"Najhrabriji grad" na ivici katastrofe nezapamćenih razmera: Ovo je mesto u Turskoj u kom je bes nadjačao tugu

Na putu ka Karamanmarašu, na svakom koraku su scene na koje se naviknete već prvog dana u razorenoj Turskoj. Što se više prilazi gradu, sve je više podsetnika na katastrofu. Reč "karaman" na turskom znači hrabar, pa je ovaj grad poznat i kao "hrabri Maraš".U njegovom predgrađu - šut, prašina i tišina kao da je u pitanju grad duhova. I zaista jeste, jer na putu ne srećemo nijednog čoveka.

Ako se oni u većim gradovima osećaju izdato i zavoravljeno, suvislo je razmišljati o tome kako je onima koji su u manjim mestima, pored puta i zaboravljeni od svih.Ovde pomoć još nije stigla, a veliko pitanje je i da li će ikada.Na samom ulasku u grad, nalazi se park koji nosi naziv po Mustafi Kemalu Ataturku - osnivaču moderne Turske. On je sada pretvoren u komandni centar prepun šatora u kojima ljudi žive.

Ogroman prostor kome se ne vidi kraj preplavljen je improvizivanim domovima i prestrašenim izrazima lica.Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je pre nekoliko dana obišao Karamannmaraš i obećao ljudima da nisu sami. Kako će se ispostaviti, oni se upravo tako - kao da su prevareni i sami na svetu.

Prema svedočenju malog broja onih koji žele da razgovaraju i podele svoju priču, ljudi koji su zidali zgrade koje više ne postoje i prodavali stanove ubeđujući građane da su bezbedni - oni su krivi za tragediju.U srcu Karamanmaraša zatičemo uobičajene prizore za devastiranu Tursku, ali i značajno drugačiju atmosferu.

Kao nigde drugde, ovde se u vazduhu oseća razoračenje, koja brzo prerasta u bes i neprijateljstvo prema svima, čak i onima koji dolaze da pomognu. Jer, mininalna pomoć je ovde prekasno stigla, što stanovnici Karamanmaraša nikada neće zaboraviti.Na ulici sedi cela jedna porodica, čiji dom nije u potpunosti uništen, ali opet nije bezbedan za život.

Kako kažu, spavaju u kolima, gde je jako hladnno. Njih četvoro u jednom starijem automobilu."Ujedinili smo se, ceo komšiluk. Ovo ovde je moja porodica, majka, otac i sestra, a ja sam Beza", kaže nam jedna devetnaestogodišnjakinja.Hrane se kao i ljudi u drugim gradovima, gde su supa, sendviči i čaj dostupni na ulici. Sve to nabavljaju i neumorno dele volonteri.

Beza i njena porodica nadaju se da će uskoro moći da krenu u Antaliju, gde imaju vikendicu u kojoj planiraju da žive.Iako su sada temperature danju neočekivano visoke, noću počinje pakao za sve, naročito one narušenog zdravlja.Iako nisu želeli da se fotografišu, članovi Bezine porodice srdačno i sa velikom dozom poverenja govore sa novinarima, kojima se uvek zahvaljuju što se interesuju za njih i njihovu zemlju.Uz želje da će se uskoro naći na bezbednom i toplom, pozdravili smo se sa Bezom i njenom porodicom i nastavili dalje.

Kako se ispostavilo, Bezina priča je zapravo jedina koju ćemo čuti.U ovom gradu u kom se nalazi mešano stanovništvo Turske i Sirije, očaj je opipljiviji nego u ostalim delovima.Taj očaj lako vodi ka revoltu i besu, koji uspeli da nadjačaju tugu onih koji su izgubili sve, čak i nadu u bolje sutra.U Karanmarašu sad čiste ruševine, ali uglavnom ne da bi izvukli preživele, već da bi došli do njihovih tela.Snimanje i fotografisanje je na mnogim mestima zabranjeno, ne jer je to naredba policije - nje ovde praktično nema, već jer je to volja ljudi koji žele da dostojanstveno isprate svoje voljene.Iza njih ostaje samo beznađe.BONUS VIDEO Trenutak izvlačenja žene iz ruševina u Kahramanmarašu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tuskaizvlacenjezeneam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5330935"]