Ivan Marović, Otpor: 5. oktobra kopao sam rupe za poljski WC

Politika 05. okt. 202017:37 > 17:52
Podeli:
Ivan Marović Foto:Zoran Lončarević

"Petog oktobra dvehiljadite je sa vlasti srušen Slobodan Milošević. Balkanski kasapin, kako su ga zvali u zapadnim medijima, pao je bez ispaljenog metka. To je bio vrhunac dugogodišnje borbe, a ja uopšte nisam bio tamo. Iako sam bio jedan od vođa Otpora, tog dana nisam bio u Beogradu pred Saveznom skupštinom nego u crnogorskim brdima, u vojsci", piše u autorskom tekstu za Nova.rs Ivan Marović, jedan od vođa "Otpora".

Nekoliko nedelja pre 5. oktobra, ja sam se odazvao pozivu da služim vojsku, zapravo mornaricu, i otišao sam u jeku izborne kampanje u Crnu Goru, a onda završio na vrhu nekog brda iznad Bara, izolovan sa svojom jedinicom, par dana pre izbora 24. septembra koje je Milošević izgubio, ali nije hteo da prizna poraz. Ono što je usledilo, deset dana štrajkova, blokada, građanske neposlušnosti, sve to se dešavalo bez mene, nije bilo načina ni da saznam šta se događa u Srbiji, zapravo nisam znao šta se zbiva izvan žbunja i drače u kojoj smo bili.

U jednom trenutku sam uspeo da nabavim mali kineski tranzistor, ali mu je antena bila toliko slaba da nismo uspeli da uhvatimo nikakav signal. Onda smo ga privezali na jednu dugačku žicu koju smo obavili oko jednog drveta i tako smo, nas desetak vojnika, sedeli oko tog sokoćala i pokušavali da dokučimo šta se dešava. Saznali smo za blokade i štrajkove, najvažniji je bio štrajk rudara u Kolubari, koji bi ostavio Srbiju u mraku za nekoliko dana. Saznali smo za plan opozicije da se ide iz svih delova Srbije u Beograd i da je upućen zahtev Miloševiću da prizna poraz kao i rok da to uradi do petog oktobra u tri popodne.

To je ono što smo znali četvrtog oktobra uveče, dan pre, sećam se da dugo nisam mogao da zaspim te noći, ležao sam u svom šatoru, širom otvorenih očiju, mislio na svoje drugove u Beogradu. Na kraju nekako zaspah, a kad sam se probudio sledećeg jutra, shvatio sam, kao i svi ostali u kampu, da nema nijednog oficira, svi su nestali i ostavili nas pod komandom desetara i par vodnika. Nakon doručka otišli smo pod naše drvo i uključili tranzistor da čujemo najnovije vesti. Saznali smo da su konvoji već krenuli ka Beogradu. Počelo je.

Među vojskom je počela rasprava, jedni su govorili da treba da bacimo oružje i da krenemo u Srbiju i priključimo se protestima, drugi su govorili da treba da se priključimo sa oružjem, niko nije razmišljao koliko će nam dana trebati da stignemo do granice sa Srbijom, a kamoli do Beograda. Na kraju su se okrenuli meni. Ipak sam ja bio jedan od vođa „Otpora“.

“Šta da radimo?”, pitali su. Ovo je bio trenutak da preuzmem vođstvo i ja sam to i uradio. Sagledao sam situaciju iz svih uglova i predložio sledeći akcioni plan: “Mislim da treba da čekamo.”

Da ne govorim koliko je ovo negativno uticalo na moju reputaciju kao revolucionara i bundžije, ali šta sam drugo mogao da predložim? Poenta je bila da Miloevića pobedimo na izborima, pod njegovim uslovima, uprkos krađi i manipulaciji glasovima, a da ga potom nateramo da prizna poraz koristeći građansku neposlušnost. Vojska treba da ostane po strani, ni da uguši proteste, ni da im se priključi, ovo je bilo između predsednika i građana.

Ivan Marović Foto:Zoran Lončarević

I tako, dok sam stajao među svojim drugovima iz jedinice, a moj oreol revolucionara se raspadao u paramparčad, oficiri se vratiše u kamp. Poređali su nas odmah i izvršili jutarnju smotru, kao da se ništa nije događalo. Ceo dan je protekao po običaju, standardne vojne aktivnosti, jedino što je bilo čudno je što su oficiri non-stop telefonirali. A nas su uposlili do ručka.

Nakon što smo jeli, otrčali smo nazad do drveta i tranzistora. Još nije bilo tri popodne, ali morali smo da saznamo šta se događa. Dok smo privezivali antenu za žicu, iz žbunja iskoči jedan oficir i oduze nam tranzistor. Rekao je da ne sme da dozvoli da vojnici budu izloženi dezinformacijama, te da ćemo mi dobiti sve potrebne informacije kroz zvanične kanale kad budu potvrđene. Ovo je bila katastrofa. Nisam znao šta da radim. Ali pošto sam bio u vojsci, radio sam što mi je rečeno. A rečeno mi je da to popodne kopam rupe za poljske WC-e. I tako sam kopao rupe do kraja dana.

I tako, petog oktobra uveče, potpuno odsečen, nisam znao da li je ustanak uspeo ili propao. Otišao sam u krevet, zapravo u vreću za spavanje, zabrinut šta će doneti sutra. A to što se desilo sutra je bilo potpuno zapanjujuće.

Dok smo se ređali za jutrarnju smotru, još bunovni, jedan od oficira mi priđe, stisnu mi ruku i reče: “Čestitam, pobedili ste!” Tako sam saznao da je Milošević pao. Skroz sam bio zatečen, nisam mogao da verujem da je to istina, tako sam stajao zbunjen i u šoku, kad se jedan drugi oficir obrati celoj jedinici i reče kako je došlo do promene vlasti i kako će vojska da ostane van politike i da obavlja svoje ustavom definisane dužnosti. To je bilo to. Gotov je. Vreme je za klopu.

Foto: EPA PHOTO/EPA/MZWELE

Nakon doručka, rečeno mi je da se javim u oficirski šator. Tamo su mi dali novine i rakiju, moj prvi alkohol od ko zna kad. Oficiri su hteli da čuju sve, a ja sam pokušao da odgovorim na njihova pitanja, o liderima opozicije i ko je kakav, o „Otporu“, a ja sam idalje bio u šoku, nekako mi nije došlo u glavu još uvek da je gotov. Vratili su mi tranzistor i ja sam uskoro otišao pod drvo i proveo nekoliko sati slušajući radio. Tek tada, pod drvetom, osetio sam olakšanje.