5
Više od 200 godina od početka borbe za samostalnost, Srbija svoj Dan državnosti dočekuje kao zemlja u kojoj su podele sve očiglednije, gde se Ustav samo formalno poštuje, a zakoni selektivno primenjuju.
Praznik Sretenje Gospodnje oduvek je imao poseban značaj za ljude u Srbiji. Kao i 28. jun i Vidovdan, tako i ovaj datum ima posebno mesto u ovdašnjoj istoriji zbog događaja koji su iz korena menjali društvo i sam narod – u prvom redu to je Prvi srpski ustanak, 1803. godine, kojim je započet proces oslobađanja Srbije od turske vlasti, a zatim i Sretenjski ustav, iz 1835. godine, prvi najviši pravi akt Kneževine Srbije, koji je po svojoj demokratičnosti odudarao od apsolutističkog oblika vladavine koji je dominirao Evropom.
O tome gde je danas Srbija u odnosu na ideje koje su proklamovane pre više od 200 godina, koliko smo odmakli u odnosu na njih i da li smo dostigli onaj nivo demokratije koji je predviđao Sretenjski ustav, za dnevni list “Nova” govorio je istoričar Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju.
Koliko su ljudi danas u Srbiji svesni značaja ovog praznika i da li su noviji istorijski događaji uticali na kolektivno sećanje naroda i odnos prema Prvom srpskom ustanku?
– Danas ljudi teško mogu da shvate pojma i značaj države uopšte. To vam je poput čistog vazduha – kad ga ima, niko ne smatra to posebno bitnim. Isti je slučaj sa slobodom. U pitanju su apstraktni pojmovi koje ljudi ne mogu do kraja da shvate. Značaj države je ogroman za svaki narod, još je Hegel delio narode na istorijske i neistorijske. Istorijski su oni koji su bili u stanju da steknu državu i da kroz nju izraze svoju materijalnu i duhovnu kulturu. Srpski narod je jedan od prvih manjih naroda, u ovom delu sveta, koji je krenuo u proces stvaranja sopstvene države i osvajanje slobode. Prvi srpski ustanak je, naravno, imao svoju ulogu u svemu tome i on je oživeo tu ideju.
Jesu li ljudi tada svesno ušli u pobunu zbog namere da imaju svoju državu?
– U pitanju su nepismeni seljaci, koji su imali neke svoje maglovite predstave – kroz predanja, istoriju, mitove. S druge strane, tvorci države i nosioci te ideje nacionalizma, koja je u tom periodu bila veoma moderna, i te kako su sve dobro razumeli i vukli narod ka ostvarivanju te ideje. Ustanci, kao i kasnije Sretenjski ustav, udarili su temelj državnosti Srbije. Ta državnost nije do kraja realizovana, Ustav je bio možda najveći pečat na tu državu, ali je ona tek priznata, u međunarodnim okvirima, 1878. godine na Berlinskom kongresu.
Može li se reći da je Karađorđe jedna od najtragičnijih ličnosti naše istorije?
– To je čovek tog starog, hajdučkog vremena. Pre svega, fizički korpulentan, izuzetno autoritaran. Sam je za sebe govorio da je prek i da ga ne biraju za vožda, jer hoće i da ubije onog ko ga ne sluša. Takav hrabar, fizički sposoban, autoritativan tip je bio, na neki način, nužan za situaciju gde je potrebno povesti jednu malu grupu ljudi protiv jedne velike sile. Karađorđa bi trebalo gledati kroz prizmu njegovog vremena, a to je period pre 200 godina, odnosno vreme “divljeg istoka” i hajdučije… On jeste tragična ličnost. On je čovek koji ima nemerljive zasluge u našoj istoriji, a opet je završio tragično tako što ga je knez Miloš, govori se nevoljno, žrtvovao radi ostvarivanja viših državnih interesa.
Jesu li od ubistva Karađorđa krenule i te prve podele u srpskom društvu?
Od Karađorđa nema nijednog ozbiljnog vladara u Srbiji, a da nije bio ubijen, da na njega nije pokušan atentat, da nije bio u zatvoru ili da nakon vlasti nije otišao u zatvor ili da nije bio u nekoj vrsti progonstva. To dosta govori o nama i o ta dva veka srpske borbe, podela i surovih političkih obračuna. Te podele su možda kulminirale posle Drugog svetskog rata, ali one bogato nasleđe i pre, ali i posle toga. Mi danas imamo društvo koje je raspolućeno i gde su iskopani rovovi. Danas te podele izgledaju sofisticiranije, ali su vidljive – ljudi se gledaju popreko, gube se poslovi, svete se, zameraju se, raskidaju se prijateljstva… Te podele su se razvijale i bile su prisutne najpre kroz priču o dinastički neprijateljima, a zatim o stranačkim neprijateljima, narodnim neprijateljima, pa sve do danas kad svedočimo mržnji između političkih neistomišljenika.
Zbog čega je značajan Sretenjski ustav i šta ga je činilo značajno drugačijim od svega što je do tad viđeno na prostoru Evrope?
– Sretenjski ustav je naišao na opšte neodobravanje apsolutističkih monarhija. Deluje prosto neverovatno da je takav demokratski ustav usvojen. Ono što je Dimitrije Davidović, kao pisac Ustava, uneo u njega i što je izglasala Narodna skupština, ograničivši kneza i deleći vlast na izvršnu, sudsku i zakonodavnu, mi ni danas praktično nemamo. I danas kad ga čitamo, on deluje moderno, a možete da zamislite kako je delovao u to teško vreme, kad su oko Srbije bile apsolutističke zemlje za koje je sve to bilo nezamislivo.
Može li se njegovo brzo povlačenje pripisati tendenciji ovdašnjih vlastodržaca da svu moć koncentrišu u svojim rukama i oko sebe?
– Naravno. Knez Miloš je zbog ranijih buna i pritisaka bio prinuđen da prihvati taj ustav. Osim njega, protiv tog ustava su bile konzervativne monarhije i on je ubrzo povučen. Međutim, ostala je ta ideja, kasnije kroz pokret Ustavobranitelja i kroz celu srpsku istoriju u 19. veku. To je bila bora za nacionalno oslobođenje, ali i socijalno oslobođenje i politička prava unutar same zemlje. I zaista, istorija Srbije je istorija buna i borbe za slobodu i unutar te države koja je bila u povoju. Mi kroz ceo 19. vek imamo borbu za poštovanje tih članova ustava – da se zaustavi apsolutistički vladar, s čim i danas imamo problema, a s druge strane da se oslobodimo spoljnog neprijatelja, odnosno okupatora, a taj proces je doveden do kraja 1878. godine. Sretenjski ustav je bio revolucionaran i zbog toga što je garantovao posed ljudima koji dođu u Srbiju. Ljudi su počeli da hrle u Srbiju kao u obećanu zemlju, gde se dobija zemlja i gde država garantuje svojim građanima, ukoliko plaćaju porez, neku socijalnu sigurnost, osnovna građanska prava, jednakost pred sudovima… To je zaista bilo napredno za to vreme i privuklo je mnoge ljude u našu zemlju, koja je u to vreme bila opustela.
Taj Ustav je istovremeno podrazumevao da rob postaje slobodan onog trenutka kad stupi na tlo Srbije. Kad to stavimo i kontekst aktuelne priče o položaju vijetnamskih radnika u „Linglongu“, šta vam prvo padne na pamet?
– Da se krši taj pustalt koji je usvojen još 1835. godine – da je država zemlja slobodnih ljudi, jednakih pred zakonom i da ne može nijedna institucija, preduzeće, firma ili pojedinac biti iznad zakona ili ustava. Iskreno, kuburimo mi i sa drugim stvarima, ne samo po ovom pitanju.
Na primer?
– Primer vam je uticaj izvršne vlasti, konkretno predsednika na sudstvo. To je evidentno. Partizovano sudstvo nije problem samo ove vlasti, mi to imamo kroz ceo 20. vek. Ako se vraćamo unazad, nećemo mnogo toga dobrog zateći od tog 19. veka. Imate estremne ideologije koje su koristile državne resurse da bi neograničeno vladali nad ljudima i s njima eksperimentisali. Na primer, komunisti su pokušavali, nakon Drugog svetskog rata, da oduzimaju ljudima imovinu i da je podržave, dok im je Miloš Obrenović svojevremeno garantovao neprikosnovenost njihove imovine.
Pročitajte još...
Koliko je Srbija danas daleko od tih davno proklamovanih demokratskih tekovina?
– Iako je drugačiji istorijski momenat, mi danas imamo iste probleme kao i u doba kneza Miloša. Mi danas imamo problema i sa državnošću, jer ne znamo tačno dokle je naša država, ne kontrolišemo ni svoju teritoriju, dok unutar te teritorije postoji sudstvo koje je izuzetno partizovano. U novije vreme imamo nešto što liči na apsolutnu dominaciju jednog čoveka, modernu, sofisticiranu diktaturu. Što se tiče socijalnih prava radnika, nije samo slučaj „Linglonga“, imali smo i ranije priču o radnicima u pelenama… Što se tiče socijalne sigurnosti, demokratije, pravne države, mi još kuburimo i još nisu ispunjena slova Sretenjskog ustava. Da budem iskren, nisu ni tada ispoštovana, ali je prošlo 200 godina, a mi nismo previše napredovali, dok su drugi narodi, koji su i kasnije ušli u taj proces, odmakli u tome i danas naši sugrađani emigriraju u te zemlje.
A da li je narod u Srbiji ikad bio spreman za demokratiju i da li razume njen značaj?
– Problem sa Srbijom i srpskom demokratijom je u tome što mi nismo imali dug period mira i vreme da izgradimo te institucije. Ovdašnji građani su bili žrtve jednog vekovnog eksperimenta, od kralja Aleksandra do danas. Generacije ljudi su odrasle na tome da gledaju u jednu partiju i jednog čoveka, očekujući od njega da im ulepša budućnost i stvori uslove za život. Taj model se kod nas nikad nije razgrađivao, već naprotiv.
Govorili ste o osobinama kneza Miloša i aktuelnom predsedniku Vučiću. On sam voli sebe da poredi sa Obrenovićem. Jesu li uporedivi?
– Da ga ne idealizujemo, Miloš Obrenović je živeo početkom 19. veka, a mi smo sad u 21. On je čovek koji je hteo da vlada apsolutistički. Miloš je bio protiv Sretenjskog ustava, bio je čovek svog vremena, praktično nepismen. Teško ih je porediti, ali ta njegova osobina i potreba da uređuje svaku poru društva i da sve kontroliše je svakako uporediva sa aktuelnim predsednikom. Današnji monarh često citira Tita, poredi se sa kraljem Aleksandrom ili Milanom Stojadinovićem. Voli da pominje jake istorijske ličnosti koje su, zasluženo ili ne, bile predmet obožavanja narodnih masa i voli da koristi njihove tehnike vladanja. To i jeste normalno za čoveka koji je sam sebi odredio da je velika istorijska ličnost. On će se pozivati na ljude koji su ostali upamćeni kod naroda i kopiraće delom njihov način vladanja.
BONUS VIDEO: Blokada Bulevara Mihaila Pupina na Sretenje
Pratite nas i na društvenim mrežama:
