Hiljade ljudi poginulo je u snažnom zemljotresu koji je u ponedeljak pogodio Tursku i Siriju. Operacija potrage i spasavanja je u toku, sa specijalnim timovima koji stižu iz celog sveta.
Međutim, ljudi u nekim teško pogođenim oblastima kažu da su spasilački napori bili spori. Neki su morali da kopaju golim rukama da bi pronašli rođake.
Kako započeti operaciju potrage i spasavanja?
Kada spasioci prvi put stignu na mesto zemljotresa, procenjuju u kojim srušenim zgradama će se najverovatnije nalaziti zarobljeni ljudi.
Oni to rade tražeći „praznine“ – prostore ispod velikih betonskih greda ili stepeništa gde se mogu naći preživeli, prenosi BBC.
Takođe treba uzeti u obzir mogućnost da se zgrada dodatno uruši, kao i druge opasnosti kao što su curenje gasa, poplave i opasni predmeti, kao što je azbest na krovovima.
Dok spasioci pokušavaju da dođu do preživelih, pomoćni radnici prate kretanje zgrada i osluškuju čudne zvukove.
Zgrade koje su se potpuno srušile obično se pretražuju poslednje, jer je verovatnoća pronalaska preživelih veoma mala.
Rad spasilačkih timova koordinira agencija, obično Ujedinjene nacije (UN) i zemlja domaćin. Spasioci su posebno obučeni i rade u parovima ili većim timovima, a često su uključeni i lokalni ljudi.
Koja im je oprema potrebna?
Za prebacivanje ruševina, spasilački timovi koriste tešku mašineriju – uključujući bagere i hidraulične dizalice.
Velike betonske ploče sa spoljašnje strane zgrada mogu da se povuku kopačima, što omogućava spasiocima da vide sve ljude zarobljene unutra.
Video oprema na kraju fleksibilnih stubova može se provući kroz praznine kako bi se pomoglo lociranju preživelih.
Specijalizovana zvučna oprema može detektovati najslabije zvukove do nekoliko metara.
Potrebna je tišina na mestu dok član spasilačkog tima lupi tri puta i nada se da će čuti odgovor.
Detektori ugljen-dioksida se mogu koristiti za pronalaženje preživelih koji su u nesvesti. Oni najbolje rade u skučenim prostorima gde detektuju veću koncentraciju CO2 u vazduhu koji izdišu oni koji još dišu.
Oprema za termičko snimanje može se koristiti za lociranje ljudi koji nisu direktno u vidokrugu spasilaca, jer njihova telesna toplota može zagrejati ruševine oko njih.
Šta rade spasilački psi?
Koristeći svoje čulo mirisa, posebno obučeni psi mogu uočiti znake života tamo gde ljudski spasioci ne mogu. Psi takođe mogu brzo da pokriju velike površine, ubrzavajući proces potrage i spasavanja.
Kada se velike ploče i konstrukcije uklone, spasilački timovi koriste svoje ruke i male alate poput čekića, krakova i lopata, kao i motorne testere, sekače za diskove i sekače armature – koji se mogu koristiti za rešavanje metalnih šipki u armiranom betonu.
Imaju zaštitnu opremu, uključujući šlemove i rukavice za zaštitu ruku dok uklanjaju oštre komade ruševina.
Međutim, u nekim oblastima Turske – gde su spasilački napori bili spori – lokalni ljudi golim rukama kopaju po smrznutim mokrim ruševinama.
PROČITAJTE JOŠ:
Bedia Gucum, vlasnik restorana u Adani u južnoj Turskoj, rekao je za BBC: „Potrebne su nam jake radne rukavice da ručno premestimo ruševine. Jer kada čuju nekog živog unutra, sva teška mašinerija staje i oni moraju da kopaju sa svojim ruke, a to je samo iznad ljudskih mogućnosti. Potrebne su vam ruke na licu mesta, a potrebne su vam rukavice za njih.“
Kako se odlučuje kada je kraj operacije?
Ovu odluku donose koordinirajuća agencija UN i centralna i lokalna vlada zemlje domaćina. Pokušaji potrage i spasavanja obično se prekidaju između pet i sedam dana nakon katastrofe, kada niko nije pronađen živ dan ili dva.
Međutim, poznato je da su ljudi spaseni živi i nakon ovog vremenskog perioda.
2010. godine, nakon zemljotresa na Haitiju, jedan čovek je pronađen živ nakon navodno 27 dana zarobljen pod ruševinama.
Žena je 2013. izvučena iz ruševina fabrike u Bangladešu, 17 dana nakon što se srušila.
BONUS VIDEO: Sestra pazi na brata ispod ruševina u Turskoj
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar