0
Iranski lideri upozorili su da je svet sve bliži regionalnom ratu na Bliskom istoku i da je Izrael "prešao crvene linije", što bi, prema rečima predsednika te zemlje Ebrahima Raisija, "moglo sve da natera da preduzmu određene akcije". Ipak, Iran želi da izbegne direktnu borbu zbog čega se oslanja se na svoje militantne grupe širom regiona - ovo su najvažnije.
Posredničke snage, među kojima je glavni Hezbolah u Libanu, ali i Hamas i palestinski Islamski džihad u Gazi, bile su zaštitni znak iranske spoljne politike.
„Dosta smo naučili o tome kako Iran funkcioniše sa svojom mrežom partnera. Ona osnažuje, podržava, vodi, ali retko naređuje. Iranski partneri su kao mlađa, ali pouzdana braća po oružju. Hamas (pa čak i Hezbolah) ne očekuju direktnu i kontinuiranu pomoć Irana tokom sukoba. Iranski partneri donose svoju odluku i traže saglasnost Irana. Pretpostavljam da neće učiniti nešto čemu se Iran protivi“, kazao je Emil Hokajem sa Međunarodnog instituta za strateške studije.
Hamasovo poreklo leži u Muslimanskom bratstvu, sunitskoj muslimanskoj grupi i to utiče na odnose sa Iranom. Početak rata u Siriji 2011. godine je pogoršao odnose Hamasa i Irana, pošto je Teheran, predvođen šiitima, podržao režim Bašara al-Asada, a Hamas je podržao sunitsku opoziciju.
U vreme sukoba u Gazi 2012. godine, Hamas je lansirao iranske rakete velikog dometa, Fadžr-5, na Tel Aviv i Jerusalim. Posle krize u Gazi 2021, politički šef Hamasa Ismail Hanije pohvalio je Iran što je omogućio bombardovanje, napominjući da se Teheran „nije suzdržavao oko novca, oružja i tehničke podrške“. Sam Hamas je saopštio da ih je general iranskih snaga, Korpusa garde islamske revolucije (IRGC), „naoružao i vodio“. U januaru 2021. godine, komandant vazdušnih snaga Amir Ali Hadžizadeh je kazao da su sve rakete u Gazi i Libanu stvorene uz podršku Irana.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu optužio je Iran da daje 90 odsto sredstava Hamasu.
Postoje li dokazi da je Iran planirao napade 7. oktobra? Sjedinjene Američke Države poricale su da imaju obaveštajne podatke o toj tvrdnji. U izveštaju Volstrit džurnala navodi se da su napadi planirani na sastancima u Bejrutu kojima su prisustvovali Hamas i Hezbolah, kao i da je tim redovnim sastancima dva puta prisustvovao iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amir-Abdolahijan.
Libanski Hezbolah ima i političku stranku i vojnu silu koja je tokom trideset godina izgradila odnos sa Iranom, zasnovan na poverenju i obostranom interesu. Njegovi napadi, bombardovanja, otmice i direktni vojni sukobi sa Izraelom tokom 1990-ih i 2000-ih, služili su strateškim ciljevima Teherana na Bliskom istoku bez ikakvih direktnih vojnih sukoba sa Izraelom.
Od 7. oktobra, pojačana je raketna vatra iz južnog Libana, a brojni borci Hezbolaha su poginuli. Međutim, Iran ipak ne bi bio voljan da se posveti ratu poput onog iz 2006. godine, koji je razorio Liban.
Iran je snabdevao oružjem pobunjeničke snage šiitskih Huta, poznatih kao „Ansar Alah“, koje se bore protiv većinske sunitske vlade u Jemenu od 2004. godine.
Huti su preuzeli Sanu, glavni grad Jemena u septembru 2014. godine. Preuzeli su i kontrolu nad većim delom severnog Jemena do 2016, a državni zvaničnici i Sunitske države više puta su tvrdile da su Iran i njegov zastupnik Hezbolah Hutima obezbedili oružje, obuku i finansijsku podršku.
Huti su nekoliko dana nakon što je počeo sukob Izraela i Hamasa potvrdili da su rakete koje je presrela američka vojska, a koje su bile usmerene ka Izraelu, lansirali upravo oni.
Sirijski predsednik Bašar el-Asad duguje svoj opstanak na vlasti upravo Iranu, pošto je Teheran poslao kopnene snage – čak 80.000 ljudi, mnoge iz Hezbolaha, koje su u saradnji sa ruskim vazduhoplovstvom slomili ustanak u zemlji. Jedna studija je pokazala da Iran ima 98 vojnih lokacija u istočnoj Siriji.
Moćni šiitski paravojni Nudžaba pokret koji podržava Iran, kritikovao je protivljenje iračkog premijera Muhameda Šije Al-Sudanija napadima na američke vojne baze u zemlji, tvrdeći da „postoje dovoljna zakonska i verska ovlašćenja za otpor“. Ali u Iraku postoji jaka biračka jedinica, uglavnom mlađa generacija, koja želi da se iranski uticaj okonča.
To bi označilo potpuni prekid strategije. Majkl Najts iz Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku rekao je da su dve strane igrale smrtonosnu igru otprilike od 2019. godine, kada je Teheran iračkim šiitskim grupama dao bespilotne letelice, sve dok nisu ubili previše Amerikanaca.
„Ono što su Iranci uradili je savršen način da podstaknu Amerikance i pokažu im otpor bez teške vojne odmazde. Sveopšti rat bi okončao ovu strategiju“, smatra Najts.
Bivši iranski ministar spoljnih poslova Džavad Zarif rekao je da je Izrael u izvesnom smislu već izgubio, pošto je „mit o nepobedivosti zemlje uništen“. Iran smatrda da su Sjedinjene Američke Države i Izrael izgubili podršku naroda. Bilo da je to bila namera ili nusproizvod, planirana normalizacija odnosa između Saudijske Arabije i Izraela je na čekanju. Zarif misli da je Izraelski prioritet pokušaj da „namami“ Sjedinjene Američke Države u rat protiv Irana, ali SAD to ne želi.
Do poslednjih nekoliko nedelja to nije bio slučaj. Kada je reč o šiitskom Iranu, mnoge sunitske monarhije imaju pomešana osećanja. Oni ne dele želju Irana da protera sve američke snage iz regiona. Iako arapske države zagovaraju rešenje sa dve države za izraelsko-palestinski sukob, Iran naginje ka jedinstvenoj državi – Palestini.
Pročitajte još...
Ne. Državni napori da se maše palestinskim zastavama na nedavnoj fudbalskoj utakmici, doveli su do negodovanja. Prognani sin svrgnutog iranskog šaha, Mohameda Reze Pahlavija, izazvao je kontroverzu otputovavši u Jerusalim pre šest meseci. To je razbesnelo kritičare režima kao što je Sadeg Zibakalam, koji je pitao zašto su savremeni protivnici iranskog režima promenili svoj stav prema Izraelu.
„Mnoge opozicione ličnosti, posebno oni iz kraljevske porodice i njihove pristalice, toliko su pod uticajem mržnje prema iranskom režimu da ne vide bol i patnju miliona Palestinaca i više su cionisti nego cionisti“. rekao je on.
