da većina tih zemalja nije nužno egalitarnija u kontekstu ženskih prava niti rodne ravnopravnosti. U Indiji žene još nemaju adekvatan pristup obrazovanju, a seksualno nasilje dostiže razmere epidemije.
U Americi je problem možda u tome što nema parlamentarnog sistema kakvi su etablirani u evropskim demokratijama poput Nemačke, Finske i Velike Britanije, gde je ženama – makar praksa tako pokazuje – lakše da se pozicioniraju na izvršnim ulogama. Parlamentarni sistem dopušta strankama da svesno daju prednost ženama kao liderima; neke čak imaju kvote u broju poslaničkih mesta koja će zauzeti žene. U parlamentarnom sistemu se, takođe, šef države ne bira zato što se određena grupa birača – bela radnička klasa, recimo – (ne) identifikuje sa određenim kandidatom. Šarlot Alter iz Tajma ima pravo kada kaže da bi predsednica SAD, da Amerika ima parlamentarni sistem, mogla da bude Nensi Pelosi.
Pročitaj i:
Kad smo kod Liz Voren i teze da su se predsednički izbori u Americi transformisali u takmičenje popularnosti, u kulturu slavnih ličnosti, gde glasači kandidata biraju na osnovu toga koliko im se prosto dopada, bilo je jasno da se senatorki iz Masačusetsa nije dobro pisalo kad su joj u kampanji savetovali da se više smeje. Nije harizmatična, rekli su joj, i ako se osmehuje, možda neko i bude glasao za nju. Možda je i Sanders na to mislio kada joj je jedne večeri u decembru 2018. godine, kada su se sastali u Vašingtonu – pisao je Njujork tajms tada o tom tête-à-tête – rekao da žena ne može da pobedi na predsedničkim izborima, mada je posle porekao da je ikada izgovorio nešto takvo.
Berni je onda odigrao na nekakav kalambur; rekao je da nije rekao da „žena ne može da bude predsednica“, misleći verovatno da žena ne može da dovoljno dobro prođe na izborima da bi uopšte postala predsednica, i bila je to igra reči koja će se ispostaviti vrlo važnom 2020. Ključna reč ovogodišnjih izbora je electability, a žene niko ne smatra „elektabilnima“. Ne samo Berni Sanders, mada bi on to najbolje trebalo da razume; izgubiće demokratsku nominaciju jer niko ne veruje da bi zapravo mogao da pobedi Trampa.
Amerikanci ove godine idu na siguricu – a ako su ulozi previsoki da bi Demokratska stranka kandidovala i progresivca protiv Donalda Trampa, čemu da se nadaju žene u njihovim redovima.
