Istina o Pelješkom mostu koju niko ne želi da izgovori naglas

Svi ostali nemaju blagog pojma o istinskoj upotrebnoj vrednosti te gradnje, ako zanemarimo mešetare koji su zaradili na kupoprodaji okolnog zemljišta s naglo povišenom cenom. Skarednom - tako može izgledati cena od ukupnih preko 420 miliona evra za most i pristupni putevi, od čega na njega otpadaju približno dve trećine troška. Svih gore pobrojanih nema ni izdaleka dovoljno za intenzitet prometa koji bi opravdao takvu građevinsku investiciju. No euforija nadignuta oko mosta pri njegovu svečanom otvaranju takođe nije neistinita, ona je sasvim realan politički konstrukt. Njeni se piloni izdižu nad čitavom ovom zemljom, a piloti su zabijeni i dublje od onih u mulju Neretvanskog kanala.O toj ćemo drugoj vrednosti ovde reći ponešto, uz onu izravnu finansijsku čijih je 85 odsto platila Evropska unija. Tehnički detalji iz lične karte Pelješkog mosta iznose se frenetično u medijima već danima pre i posle svečanosti puštanja te saobraćajnice u upotrebu. Bez ikakve dileme, reč je o impresivnom zdanju, jednom od onih kakvo je oduzimalo dah u prilazu s nekoliko kilometara udaljenosti iz smera Dubrovnika, još i dok su potpornici tek nicali iz mora, prenosi Portal Novosti.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vatrometpeljeskimostgp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3878491"]O tome dakle nećemo, to je sve više nego poznato, ali hoćemo o drugoj dimenziji projekta za čiju se realizaciju unisono konstatira da je posredi graditeljski, ali i diplomatski trijumf. Na taj ćemo drugi više usmeriti pažnju, pa odmah ima smisla reći da je sve započelo još pred kraj 20. veka mada se ne zna sa sigurnošću je li prvi tu zamisao izneo Luka Bebić ili Ivan Šprlje. Nije ni presudno, inicijalne zasluge svakako ostaju u delti Neretve, ali valja primetiti da Šprlju, nekadašnjeg župana Dubrovačko-neretvanskog, tad nisu ozbiljno doživljavali ni u njegovu SDP-u. Ta stranka ukrcaće se na voz za ovaj projekat znatno kasnije, u drugom delu mandata vlade tadašnjeg premijera Zorana Milanovića.Ipak, može se reći da je koalicija levog centra iz tog doba odigrala presudnu ulogu u potonjem dobijanju pristanka Evropske komisije na finansiranje dotične mostogradnje. Ovome su se, naime, posve iznenada prestali rugati HDZ-u koji je ideju mosta gurao kao ekskluzivno svoju, uostalom, onako kao što to čini s Hrvatskom u kompletu.SDP i HNS uočili su ključne elemente procesa u času kad je postalo jasno da je Brisel spreman platiti most u slučaju da se Hrvatska ne uspe dogovoriti sa Bosnom i Hercegovinom oko kopnenog koridora u zaleđu Neuma. Taj moment zbio se po ulasku RH u EU, a glavna se hrvatska prednost sastojala u jednostavnom faktu da predstavnici EK-a gotovo uopšte nisu direktno, kamoli nasamo komunicirali s BiH oko tog pitanja. Dogovor se o mostu prelamao sa zamišljenim recipročnim pravom susedne zemlje na slobodan pristup luci u Pločama. Luci koja je, uzgred kazano, jednom davno sagrađena zahvaljujući upravo bosanskohercegovačkoj privredi, i koja bez nje nema puno svrhe.

Unutar više tura natezanja oko Ploča i Pelješkog mosta, to vreme je nekako ponajviše izmaknuto van memorije ovdašnje javnosti, ne slučajno. Nakon pristanka EK-a na finansiranje mostogradnje, sasvim je u senku pala ionako retko iznošena činjenica da je zvanično Sarajevo u bilateralnim pregovorima sa Zagrebom već bilo pristalo na izolovani koridor oko Neuma, nemerljivo jeftiniji od mosta. Hrvatska je imala dobar razlog da to zataji, a i BiH je nedugo potom dobila slobodan prolaz iz Ploča i u njih.Bio je to više nego jasan znak da se u projekt može nastaviti upumpavati dodana simbolička vrednost, da bi svi učesnici na kraju podijelili neposrednu političku korist, i da bi zaborav pao na enormni trošak koji se lako mogao izbeći. U međuvremenu se još jednom svojski zakuvalo s BiH, dve godine posle smene vlasti u RH, ali to je projektantima ovog pothvata u RH samo išlo na ruku. Bosna i Hercegovina je u svakom pogledu veoma nesređena država, i nije bilo teško dodatno uveriti hrvatsku javnost da je most definitivno jedino sigurno rešenje.Kalinjingradska oblast na Baltiku, ruska eksklava s tranzitom preko Litvanije, bila je za EU osetno lakši predmet u pregovorima svega nekih decenije i po ranije. No pritom je Brisel imao kudikamo direktniji kontakt sa spoljnim partnerom negi u slučaju Neuma i odnosa RH-BiH. Generalno, EU je hronično sklona ovde zapuštati svoj uticaj, i šire na Balkanu, neretko prepuštajući inicijativu političkim strujama koje radije zakuvavaju već pregrejanu situaciju, nego da je hlade.Ostalo je više-manje poznato, pa i to da će s nastavkom gradnje Jadransko-jonskog auto-puta jednog dana Pelješki most, sa svih onih 420 miliona evra troška plus cena budućeg održavanja, skončati kao sporedna saobraćajnica. Zato se u završni bilans mora uračunati politički ulog i efekt forsirane mostogradnje, i zbog svih onih ushićenih gostiju iz čitave Hrvatske. I, da ne zaboravimo, zbog onih nebrojeno više preostalih koji su svečanost gledali preko televizije, jer nisu u mogućnosti da plate vožnju do Pelješkog mosta, niti će većina ikad biti u stanju otputovati u Dubrovnik.

Njima se takođe poručuje da je Pelješki most njihov, i da je njihova ta konačno spojena Hrvatska, premda će od svega profitirati gotovo isključivo domaća politička i ekonomska elita. No to i jeste temeljni motiv da se kolektivni nacionalni trans odvrne na najjače, s vrhuncem o svečanosti puštanja mosta u saobraćaj. Orkestracija zanosa nije tražila manji napor od diplomatske borbe hrvatskih predstavnika u Briselu, pa vredi nešto bolje osmotriti popratnu medijsku prezentaciju.Večernji list, na primer, u susret događaju izdao je specijal na 124 stranice koji u podnaslovu donosi podatak: "Nakon više od 300 godina Hrvatska je ponovno spojena!" Kad vodeći mediji guraju u prvi plan takav jedan istorijski falsifikat, znači da su svi uslovi za opsenu već osigurani. Izlišno je sad tumačiti da Hrvatske pre 300 i kusur godina uopšte nije bilo, ili da je u nekakvim granicama, ako se već sve uzimaju u obzir, kod Neuma bila spojena i u doba bitno novije Banovine Hrvatske. Ta nećemo valjda za uzor prizivati stanje iz Jugoslavije, i to one prve, s razlogom nazivane tamnicom naroda.Jutarnji list nije oklevao sa korišćenjem punog potencijala realiziranog projekta, na dan otvaranja citirajući SDP-ovog  ministra pomorstva, saobraćaja i infrastrukture RH Sinišu Hajdaša Dončića. Naravno, uzalud u njegovim rečima nastojimo locirati ikakav trag hrvatskog izigravanja bosanskohercegovačke rane benevolentnosti u pogledu koridora.

Svenacionalni konsenzus o nužnosti i opravdanosti gradnje Pelješkog mosta je naročito lojalno spram rečene elite posredovala Hrvatska televizija. Tamo pogotovo nikad nećemo naići na iole kritički impuls, ni formalno analitički u politološkom značenju, pa ni kod manje značajnih povoda. HTV je kadar samo da reprodukuje zadatu atmosferu, pa je svoj podnevni Dnevnik na dan otvaranja mosta praktično čitav, u delu posvećenom domaćim vestima, posvetila ovoj temi. Izuzetak je bila korekcija cene goriva, neizbežno baš tad, jer se ta operacija vrši redovno utorkom, osim što je informativno prilično važna."Dobar vam dan, došao je i taj veliki dan", započet je Dnevnik HTV-a, da bi nas na istu temu vratili još jednom nakon kratkog bloka s inostranim vestima, tačnije onima iz Ukrajine, a pre sporta i vremenske prognoze.Otvaranje mosta je pritom okarakterisano kao "jedan od najvećih događaja u istoriji Hrvatske" koji su navodno "iščekivale generacije". Nije objašnjeno koje su to generacije i koliko ih je bilo, ali nisu valjda sve one u preko 300 godina, jer se most do izmaka prošlog veka nije javno spominjao ni u vidu bizarnog sna. Ako se misli na generacije u tih zadnjih četvrt veka, ostaje da zaključimo kako je u regularni vek samo jedne od njih legitimno stala imaginarna čežnja svih naraštaja od, brat bratu i Tuga Bugi, sedmog veka.Glasova kontra tako inducirane pompe mogli su se proteklih dana izbrojati na prste jedne ruke, što se tiče medijske matične struje. Izdvajamo one na portalu Telegram, gde su Goranko Fižulić i Dragan Markovina u svojim tekstovima predočili nekoliko važnih, ali ne jako popularnih aspekata čitave priče. Nisu time pomrsili račun udruženim pobedničkim snagama, niti su doveli u pitanje zauzete društvene pozicije u celokupnom spektaklu, mada će i njihove usamljene refleksije ostati sačuvane makar u sajberarhivama. No do revizije projekta neće tako skoro doći, jer će se još dugo nad Hrvatskom slegati jeka pomno pripremane svečanosti.Tamo su se sreli svi relevantni politički faktori ove zemlje, poput jurišnih prometala Mate Rimca i Nika Pulića na samome mostu, poput Moreške i Neretvanskih lađara uza njega, poput premijera Andreja Plenkovića i predsednika Zorana Milanovića ispred svih njih. Možemo i nastaviti niz: poput kineskog premijera Lija Kećjanga i reditelja Krešimira Dolenčića u parteru scene.Osvestimo se sami, nazovimo projekat pravim imenom onkraj pukog naziva mosta, dopišimo mu verodostojan podnaslov. Nije to trijumf diplomatije zbog povezivanja Hrvatske, nego zbog zaobilaženja suseda s kojim delimo najduži deo državne granice. Epohalno uspešnog i efektnog zaobilaženja, premda licemernog, ali isplativog za izvođače radova i predradnji. Ono što svi ostali time dobijamo, ne računajući razmerno malobrojne sa početka ovog osvrta, jesu isključivo simbolički zgodici. Pametnije bi bilo razmisliti da li se onakav diplomatski napor mogao uložiti za finansiranje svrsishodnijeg cilja. Već i saobraćajnog, ako se uzmu u obzir npr. zapuštene železnice, kao i štošta drugo, jer svega nam fali, samo više mosta ne.BONUS VIDEO: Pelješki most iz drona

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=peljeskimostizdronagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3874532"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramPratite nas na Google News