3
U intervjuu za Nova.rs, Zorana Mihajlović, bivša potpredednica i ministarka u Vladi Srbije, rekla je da se tri puta obraćala patrijarhu Porfiriju sa molbom da Crkva pomogne Koordinacionom telu Vlade Srbije u borbi protiv nasilja nad ženama i devojčicama. Kako kaže, nikada nije dobila priliku da se sastane sa Porfirijem, a samo jednom je dobila odgovor na pisma koja mu je slala. Naglašava da slučaj devojčice iz Mirjeva, koju je otac zlostavljao, primer ozbiljnog problema u socijalnim službama i da zbog tog slučaja protestovala.
Bili ste godinama na čelu vladionog Koordinaconog tela za radnu ravnopravnost. Koliko je pomaka napravljeno i kako vidite položaj žena u društvu?
Daleko od idealnog i onoga što bi svi želeli. Možda će neko reći da to nije samo kod nas. Slažem se, ima problema i mnogo neravnopravnosti u svakoj drugoj državi na svetu. Kad govorimo o Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost, najpre sam ponosna što smo ga uopšte napravili. I to je zahvaljujući Vučiću bilo, odmah da vam kažem. Niko nije posebno raspoložen da se pravi jedno nadtelo nad Agencijom za rodnu ravnopravnost, Ministarstva za socijalna pitanja i sva druga. On je razumeo predlog i mi smo formirali ovo telo. Zadatak je bio da koordiniramo nevladin i vladin sektor i da pokušamo da ubrzamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti, strategije i planove i da posebno napravimo jedan deo koji će se boriti protiv nasilja nad ženama. Zakon o rodnoj ravnopravnosti je, naravno, imao najviše opstrukcija unutar Vlade Srbije. Kasnio je zato što određena ministarstva i ministri nisu želeli da učestvuju u njegovom donošenju, jer po tom zakonu je mnogo toga ograničeno – ne mogu žene da pitaju kad će da se uda, moraju da postoje određene inspekcije, mora da postoji mesto gde žena može da se žali za takvu stvar. To su neke stvari koje telo jeste uradilo. Priča o nasilju, koja je toliko aktuelna i koju živimo svaki dan nije nešto što je Koordinaciono telo moglo samo da uradi. To je priča svih nas. To je priča medija, države i nevladinog sektora. Mi moramo da menjamo društvo. Ako imamo agresiju svuda oko nas onda je normalno da će nam se pojaviti veći broj ubijenih žena.
A ko je najodgovorniji za povećanu agresiju u društvu?
Svi smo odgovorni. Mogu mnogi da se ljute, ali mediji nisu tu da samo senzacionalistički objave da se nešto desilo. Mnogo je važno pričati o tome mnogo ranije. Drugo, mi smo kao društvo prilično konzervativni, vi imate situaciju da kad vidite da neko udara ženu da niko neće ni da pogleda. Mislim da svim moramo da se spustimo na zemlju i da se udružimo i zajedno borimo protiv toga. Druga stvar, za koju sam se borila sve vreme su bile devojčice. Mi smo napravili Savet za zabranu dečijih brakova i tu su nam ministarstva pravde i policije dosta pomogli. Ali deo gde svi treba da dignemo glas, ako bih negde protestovala, tu bih protestovala – za devojčicu koja je živela u kadi. Kako je to moglo da se desi? To je rezultat ozbiljnih problema u socijalnim službama, centrima za socijalni rad. To je deo sektora i našeg društva koji mora da pretrpi određene promene.
Pomenuli ste Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a s obzirom na to da znamo ko o svemu odlučuje o zemlji, mislite li da će Vučić na kraju da popusti pred pritiscima Crkve i inicira povlačenje zakona?
Ne bih volela da se to desi. Taj zakon u jednom svom delu ima rodno senzitivni jezik. Mi već sada govorimo učiteljica, pevačica i sl.. Zašto uopšte on postoji i zašto je stavljen u zakon? Da bismo skrenuli pažnju na ono što se zove ravnopravnost i jednake mogućnosti za sve. I za mušarce i za žene. Protiv toga sam da Crkva zaboravlja da smo mi sekularna država i da se bavi time, a ne bavi se nekim drugim stvarima gde bi istinski mogla da pomogne ako stvarno brine o braku i porodici.
Pročitajte još...
3
4
20
Na primer?
Ja sam se patrijarhu, dok sam još uvek bila u Korodinacionom telu za rodnu ravnopravnost, obraćala sa tri pisma. Zamolila sam ga da se vidimo. Moja ideja je bila da zajedno ili da Crkva sama pokuša u svom delu da utiče na smenjenje nasilja nad ženama i devojčicama, imajući u vidu da mnogo ljudi odlazi u crkve i da se patrijarh i sveštenici obraćaju tim ljudima. Nakon prvog pisma sam dobila jedan opšti odgovor i nikada više ni mogućnost da sednemo i o tome razgovaramo. Crkva ima svoju ulogu u društvu, ona nije mala i ta uloga u društvu stvarno može na pravi način da se pokaže tako što bi oni pomogli državi, a i svima nama, da smanjimo to nasilje. Ali da se meša u zakone i određuje zakone, da se meša u tom da li ćemo reći pevačica, naučnica ili naučnik ili pevač. Mislim da to ne može da radi.
Na svom primeru, kako biste videli opisali poziciju žene u politici? Možete li sebe da zamislite kao prvu ženu predsednicu Srbije?
To za predsednicu, mislim da baš daleko gađate. Sebe vidim kao bilo koju ženu u političkom životu Srbije. Kako god da okrenete, žene koje ulažu u svoje znanje, obrazovanje, rad i karijeru, trpe strašne udare na različite načine, direktne ili indirektne. Meni su gledali pod suknju, gledali su kakva mi je kosa, mnogo je bilo važnije sve to, nego da se kaže da sam doktor nauka, da vodim dobro projekat, da sam nešto uspešno realizovala i da hoću da napredujem. Vi kad vidite ženu koja hoće da napreduje, onda čujete komentare kako je ona bolesno ambiciozna. To nije tačno. Dakle, žene hoće samo da rade i doprinesu. Ista je situacija, bez obzira da li ste političarka ili radnica u nekoj kompaniji, čini mi se da svi prolazimo kroz iste stvari.
BONUS VIDEO: „Kako sam napustila SNS“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare