0
Naravno da ne bi došlo do onakvog 5. oktobra da nije pao SPO, jer su peti oktobar odlučujuće izvele Miloševićeve službe bezbednosti, JSO Milorada Ulemeka Legije i zemunski klan mafijaša i ubica, tvrdi u intervjuu za "Blic" predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. Govori i o, kako kaže, "Đinđićevom paktu sa đavolom"...
Podsećamo, lider SPO, jedan od osnivača koalicije Zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vesnom Pešić, na Bogojavljenje 1999. godine ušao u tadašnju saveznu vladu sa Miloševićevim socijalistima postavši potpredsednik vlade, zadužen za spoljne poslove. Iako je u vladu ušao sa namerom da nas „pomiri sa svetom“, posle dva meseca NATO je bombardovao našu zemlju. Drašković se u Vladi zadržao četiri meseca.
On i SPO su među osnivačima DOS, ali su kasnije iz njega izašli. Lider SPO se kasnije žalio da su iz DOS-a bili isterani, i SPO je samostalno izašao na istorijske izbore 24. septembra na kojima je Vojislav Koštunica ispred DOS pobedio SLobodana Miloševića. Iako je veoma kritičan prema 5. oktobru i u njemu nije učestvovao, Draškoviću to nije smetalo da da ministre za prelaznu vladu, koja je formirana odmah posle prevrata, a u kojoj su učestvovali DOS, SPO i SPS.
Na sledećim izborima SPO je bio ispod cenzusa.
Režim Slobodana Miloševića je dva puta pokušao da ubije Vuka Draškovića, jednom prilikom u atentatu na Ibarskoj magistrali 1999, kada su poginula četiri njegova bliska saradnika, a drugi put 2000. u Budvi, kada je Drašković lakše povređen.
Drašković dalje u intervjuu za „Blic“ kaže da se u DOS „razočarao još pre petooktobarske revolucije“ i govori o tome da li je na neki drugi način mogao da se sruši Milošević, ko je kriv za izneverena očekivanja građana i da li se i dalje borimo s ostacima režima devedesetih.
Na pitanje kako danas gleda na činjenicu da je DOS osnovan u prostorijama SPO-a, da je učestvovao u stvaranju koalicije i dao joj ime, Drašković kaže:
„Danas mislim da je to moja najveća politička greška i kajem se zbog toga. Formirao sam koaliciju DOS koja je kasnije ubila SPO. To se desilo 10. januara 2000, neposredno nakon masakra na Ibarskoj magistrali, jer sam želeo da okupim sve snage za rušenje Slobodana Miloševića i njegovog terorističkog poretka. S teškom mukom prešao sam preko činjenice da nijedan lider opozicije, koje sam okupio tog 10. januara, posle četvorostrukog ubistva meni najbližih na Ibarskoj magistrali nije došao na sahranu, nije izjavio saučešće, nije me nazvao ni telefonom.
Čini mi se da su se radovali mojoj i nesreći SPO. Preživljeno iskustvo mi kazuje da sam grešio i kad sam formirao i sve druge koalicije opozicije: Depos 1, Depos 2, Zajedno. Osnaživao sam slabe, a slabio SPO, poklanjao mandate, mirio ih, vukao za sobom u borbu. Zauzvrat, vodili su neprekidnu hajku na SPO, šurovali s Udbom, odlazili na ratne Pale kao na hodočašće i optuživali me za nacionalnu izdaju. Svima njima činio sam samo dobro, ali nisam vodio računa o posledicama“.
Ističe da SPO nije napustio DOS, već da su, kako tvrdi u intervjuu za „Blic“, bukvalno oterani.
„Izmislili su spor oko podele poslaničkih mandata. Sporili smo se jedino oko predsedničkog kandidata, a to nisam bio ja. Otišao sam u Budvu da pišem tekst o ciljevima i strategiji DOS-a za savezne parlamentarne i predsedničke izbore. Miloševićevi atentatori prekinuli su me u pisanju. Ni posle tog pokušaja mog ubistva, kao ni posle Ibarske, nisu mi ni telefonirali, ni Đinđić, ni Koštunica, niko od glavnih vođa koalicije. Umesto da se jave i pitaju kako sam, pustili su priču da atentata nije ni bilo, nego sam ja pucao u sebe, da bih podigao rejting u koaliciji. Prešao sam i preko te morbidnosti, pristao da nastavimo zajedno, ali Zoran Đinđić nije hteo ni mene ni SPO u DOS-u, o čemu svedoči i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri u svojoj knjizi ‘Kad utihnu ovacije'“.
On ovako gleda danas na 5. oktobar:
„Naravno da ne bi došlo do onakvog 5. oktobra da nije pao SPO, jer su 5. oktobar odlučujuće izvele Miloševićeve službe bezbednosti, JSO Milorada Ulemeka Legije i zemunski klan mafijaša i ubica. Tako nešto bilo bi nemoguće da je SPO ostao u DOS-u. Bilo bi nemoguće da SPO prihvati savez s ubicama s Ibarske magistrale, ubicama Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića, sa razbojnicima sa ratišta u Hrvatskoj, u BiH, na Kosovu. Zbog toga su Udba i čelnici DOS-a uklonili SPO iz koalicije. Ovo potvrđuje i izjava Đinđića data posle 5. oktobra: ‘Ne znam da li je veći istorijski uspeh DOS-a pad Miloševića ili slom SPO'“.
Na pitanje da li je u tom periodu uopšte bilo moguće srušiti Miloševića bez podrške vrha državne bezbednosti, odgovara:
„I Milošević i cela piramida državnog terorizma već su bili pred samourušavanjem. SAD, EU, ogromna većina građana Srbije, većina časnih ljudi u državnom aparatu, u vojsci i policiji, radili su na totalnom slomu diktatora i zločinačkog režima. Uplašeni od kazni koje ih čekaju, temelji državnog terora – DB, JSO, Legija, ‘zemunci’, u zlodela umešani generali vojske i policije – nude savez DOS-u u obaranju svog padajućeg vrhovnog komandanta. I DOS prihvata zagrljaj s njima. I ne samo to. Sve njih, posle Miloševićeve ostavke, DOS proglašava za oslobodioce i heroje petog oktobra. I prepušta im vlast nad Srbijom. Svakodnevno su ubijali koga su hteli, u Beogradu i celoj Srbiji, pljačkali, reketirali, kidnapovali bogatije ljude i njihovu decu… Priče da Milošević nije mogao biti oboren bez pomoći Legije i ‘zemunaca’ sramota su za sve lidere DOS-a, a pre svega za Đinđića i Koštunicu“.
Upitan kako gleda na ulogu Koštunice u padu Miloševića, a nakon toga i na vlasti, Drašković kaže da se Koštunica legitimisao „samim tim što je pristao na koaliciju sa Legijom i zemunskim klanom“.
„Dodatno se legitimisao posle petog oktobra. Bio je zaštitnik Crvenih beretki, Legije, nije dopuštao smenu Radomira Markovića, šefa Miloševićeve DB. Žestoko se protivio i izručenju Miloševića Tribunalu u Hagu“.
Drašković je ranije izjavio da je sloboda stečena 5. oktobra ličila na Legiju, zemunski klan i vrhove DB-a… Sada, na pitanje da li bi istorija Srbije bila drugačija da je Zoran Đinđić bio brži od svojih ubica i smestio ih u zatvor, odgovara:
„Bila bi drukčija da je on bio brži od svojih ubica, ali to je bilo nemoguće. Oni su njega doveli na vlast, a on je njima, kao nagradu, predao Srbiju. Do 5. oktobra, Legija i ‘zemunci’ su naloge za ubistva dobijali od Miloševića. Posle 5. oktobra, pune dve i po godine, Legija i ‘zemunci’ naloge smrti i pljačke izdaju sebi samima, a i premijer i ministar odlaze im na noge da prime naredbe šta moraju da urade. Na zahteve SPO da se razvlaste državni teroristi i privedu pravdi, Đinđić je rekao: ‘Legija je heroj 5. oktobra i neće odgovarati’. Sve je to zaboravljeno. Prekasno je Đinđić uvideo tragičnu cenu pakta koji je sklopio sa đavolom. I prekasno je odlučio da bude brži od razbojnika. Čim je to pokušao, oni su ga ubili“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
