Kampanja za izbor novog patrijarha, prva javna od uspostavljanja Patrijaršije 1920. godine, okončana je imenovanjem dosadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija za 46. patrijarha Srpske pravoslavne crkve, što se ujedno tretira i kao svojevrsna pobeda predsednika Srbije Aleksandra Vučića na Izbornom saboru.
Pročitajte još...
Novoizabrani patrijarh srpski Porfirije nije imao poštenu priliku da izmeri vlastiti uticaj među episkopima (iako ga neosporno poseduje), zato što su mašinerija i resursi države izbor patrijarha pretvorili u predstavu režima, kakvu Srbije gledaju poslednjih devet godina.
Par dana nakon smrti njegovog prethodnika, patrijarha Irineja, bitka za izbor novog poglavara počela je da poprima obrise onoga što viđamo na političkom terenu pred svaki izlazak na birališta. Umesto svečanog otvaranja autoputeva ili neke fabrike, koja se uvek iznenada pojavi na početku izborne trke, ovog puta se govorilo o istorijskim državnim donacijama za manastire i crkve, uz neskrivenu zahvalnost pojedinih episkopa na predsedničku „široku ruku“.
S druge strane, ni šef države nije ostajao dužan na pohvale koje su mu upućivali prijatelji, članovi Sabora, pa je tako neke od njih posebno isticao, navodeći da se divi njihovom zalaganju i istrajnosti da očuvaju identitet SPC.
Svoj doprinos u očuvanju identiteta Crkve na početku kampanje za izbor patrijaraha daoje i vladika bihaćko-petrovački Sergije, čiju će episkopsku karijeru u dobroj meri obeležiti rečenica “Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje”.
Ništa manje nadhnut nije bi ni vladika osečkopoljski i branjski Heruvim, kao ni episkop šumadijski Jovan, koji se nakon grljenja sa predsednikom, istom zahvalio na pomoći koju pruža njegovoj eparhiji.
„Ovo je blagosloven dan i ući će u istoriju eparhije Šumadijske i Šumadije da je jedan predsednik iz ljubavi došao da pomogne da ovo dovršimo. Tim sve čuvamo od zaborava i najviše što me plaši kao čoveka i kao episkopa je da ljudi ne izgube zaborav”, rekao je vladika Jovan, nakon što je zajedno sa Vučićem obišao radove na crkvi posvećenoj Svetim velikomučenicima kragujevačkim u Šumaricama.
Pročitajte još...
Brifinzi sa vladikama i priča o državnim ulaganjima u Srpsku pravoslavnu crkvu bila su osnova kampanje koju je vodio predsednik, a koja je kasnije rezultirala disciplinovanim glasanjem episkopa na Saboru, sličnom kakvom viđamo na biralištima širom Srbije.
Oni malo ozbiljniji igrači, za koje javnost isticala da se zna na čijoj su strani i na koje se Vučić kladio,bili su ipak dovoljno mudri, pa su izbegavali javne susrete sa njim dok se ne okonča glasanje.
A uslovi za glasanje čini se da su bili jednako pošteni kao i oni kojima svedočimo tokom održavanja izbora, bilo da je reč lokalnim, parlamentarnim, predsedničkim ili izborima za mesnu zajednicu. U unapred pripremljenoj scenografiji u kripti Hrama Svetog Save, uz kamere, monitore i mikrofone, episkopima je ostavljeno samo da usliše želje vrhovnog gospodara i da glasaju za onog ko će ih najbolje predstavljati pred njim.
Uzlud su apelovali s druge strane i molili da se čitav proces održi u Patrijaršiji, odluka o održavanju Izbornog sabora u kripti doneta je u najboljem interesu onih čije se želje podudaraju sa interesima tima sa Andrićevog venca.
Istovremeno, dok su mediji u Srbiji pisali ko je favorit SNS u igri za novog patrijarha, režimska glasila su samouvereno navodila i sastav famoznog šešira iz kojeg se pomoću „Svetog duha“ izvlači jedno ime. Na kraju su se u šeširu profesora Vučića našla imena tri proverena episkopa – jednog koji je poznat kao sardnik svake vlasti, drugog koji je miran i podložan uticajima i trećeg koji se odavno dokazao kao dobar prijatelj.
Pobedu je na kraju odneo prijatelj, a Vučić se postarao da upravo on bude taj koji će mu prvi čestati na imenovanju. Porfirije je tako postao 46. patrijarh i čovek koji će u narednim godinama biti duhovni vođa pravoslavnog naroda na ovim prostorima.
Imenovanje Porfrija bilo bi iznenađenje samo da nije izvučeno iz šešira, jer se sve već znalo unapred. Duh s Andrićevog venca, međutim, nije ništa prepuštao slučaju. Porfirije je postao patrijarh, ne samo zbog Vučićeve namere da stavi SPC pod kontrolu, već i da bi pokazao svoju nadmoć i u instituciji koja osam vekova odoleva različitim osvajačima i protivnicima. Ako je mogao da izabere patrijarha, šta onda ne može? To je rečenica koju je predsednik Srbije tražio, a čini se i dobio Porfirijevim izborom.
U senci izbora novog patrijarha ostala je važna činjenica koja Vučiću sigurno nije promakla – u SPC sedi najmanje 15 episkopa koji su odoleli pritiscima, pretnjama, hajci i ucenama. Tih 15 episkopa su trećina Sabora SPC i bez njih se ne može doneti nijedna važna odluka. Toga je svestan i novi poglavar SPC, koji odlično zna šta je prethodilo njegovom dolasku na mesto patrijarha, kao i da iz ove pozicije njemu Vučić više i ne treba, dok mu je, s druge strane, podrška Sabora, u kojem je i dalje odnos snaga ujednačen, više nego neophodna.
Stoga i zaključak da je poslednja institucija koja okuplja narod razorena prošlog četvrtka nije u potpunosti tačna, jer uprkos namerama da se to zaista dogodi, pomenuti episkopi su pokazali da u SPC postoji nešto što je danas veoma teško pronaći u Srbiji – jaka opozicija.
Vreme pred nama će pokazati da li će novi patrijarh imati snage da oslobodi Crkvu od političkih uticaja i da li će moći da napravi zaokret u odnosu prema onima koji su računali na njega kao “svog čoveka”. Ukoliko u tome uspe i ako pronađe zajednički jezik sa onima koji su glasali mimo diktata vlasti, onda će zaista imati priliku da ispuni jedan od svojih uzvišenih ciljeva – da hoda stopama mudrosti patrijarha Germana, poglavara za kojeg se Tito prevario misleći da je “njegov čovek”.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare