Demokrate guraju Bajdena na račun Bernija, iako nema šanse

I gradonačelnik Pit i senatorka Klobučar delili su sa bivšim potpredsednikom SAD Džoom Bajdenom tzv. moderate vote, i kada je Berni Sanders s levice uhvatio zamah, umerena struja Demokratske partije počela je da se koncentriše oko jednog kandidata - upravo Bajdena koji se od samog početka u demokratskim redovima pozicionira kao kandidat sa najviše šansi da pobedi aktuelnog predsednika Donalda Trampa.Senatorka Ejmi Klobučar i javno je podržala Bajdena, praktično mu prepustivši svoje glasove. Butidžidž je učinio isto. Valjda su poslušali Bajdenovu poruku da je za pobedu potrebno jedinstvo, a ne revolucija. Posle "superutorka", povukao se i Majkl Blumberg koji je podršku takođe ponudio Bajdenu.Cinik bi primetio da establišment sve čini da zaustavi Sandersa i da se senatoru iz Vermonta piše isto kao i prošlog puta, kada je isti establišment Demokratske stranke odlučio da protiv Trampa 2016. kandiduje Hilari Klinton. Demokrate sada praktično propuštaju Bajdena.Argument je 2016. bio identičan – Berni Sanders nije čovek koji može da dobije Trampa i suludo je dati mu demokratsku nominaciju.Demokrate, po svemu sudeći, nisu ništa naučile. Čitav svet – na čelu sa Trampom – bio je uveren da će Hilari Klinton oduvati tog autsajdera, po svim uzusima antipolitičara, prebogatog mogula koji je više znao o rijati programima nego životu radničke klase koja će ga dovesti u Belu kuću. Sanders tu nije imao šta da traži; neko je tada rekao da je „Bernijev problem u tome što je previše progresivan“. A onda se dogodio jedan od najvećih kikseva za američki liberalizam koji je, paradoksalno, dokazao koliko je ta zemlja – makar bila – slobodna i velika: u Americi je čak i Donald Tramp uspeo da postane predsednik.

Jedna od teorija je da je Tramp dobio izbore ne zato što je toliko ljudi glasalo za njega (demokrate, naposletku, jesu osvojile popular vote), već zato što su Amerikanci glasali protiv Hilari. Sanders ni 2016. godine, u retrospektivi, verovatno ne bi imao značajno lošiji rezultat od Klintonove.Ove godine je stvar praktično ista: niko ne veruje da Sanders ima šanse, a Džo Bajden je nova Hilari Klinton. Bajden jeste u nekom trenutku delovao kao najlogičniji izbor za Trampovog protivkandidata (baš kao je u nekom trenutku tako delovala Hilari), ali se to promenilo kada je Sanders uspeo da mobiliše mlade birače i briljira na prvim kokusima.Možda je kratkovidost – napraviti istu grešku kao i pre četiri godine, kada je Sanders otpao jer niko nije mislio da može da izađe na crtu Trampu, a na kraju se ispostavilo suprotno; očigledno na Trampa odgovor nije demokratska elita utelovljena u Hilari ili Bajdenu.Strahovi onih koji se veruju u ovu tezu na kraju su se obistinili na superutorak: "južna dominacija" Džozefa Bajdena, pobeda u Teksasu gde mu je Sanders bio za petama, Masačusetsu (državi iz koje dolazi senatorka Liz Voren) i Minesoti, ukupno devet država, potvrdile su da je frontraner ipak bivši potpredsednik Sjedinjenih Država. Sanders je uzeo Kaliforniju koja je važna zbog velikog broja delegata, i još tri države - Jutu, Vermont i Kolorado.

Bajden je – kao i oni koji ga podržavaju – sada već vrlo optimističan; bio je i posle Južne Karoline, a onda je uzjahao taj talas i izdominirao na jugu. Uživa snažnu podršku kod afroameričkih birača, što je jedna od ključnih stvari, a iako se Obama još femka, skoro je izvesno da će i zvanično podržati svog bivšeg raning mejta. Nevidljiva ruka Baraka Obame, u tome su skoro svi saglasni, izvesno je odigrala važnu ulogu u Bajdenovom pohodu na jug. Ove godine je, kao nikad dosad, važno koga je podržao Barak Obama.Bajden je, kakva je bila i Hilari, realističan i pragmatičan. Tim rečima je i Njujork tajms opisao Klintonovu kada ju je podržao 2016. godine, ali u tome ima jedan paradoks: Ameriku, onu pravu, nikada nije bilo briga za to što je realistično i pragmatično. Pobeda Baraka Obame je takođe dokaz toga.Ima argumenata i u prilog tvrdnji da je Bajdenova dominacija na jugu više stvar demografije, nego nekakvog "kambeka", i da podrška crnih glasača može da ga lansira na čelo trke sa Sandersom, ali ne i da mu donese pobedu. Kalifornija je najbolji primer za to: biračko telo čini tek sedam odsto crnih glasača, a čak su i bele demokrate tamo liberalnije i sekularnije od onih u Južnoj Karolini. Zato je Kalifornija otišla Sandersu.Kad god ispliva neki progresivac, Demokratska stranka upozorava da bi takav kandidat mogao da doživi sudbinu Džordža Mekgaverna koji se žestoko opekao sedamdesetih i pretrpeo – tako je bilo sa Hauardom Dinom 2004. godine, sa Obamom 2008, sada sa Liz Voren i Sandersovom i svim drugim Mekgavernima koji ne mogu da pobede. Odakle umerenim demokratama pravo da govore da imaju veće šanse za pobedu kad je upravo umereni demokrata izgubio od Trampa 2016. godine? Otkud im pravo da traže od progresivaca da propuste umerene kandidate i pruže im šansu, a nikada im ne pada na pamet obrnuto?Demokrate se opet igraju dvoseklim mačem: možda Bajden i osvoji tu demokratsku nominaciju, ali možda ovim manevrima unutar stranke i taktikama da uguše levicu samo isprovociraju klince da izađu i glasaju. Za Sandersa, podrazumeva se. Čoveka koji je normalizovao u američkoj politici reč "socijalizam" (mada je uvek izbegavao da sebe naziva socijalistom), progresivca koji želi univerzalnu zdravstvenu zaštitu i besplatno visoko obrazovanje za sve, onog što se bori za prava radnika za stvarno, i shvata da onaj procep između bogatih i ostalih 99 odsto građana mora da se smanji. U suprotnom, postoji opipljiva mogućnost da Bajden doživi sudbinu Hilari Klinton – Amerikanci mogu da se zainate dovoljno da glasaju za Trampa da ne bi glasali za establišment. To su već dokazali.