0
Nakon što je Rusija objavila da je prva faza rata u Ukrajini gotova i da će u narednoj fokus biti na “potpunom oslobođenju Donbasa” proruski separatisti iz Luganske Narodne Republike najavili su referendum na kom bi se glasalo o priključenju Ruskoj Federaciji. Lugansk nije jedina sporna teritorija koju Rusija drži kao “kec u rukavu”. Moskva ima još nekoliko sličnih “republika” i u Ukrajini i van nje.
Luganska Narodna Republika (LNR) je deo Luganske oblasti, jedne od dve oblasti koje čine Donbas region na istoku Ukrajine. Ova teritorija jednostrano je proglasila nezavisnost u aprilu 2014. godine, ali ju je Rusija tek 2022. godine, nekoliko dana pre početka invazije, priznala kao nezavisnu državu. Nezavisnost LNR ne priznaje nijedna država članica UN, osim Rusije.
Danas je iz Luganska od lidera LNR Leonida Pasečnika stigla najava da bi referendum o priključenju Rusiji mogao da bude organizovan, na šta su ukrajinske vlasti oštro reagovala nazivajući eventualno glasanje lažnim referendumom.
LNR, inače, zauzima polovinu Luganske oblasti, a njen deo su i veći gradovi uključujuči i grad Lugansk. Na teritoriji LNR Ukrajina nema kontrolu, dok je drugi deo Luganske oblasti pod kontrolom ukrajinske vojske. Proruske separatiste i ukrajinsku vojsku deli takozvana linija kontakta.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako je primirje postignuto Minskim sporazumom I iz 2014. godine i Minskim sporazumom II iz 2015. godine, na ovoj teritoriji povremno su se događali okršaji između Narodne milicije LNR i ukrajinske vojske. Rusija tvrdi da je Ukrajina pokušala da izvrši genocid nad stanovništvom koje živi na ovoj teritoriji što je i bio jedan od razloga za početak “specijalne vojne operacije”, kako u Kremlju nazivaju rat u Ukrajini.
Rusija je tek 2022. godine priznala nezavisnost LNR, ali svi građani ove oblasti dobili su ruske pasoše pre nekoliko godina. Ruski je zvaničan jezik u LNR, a većinski se koristi ruska rublja.
Moskva je sve vreme podržavala LNR iako zvanično nije učestvovala u ratu 2014. godine. Ipak, veruje se da je Rusija naoružavala LNR i 2014. godine u godinama posle potom.
Donjecka Narodna Republika (DNR) proglašena je na delu Donjecke oblasti, koja sa Luganskom oblasti čini Donbas region.
Istorija ove teritorije gotovo je identična sestrinskoj LNR. Nezavisnost su proglasile u isto vreme 2014. godine nakon rata, pojednako je bliska Kremlju i takođe ima svoju Narodnu miliciju. Od ostatka Ukrajine je razdvojena linijom kontakta.
Rusija je DNR priznala istog dana kada i LNR, dok je Ukrajina oba regiona proglasila terorističkim organizacijama.
Glavni grad DNR je Donjeck, najveći grad regiona. Prema procenama u DNR živi oko dva miliona ljudi, odnosno pola miliona više nego u LNR.
Krim je ukrajinsko poluostrvo koje Rusija smatra delom svoje teritorije, dok ga Ukrajina smatra “privremeno okupiranom teritorijom”, kao i DNR i LNR.
Krim je nezavisnost proglasio nakon smene proruske vlade u Kijevu i proruskog predsednika Viktora Janukoviča u februaru 2014. godine, što je bila kulminacija višemesečnih Euromajdan protesta.
Krim je do tog trenutka imao status autonomne oblasti koja je imala svoj parlament. Tadašnja krimska vlast prvobitno je podržala novu prozapadnu vladu u Kijevu koju je predvodio Arsenij Jacenjuk, da bi potom došlo do prevrata u krimskom parlamentu, a nova krimska vlast dobila je da prizna Jacenjukovu vladu. Rusija takođe nije priznala novu vlast u Kijevu, nazivajući ih “pučistima”, a smenu Janukoviča smatrala je “nelegitimnom”.
Nakon što je 11. marta 2014. godine u parlamentu Autonomne Republike Krim izglasana Deklaracija o nezavisnosti, 16. marta je organizovan referendum na kojem je 97 odsto glasalo za pripajanje Rusiji. Dan kasnije proglašena je Republika Krim, a 22. marta Rusija je priznala Krim kao deo svoje teritorije. Ukrajina referendum smatra nelegalnim, kao i EU, SAD i većina država sveta koje nisu priznale Krim kao deo Ruske Federacije.
Nakon što je Rusija anektirala ovaj deo ukrajinske teritorije, na Krimu nije bilo borbi i ratnih dejstava kao u Donbasu.
Pridnjestrovlje, poznato i kao Transnistrija ili PMR (Pridnjestrovska Moldavska Republika), je mala oblast na teritoriji Moldavije koja je proglasila nezavisnost 2. septembra 1990. godine uoči raspada SSSR. Na ovom prostoru živi oko pola miliona ljudi, s tim da većinu čine Rusi (oko 30 odsto) i Moldavci (takođe oko 30 odsto).
Pridnjestrovlje je pomalo neobičnog oblika i više izgleda kao tampon zona između Ukrajine sa kojom se graniči i ostatka Moldavije čiji je zvanično deo, ali Kišinjev nema nikakvu vlast ni kontrolu nad ovom teritorijom.
Ukupna površina ovog regiona je tek oko 4.000 kvadratnih kilometara, ali granica koju deli sa Ukrajinom je duža od 800 kilometara. Država koju nijedna članica UN nije priznala, uključujući i Rusiju, široka je oko deset kilometara. Službeni jezici po ustavu PMR su moldavski, ruski i ukrajinski, a službeno pismo je ćirilica. Glavni grad Pridnjestrovlja je Tiraspolj u kojem živi 135.700 stanovnika, a ostali veći gradovi su Bender i Dubasari.
Između 1991-1992. izbio je čak i kratak rat između moldavskih i pridnjestrovskih snaga, nakon što je Mihail Gorbačov, u pokušaju da sačuva SSSR, proglasio nezavisnost Transnistrije ništavnom. Tenzije su eskalirane nakon raspada SSSR-a u martu 1992, a dok je proglašeno primirje u julu poginulo je najmanje 1.000 ljudi. Od tada je Pridnjestrovlje u „miru“.
Neko vreme je u Rusiji i Ukrajini bio aktuelan predlog o priznanju Pridnjestrovske Moldavske Republike. Međutim, od toga se odustalo. Na sastanku OEBS-a u Istanbulu 1999. Rusija se obavezala povući svoje snage sa tog područja, ali to se nije dogodilo.
Abhazija je oblast u Gruziji koja je jednostrano proglasila nezavisnost 1999. godine. Teritorijalno je duplo veća od Pridnestrovlja, ali ima skoro upola manje stanovnika – oko 240.000. Glavni grad Abhazije je Suhum (ili Suhumi).
Gruzija, kao i veći deo sveta ne priznaje ovu teritoriju kao nezavisnu državu. Sedam zemalja članica UN koje su je priznale su Rusija, zatim Venecuela, Nikaragva, Sirija, Nauru, Vantu i Tuivalu. Nezavisnost Abhazije priznale su i Pridnjestrovlje i Južna Osetija, koje nisu članice UN.
Gruzija i Abhazija ratovale su od 1992. do 1993. godine, a manji sukob dogodio se i 1998. godine. Nakon godinu dana krvave borbe i hiljada žrtava, Gruzini su se povukli. Abhazija je u vreme Sovjetskog saveza nazivana i „crvena rivijera“, pošto su svi ruski predsednici, od Staljina do Gorbačova, posedovali tamo vikendice.
Danas te raskoši više nema jer je veći deo infrastructure uništen u ratu sa Gruzijom pre 15 godina. Ovom regionu je nametnuta međunarodna izolacija. Niko nije smeo da izađe iz zemlje, a čak su i Rusi u jednom trenutku zatvorili svoje granice za građane Abhazije.
Samoproglašena država je ipak usvojila ustav, ima sopstvenu zastavu i himnu, a Rusija je priznala tek 2008. godine. Od tada, ruska preduzeća ulažu novac u ovaj region i počinje obnova infrastrukture. U Rusiji, Abhazija važi za popularno i jeftino letovalište na Crnom moru u koje godišnje dođe oko milion ruskih turista.
Južna Osetija je deo Gruzije koji je nezavisnost proglasio 1991. godine, a do danas ju je priznalo pet članica UN. Sva priznanja došla su nakon poslednjeg rusko-gruzijskog rata 2008. godine. Tokom devetodnevnog oružanog sukoba poginulo je 2.000 ljudi, a oko 35.000, uglavnom Gruzina, proterano u izbeglištvo.
Do osetsko-gruzijskog rata, deo teritorije Južne Osetije bio je pod kontrolom južnoosetijskih vlasti, a drugi deo pod kontrolom gruzijske vlade. Gruzijska vojska je 07. avgusta 2008. napala teritoriju Južne Osetije, a ruski tenkovi su već sutradan krenuli u odbranu stanovnika tog samoprolašene države.
Rat Rusije i Gruzije je izbio na početku Letnjih olimpijskih igara u Pekingu. Ruska vojska je u roku od nekoliko dana preuzela kontrolu nad većinom teritorije Južne Osetije.
Rusija je tada priznala priznaje Južnu Osetiju kao nezavisnu državu. Većina građana ove samproglašene države ima rusko državljanstvo. Sa jako viskom nezaposlenošću i niskim standardom, Južna Osetija veoma zavisi od novca i pomoći iz Ruske federacije.
BONUS VIDEO Srž ukrajinsko-ruskog sukoba
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
