0
Iako su i dalje retki, postoji znaci da se napadi divljnih životinja na ljude povećavaju. Istraživanje naučnog časopa Nature otkrilo je da, kako se urbana područja šire na teritorije životinja mesoždera, napadi na kućne ljubimce, stoku ali i na ljude su u porastu, prenosi Gardijan.
PROČITAJTE JOŠ:
U Kašmiru lokalna odeljenja za divlje životinje izveštavaju o značajnom porastu napada sa skoro 200 ubijenih ljudi i više od 2.000 ranjenih u sukobu čoveka i životinje u regionu od 2011. godine. Od britanskog državljanina kog su napale vidre u Singapuru, do napada majmuna na Tajlandu, napada veverica u Njujorku i čoveka koji se borio sa krokodilom, ovi susreti zaokupljaju pažnju, prenosi Gardijan. Kako sada žive ljudi koji su preživeli neki sličan napad?
„Pokušala sam da udarim planinskog lava u lice“ – Ana Hjale (48) iz Kalifornije
Jednog dana u januaru 2004. godine, poslala sam poruku svojoj prijateljici Debi da vidim da li bi da se nađemo i vozimo bicikle.
Živim u kaliforniji i želela sam se provozam rutom od 45 minuta. Ostavila sam namirnice kod kuće. Bilo je oko 15.45 kada smo krenule. Izašla sam iza slepog ugla i videla sam čoveka na sredini staze sa drugim biciklom naslonjenim na žbunje. Usporila sam i pitala da li je sve u redu. Rekao je da je pronašao napušteni bicikl i da traži vlasnika.
Debi i ja samo nastavile, pokušavajući da povećamo brzinu. Minut kasnije, došla sam do vijugavog dela, oivičenog gustom šikarom i padinom do jaruge. U svom perifernom vidu odjednom sam ugledala bljesak crvenkasto-braon krzna. Znala sam da je to životinja, ali moja prva pretpostavka je bila da je pitanju jelen, jer bi ponekad prešli preko staze. U sledećoj sekundi, životinja je skočila i zgrabila me.
Postoji samo jedna životinja koja bi to pokušala, znala da sam da je planinski lav. Zakačio mi se za ramena i pokušao je da me ugrize za potiljak. Osećala sam se kao da me je udario kamion. Bila sam bačena na zemlju i to me je izbacilo vazduh iz pluća, nisam mogla da verujem šta se dešava.
Mačka je pokušala da me odvuče dole u jarugu. Držala me je za potiljak i pokušala sam da je udarim u lice, ali nije imalo efekta. Pokušala sam da vrištim da bi me Debi čula. Kada sam je ugledala i ona je vrištala, zgrabila me je za list i pokušala je da je spreči da me odvuče u jarugu.
U međuvremenu, mačka je pojačala stisak na levoj strani mog lica i povukla mi je obraz. Bilo je kao da provlačite vruć nož koroz puter. Počela sam da se opraštam od Debi, koja je pokušala da me uhvati za vrt. Odjednom je sve postalo crno, bila sam ubeđena da je to kraj mog života. Osetila sam mir.
Debini vrisci su doveli druge ljude do nas. Jedan se vratio da pozove hitnu pomoć, a dvojica su gađala mačku kamenjem. Udarili su ga tri puta, kada mu je jedan kamen pao na glavu pustio me je.
Došla sam k sebi i bila sam veoma šokirana što je mačka otišla. Gušila sam se u sopstvenoj krvi i osećala kao da se davim. Na levoj strani lica mi se činilo kao da mi je neko začakio odrezak.
Moja sledeća briga je bila da li mogu da divim na levo oko. Kada sam shvatila da mogu, to je bio trenutak kada sam pomislila da će sve biti u redu.
Od poziva hitne pomoći do njihovog dolaska prošlo je 19 minuta. Kada je helikopter leteo iznad naših glava, pilot je video mačku koja je čekala drugu priliku. Šerifovi zamenici su kasnije pronašli telo koje je identifikovano kao Mark Rejnolds. Mačka ga je ranije ubila, a napušteni bicikl je bio njegov.
Da nije bilo Debi, ja ne bih bila ovde. Mark je bio vrhunski sportista ali nije preživeo jer je bio sam. Te noći sam imala operaciju koja je trajala šest i po sati. Hirurg je kasnije rekao da su moje povrede bile najgore koje je ikada video.
Vratila sam se na bicikl četiri meseca kasnije. Skupila sam prijatelja i otišla da vozim istom stazom. Ili ću dozvoliti strahu da me kontroliše ili ću preuzeti kontrolu. Sada imam ćerku koja ima osa godina i trudim se da budem jaka i da joj dam primer.
„Zgrabio sam ajkulu u medveđi zagrljaj da je sprečim da me ujede“ – Rodni Foks (81) Adelejd
Sa 22 godine, bio sam pobednik šampionata Južne Australije u podvodnom ribolovu, zadržavajući dah i bacajući komplje na razne ribe pod vremenskim ograničenjem. Pokušao sam povratim titulu 1963. godine na plaži Aldinga. Posle tri, četiri sata trebalo je da uhvatim neke posebne vrste pa sam otpilivao daleko od obale gde nije drugih takmičara, pa sam zaronio.
Upravo sam hteo da povučem okidač kada je veliki udar bacio na stenu. Izbio mi je oružje iz ruke i povukao me kroz vodu brže nego što sam plivao ranije. U početku sam mislio da me je uradila podmornica ali onda sam shvatio da je u pitanju džinovska bela ajkula. Na sreću, razgovarao sam sa čovekom koji je pre godinu dana bio ugrižen za nogu i shvatili smo da je najugroženije mesto kod ajkule njene oči.
Pokušao sam da je nateram da me pusti. Ispao sam joj iz usta i instinktivno sam je odgurnuo rukom ali mi je ona poderala ruku zubima. Zgrabio sam je u medveđi zagrljaj oko stomaka jer sam znao da tamo neće moći da me ugrize.
U jednom trenutku sam shvatio da ću se udaviti ako se ne pomerim. Pustio sam je i odgurnuo se na površinu, a onda sam video dole kroz krvavu vodu i video set belih zuba kako se vraćaju ka meni.
Šutnuo sam je koliko sam mogao jako, ali sam je samo dodirnuo. Ponovo me je povukla pod vodu, ali sam uspeo da iskočim na površinu opet. Ljudi u čamcu su prolazili tim putem i videli su crvnu vodu, pa su mi pomogli. Strah od umiranja prevazila bol. Tek kada sam se našao na čamcu, naišli su talasi bola.
Znao sam da sam dao sve od sebe, a sada je na mojim spasiocima da pokušaju da me spasu. Tih dana nije bilo mikrohirugije, pa su mi stavili 29 šavova na pluša da zatvore ranu. Svako rebro na levoj strani mi je bilo slomljeno. Ukupno sam na kraju imao 462 šava na grudima, jer mi je čitav torzo bio pocepa. Lekari su rekli da je to najgori napad ajkule koji su videli.
Godine 1964. uspeo sam da osnujem ekspediciju sa još dvoje ljudi koji su preživeli napad ajkule. Mnogi ljudi bi rekli da su najbolje ajkule mrtve ajkule, ali znao sam da je tog dana voda bila puna krvi zbog nabodene ribe, tako ne mogu da krivim ajkulu što je došla da pojede nešto. Tokom godina, to je bila ogromna bitka u pokušaju da se ljudi bolje razumeju ajkule. Moramo da naučimo da ih ne ubijamo iz straha.
„Grizli me je nosio 9 metara u ustima“ – Kolin Dauler (47) ostrvo Vankuver
U leto 2019. godine istraživao sam potencijalne pešačke rute za penjanje na planinu u Britanskoj Kolumbiji. Vozio sam bicikl niz usku stazu kada sam iza ćoška ugledao grizlija. Već sam video dva-tri crna medveda i obično ako se malo umirite oni se udalje. Ali ovo je bio prvi put da sam video grizlija – a on je zurio u mene.
Sišao sam sa bicikla. Zurio sam krajičkom oka i primetio sam kako ide ka meni, sve dok mi se nije našao blizu. Skoro je prošao pored mog bicikla – sve dok se nije okrenuo za 180 stepeni prema meni. Okrenuo sam se da ostavim bicikl između nas i izvukao sam štap za planinarenje dok se približavao, stavljajući ga među njegove oči.
Malo se pomerio i to je izgledalo pristojno, dok nije pomerio glavu, zagrizao štap i odbacio ga. Skinuo sam torbu i bacio je na stranu – mislio sam da će otići po nju zbog hrane. Počeo je da me udara šapom, svakim potez je postajao agresivniji, sve dok nije visoko podigao šapu. Tada sam bacio bicikl na njega.
Bacio se na mene i uhvatio me je zibima između mojih rebara i kukova na levoj strani. Nosio me je oko 9 metara prema grmu. Imao sam strašne bolove. Spusio me je i pokušao sam da ga udarim u oči, ali nisam mogao da ga dohvatim.
Počeo je da me grize i cepa po butini. BIlo je tolko bolno da sam ima osećaj da će mi kuk iščašiti. Uništio mi je butinu toliko da sam mogao čuti kako mu zubi udaruju u butnu kost, kao da je pas koji žvaće kost.
Počeo sam da se opraštam od svoje žene i dece u glavi i osećao sam se krivim što sa uopšte i krenuo na ovo putovanje. Onda sam shvatio da ima džepni nož. Uspeo sam da ga izvučem i zadao sam medvedu ubod u vrat svom energijom koju sam imao. Kada video krvavi nož, on je podigao glavu i mlaz krvi je počeo da prska po meni.
Sklonio se od mene, otišao je do mog bicikla pa se vratio do žbunja odakle je izašao. Dok je medved još gledao, odsekao sam rukav na košulji i napravio podvez za levu nogu. Kada sam ponovo pogledao, medved je otišao.
Došao sam do svog bicikla i vozio sam se oko 45 minuta dok nisam ugledao kolibu drvoseče. Hvala bogu vrata su bila otvorena i ja sam vikao da mi pomognu. Tamo je bilo petorica momaka koji su odmah izvadili komplete prve pomoći i pohvali su hitnu koji su mi ušili oko 60 ubodnih rana. Jedna je bila toliko duboka da mise video bubreg.
Hitna pomoć mi je dala transfuziju krvi, a zatim su me odvezli u bolnicu na operaciju koja je trajala šest i po sati. Oporavljao sam se 40 dana u bolnici u Vankuveru. Do januara 2020. godine, specijalisti su videli regeneraciju nerava u mojoj levoj nozi. Do februara sam počeo da trčim na traci za trčanje. U septembru sam trčao polumaraton.
Povratak u šumu mi je psihički mnogo teže pao nego što sam mislio.
„Nilski konj me je udarao kao igračku“ – Kristen Jaldor (41), Odesa, Florida
Moj suprug Rajan i ja smo odlučili da odemo na Viktorijine vodopade za moj 37. rođendan 2018. godine i da na sam taj dan proputujemo kanuom niz reku Zambezi. Vreme je bilo odlično, a temperatura savršena. Što se bezbednosti tiče, vodiči su rekli da ako ispadneš, plivaš do obale što brže možeš. Odbacili smo to – mi smo sa Floride i navikli smo da budemo u vodi, tako da nismo mislili da ćemo ispasti.
Bilo je ukupno tri kanua – prvi je imao vodiča i još jednog turistu, u drugom kanuu smo bili Rajan i ja, a u trećem je bio još jedan vodič. Bili smo iza ugla odakle samo krenuli kada nam je vodič rekao da je video grupu nilskih konja ispred, pa da treba da krenemo do obale. Veslali smo levo i ja sam bacila pogled da ih potražim. Videla sam jednog ispod vode i dok smo veslali došao je pod naš kanu. Skočio je i zbacio nas, savijajući kanu uz snažan udarac.
Pala sam napred prema mestu gde je bio nilski konj, a Rajan je pao unazad ka obali. Imali smo prsluke za spasavanje pa sam se našla na površini vode. Počela sam da plivam ali posle nekoliko poteza me je nilski konj zgrabio za nogu i povukao dole. Bila sam šest koraka od obale. Prvi instinkt mi je bio da posegnem za nebom da vidim hoće li mi ruke probiti površinu vode, a kada sam osetila još vode tada sam ušla u režim preživljavanja.
Nilski konj je počeo da me udara kao igračku. Pošto sam nosila prsluk za spasavanje opet sam se našla na površini, ali nisam mogla da plivam. Nisam mogla da pomerim nogu, tako da sam mislila da sam slomila kolen. Vikala sam ka obali i počela da mašem rukama, pre nego što sam posegnula za veslom vodiča i bila sam izvuče na obalu.
Cela ta epizoda je trajala 45 sekundi. Cela nogavica i koža na butini i kolenu su mi bile pocepane. Mislim da sam mogla da vadim svoj mišić. Čekali smo 45 minuta da dođe helikopter i da nas prebace u bolnicu u Johanesburgu.
Moja butna kost je bila slomljena i bilo mi je potrebno spesađivanje kože. Provela sam dve nedelje u bolnici. Imala sam 21 operaciju. Napad se odigrao toliko brzo da nisam mogla da vidim nilskog konja koji me je napao. Moja borba se kasnije usmerila na to da prevaziđem gubitak mišića i da ponovo hodam. Skoro sam tamo gde želim da budem i upravo sam završila fizikalnu terepiju. Znam da ću to raditi do kraja života.
BONUS VIDEO: Napad aligatora
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
