0
Beznađe, bes i nemoć zavladali su u Karamanmarašu, gradu koji se pre nedelju dana našao u samom epicentru zemljotesa u Turskoj. Od tada, situacija se nije drastično promenila na terenu, ali preti da eskalira zbog rastućeg nezadovoljstva građana koji su uvereni da su ostavljeni na cedilu - od strane onih koji su im prodali stanove u zgradama koje su sad razrušene, od strane države koja ih je zanemarila i spasioca koji nisu stigli na vreme. Sve ovo dovelo je do izuzetno napete situacije kojoj su svedočili reporteri Nova.rs, kada su posetili "najhrabriji grad" Turske.
Na putu ka Karamanmarašu, na svakom koraku su scene na koje se naviknete već prvog dana u razorenoj Turskoj. Što se više prilazi gradu, sve je više podsetnika na katastrofu. Reč „karaman“ na turskom znači hrabar, pa je ovaj grad poznat i kao „hrabri Maraš“.
U njegovom predgrađu – šut, prašina i tišina kao da je u pitanju grad duhova. I zaista jeste, jer na putu ne srećemo nijednog čoveka.
Ako se oni u većim gradovima osećaju izdato i zavoravljeno, suvislo je razmišljati o tome kako je onima koji su u manjim mestima, pored puta i zaboravljeni od svih.
Ovde pomoć još nije stigla, a veliko pitanje je i da li će ikada.
Na samom ulasku u grad, nalazi se park koji nosi naziv po Mustafi Kemalu Ataturku – osnivaču moderne Turske. On je sada pretvoren u komandni centar prepun šatora u kojima ljudi žive.
Ogroman prostor kome se ne vidi kraj preplavljen je improvizivanim domovima i prestrašenim izrazima lica.
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je pre nekoliko dana obišao Karamannmaraš i obećao ljudima da nisu sami. Kako će se ispostaviti, oni se upravo tako – kao da su prevareni i sami na svetu.
Prema svedočenju malog broja onih koji žele da razgovaraju i podele svoju priču, ljudi koji su zidali zgrade koje više ne postoje i prodavali stanove ubeđujući građane da su bezbedni – oni su krivi za tragediju.
U srcu Karamanmaraša zatičemo uobičajene prizore za devastiranu Tursku, ali i značajno drugačiju atmosferu.
Kao nigde drugde, ovde se u vazduhu oseća razoračenje, koja brzo prerasta u bes i neprijateljstvo prema svima, čak i onima koji dolaze da pomognu. Jer, mininalna pomoć je ovde prekasno stigla, što stanovnici Karamanmaraša nikada neće zaboraviti.
Na ulici sedi cela jedna porodica, čiji dom nije u potpunosti uništen, ali opet nije bezbedan za život.
Kako kažu, spavaju u kolima, gde je jako hladnno. Njih četvoro u jednom starijem automobilu.
„Ujedinili smo se, ceo komšiluk. Ovo ovde je moja porodica, majka, otac i sestra, a ja sam Beza“, kaže nam jedna devetnaestogodišnjakinja.
Hrane se kao i ljudi u drugim gradovima, gde su supa, sendviči i čaj dostupni na ulici. Sve to nabavljaju i neumorno dele volonteri.
Beza i njena porodica nadaju se da će uskoro moći da krenu u Antaliju, gde imaju vikendicu u kojoj planiraju da žive.
Iako su sada temperature danju neočekivano visoke, noću počinje pakao za sve, naročito one narušenog zdravlja.
Iako nisu želeli da se fotografišu, članovi Bezine porodice srdačno i sa velikom dozom poverenja govore sa novinarima, kojima se uvek zahvaljuju što se interesuju za njih i njihovu zemlju.
Uz želje da će se uskoro naći na bezbednom i toplom, pozdravili smo se sa Bezom i njenom porodicom i nastavili dalje.
Kako se ispostavilo, Bezina priča je zapravo jedina koju ćemo čuti.
U ovom gradu u kom se nalazi mešano stanovništvo Turske i Sirije, očaj je opipljiviji nego u ostalim delovima.
Taj očaj lako vodi ka revoltu i besu, koji uspeli da nadjačaju tugu onih koji su izgubili sve, čak i nadu u bolje sutra.
Pročitajte još:
0
0
1
U Karanmarašu sad čiste ruševine, ali uglavnom ne da bi izvukli preživele, već da bi došli do njihovih tela.
Snimanje i fotografisanje je na mnogim mestima zabranjeno, ne jer je to naredba policije – nje ovde praktično nema, već jer je to volja ljudi koji žele da dostojanstveno isprate svoje voljene.
Iza njih ostaje samo beznađe.
BONUS VIDEO Trenutak izvlačenja žene iz ruševina u Kahramanmarašu