21
Sociolog, glavni istraživač Demostata, Srećko Mihailović veruje da je vrlo moguće da će opozicija dobiti izbore u Beogradu, dok će, prema njegovoj proceni, vlast na nivou republike ostati u rukama Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića.
“U Beogradu je vrlo moguće da opozicija dobije izbore. Već uoči izbora može se tvrditi da će doći do promene vlasti”, rekao je Mihailović u emisiji Pola sata Demostata.
Pročitajte još:
On iznosi određenu rezervu prema spekulacijama da će neke stranke sa desne strane prići vladajućim strankama i tako obezbediti sigurnu većinu.
“Nekako su ovi izbori drugačiji i moguća su iznenađenja, barem u odnosu na aktuelno preovlađujuće mišljenje, ima još vremena do konačnog, ne treba stvarati razdor unutar opozicije pre nego što dođe do dana D”, rekao je Mihailović.
Mihailović navodi da je odsustvo velikog ukrupnjavanja svih opozicionih stranaka dovelo u pitanje izvesnu ravnotežu koja bi se uspostavila na parlamentarnim izborima između vladajućih stranaka i partija u opoziciji.
On razume da zbog ideologije nije došlo do objedinjavanja desničarskih stranaka sa strankama u centru i levo od cetnra, ali ističe da je time izgubljena opšta ravnoteža između vladajućih i opozicionih partija.
To ukazuje da će na parlametnarnim izborima verovatno pobediti stranke koje su i sada na vlasti, dok će ostatak glasova biti podeljen između stranaka centra i levice i stranaka desno od centra, objašnjava Mihailović.
“Da je došlo do ujedinjenja opozicije, bilo bi pola – pola”, naveo je on.
Upitan kako će na rezultate izbora uticati ukrupnjavanje proevropske opozicije, krpljenje vladajućih stranaka i rasturanje desne opozicije, Mihailović navodi da deluje da će proevropska koalicija biti dugotrajna i da obećava uspešnu političku koaliciju, bar do izbora i na izborima.
Za njega je, kako kaže, bilo neočekivano to što se stranke desno od centra nisu ujedinile, iako su to pojedini istraživači, i iz Demostata, predviđali.
“To se nije desilo, ali to ima i ozbiljniju konsekvencu”, navodi on.
Nezadovoljstvo građana nije dovoljno za glas protiv vlasti
Navodeći da je javno mnjenje obeleženo nezadovoljstvom standardom i inflacijom, Mihailović ističe da iz toga ne sledi automatska promena izbornog opredeljenja, te da nezadovoljstvo građana malim platama i penzijama ne znači da će glasati protiv stranaka na vlasti, već je potreban dodatni politički rad opozicije sa biračima kako bi se to kanalisalo u pravom pravcu.
“Pitanje je da li stranke opozicije mogu da iskoriste nezadovoljstvo ili ne, da li su dovoljno sposobne, da li imaju kapacitete da politički interpretiaju nezadovoljstvo standardom, koje je dominantni lični problem građana. Nezadovoljstvo standardom, postojećom vlašću, nije razlog da oni glasaju za opoziciju, potrebno je dodatno uveravanje da će sa drugim partijama stvari poteći ka boljem, da će se bolje živeti, da ćemo imati bolju vlast, manje korupcije…”, navodi Mihailović.
Upitan da li to opozicija radi, Mihailović kaže da se boji da ne, jer SNS, s jedne strane, ne izlazi iz kampanje, kao jedina stranka koja ima kapacitete i bezgranični novac i kadrove, dok se opozicija u međuizbornom periodu više bavila sobom nego potencijalnim biračima.
“A ako tome pridodamo da su njihovi finansijski i kadrovski resursi veoma ograničeni, onda vidimo da, kako sada stvari stoje, samo jedna partija vodi kampanju, a ostale razmišljaju, čekaju zadnji tren da bi nešto ozbiljnije uradili”, navodi on.
Mihailović kaže da sve strane zadaju autogolove, pa kao jedan od njih navodi Bavanište, jer se, kako navodi, stiče utisak da je SNS tim potezom radio protiv sebe, dok opozicione stranke nisu uradile dovoljno da taj slučaj, kako kaže, nezamisliv u normalnom svetu, interpretiraju u svoju korist.
Na konstataciju da je Demostat prošle godine u procenat procenio rezultate izbora u Beogradu – da će opozicija imati 55 odsto, a vlast 45 odsto, te pitanje zašto se ove godine neće izlaziti sa rejtinzima, Mihailović navodi da Demostat nema priliku da radi terensko istraživanje, koje je u većoj meri u stanju da otkrije prava mišljenja ispitanika, a da principijelno nije za telefonsko ili onlajn istraživanje.
Kako objašnjava, i naručioci se često opredele za telefonska ispitivanja, iako znaju da nisu pouzdan izvor podataka, budući da su jeftinija i brža.
Mihailović navodi i da treba imati na umu da istraživači ne mogu da procene uticaj određenih pitanja na izborno opredeljenje.
Kao prvo, to je izborna patologija, koja obuhvata ucenu birača, kupovinu glasova, krađu izbornih rezultata.
Mihailović kaže da se stiče utisak da su pojavni oblici izborne patologije znatno češći uoči ovih izbora nego uoči prethodnog istraživanja, te da je to jedan od razloga što ne prihvata mogućnost ozbiljnije prognoze ili procene rezultata istraživanja.
“Mi ne možemo da procenimo koliki će biti pritisak na građane da glasaju ovako ili onako, koliko je ljudi na svojim radnim mestima ucenjeno da glasaju, ne samo u državnoj službi već I kod privatnika”, navodi on.
Takođe, spoljnopolitički događaji, ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, mogu da utiču na dodatno zastrašivanje grašana koji se u tom slučaju opredeljuju za prepoznatljivu stranu, a stalno je pitanje koliko dešavanja na Kosovu mogu uticati na opredeljenja građana.
“U takvoj situaciji, očekivati da je moguće napraviti dobru prognozu je iluzorno i moje je uverenje da će dobra prognoza pre biti rezultat slučaja, nego dobrog istraživanja”, navodi on.
Mihailović kaže da je pitanje koliko su istraživanja javnog mnjenja u Srbiji validna, odnosno koliko se može imati poverenja u nalaze.
“Moje iskustvo govori o tome da su ta istraživanja, kada je reč o društvu i državi kao što je Srbija, veoma nepouzdana za neke ozbiljnije procene političkog stanja stvari, za procene rejtinga i stranaka i stranačkih lidera, te da se ne možemo osloniit u velikoj meri na rezultate. To ne znači da ih ne treba obavljati, jer ona mogu da daju neke indicije ako se rade korektno”, naveo je Mihailović.
On navodi da u startu kod ispitanika postoji visok stepen nepoverenja prema istraživaču ili anketaru, što ima veze sa političkom kulturom kod nas, te da ispitanici žele da znaju ko radi istraživanje, za koga, šta je tema, te da procenjuju sagovornika na osnovu ponašanja, izgleda…
Visok stepen nepoverenja je veoma razumljiv, s obzirom na društvo u kojem je strah od iznetog mišljenja jedno od dominantnih raspoloženja građana.
“Mi godinama živimo u društvu u kojem se ljudi plaše da kažu ono što misle o pojedinim političkim pitanjima, posebno o tome za koga će da glasaju i šta misle o liderima ove ili one političke stranke”, navodi on.
Drugo je pitanje da li je taj strah opravdan ili ne.
Kako navodi Mihailović, u istraživanjima javnog mnjenja se kao dominatno raspoloženje vidi nada u boljitak, dok je strah na drugom mestu, jer se približno jedna četvrtina ispitanika opredeli upravo za to osećanje kao dominatno.
“Ako imamo zaplašene građane koji se pribojavaju da iznesu svoje mišljenje, onda je normalno očekivati da istraživanja na uzorku građana gde je jedna četvrtina zaplašena ili se boji od iznošenja mišljenja, budu nepouzdana”, navodi Mihailović i dodaje da su u tom slučaju nalazi nesigurni i da se mogu prihvatiti kao indicije stvarnog stanja stvari.
Kaže i da je jedno od dominantnih odgovora na pitanje čega se plaše – strah od gubljenja radnog mesta za sebe ili za nekoga u porodici, i to u državnoj upravi.
Upitan zašto su terenska istraživanja kvalitetnija od telefonskih, Mihailović navodi dva ključna razloga – odbijanje je značajno manje u slučaju kada se ankete rade licem u lice, iako je stopa odbijanja i tokom terenskih istraživanja veoma visoka, a stopa nepoverenja je u slučaju telefonskog istraživanja veća.
Međutim, kada je reč o telefonskim istraživanjima, samo 17 odsto ispitanika prihvata da bude intervjuisan, što otvara pitanje reprezentativnosti istraživanja i mogućnosti da se obezbedi da uzorak bude slučajan.
Pored straha, faktori koje treba uključiti su i činjenica da vreme intervjua nije dogovoreno.
Upitan do koje mere istraživanja javnog mnjenja utiču na odluke građana na izborima i kako bi građani uopšte trebalo da “čitaju” istraživanja koja čuju u medijima, Mihailović navodi da se građani prema istraživanjima odnose isto kao i političari – veruju im ako idu u prilog njihovoj političkoj orijentaciji.
“Mi nemamo generalno poverenje ili nepoverenje prema istraživaču ili istraživanjima, već nešto što je ad hok, zavisno od trenutnog stanja stvari i orijentacijama i jedne i druge strane”, navodi on.
On podseća da građani sa istraživanjem gotovo apsolutno imaju kontakt prema medijskih izveštaja, te ističe da istraživanja javnog mnjenja zapravo prolaze kroz duplu proveru – onu koju radi interpretator, odnosno istraživač, i onu koji radi novinar.
Zato često u medijskim izveštajima nedostaju važni podaci o realizaciji istraživanja, iz izveštaja nije jasno kako su pitanja bila postavljena, a ne zna se ni ko je naručilac istraživanja, što često ne znaju ni sami mediji, a veoma je važna informacija.
Na pitanje koliko je zapravo uticaj medija kada je reč o odlukama građana za koga će glasati, Mihailović ocenjuje da se često precenjuje uloga medija, prema njegovom mišljenju.
Uticaj medija nije zanemarljiv, kaže Mihailović i dodaje da su često pre izborne odluke mnoge stvari već završene, a da su ljudi izborom medija već na neki način odlučili i za koga će, opoziciju ili vlast, glasati.
On navodi da ima još raznih činilaca koji utiču na tu odluku, poput toga kako glasaju prijatelji, porodica…
Kada je reč o predizbornoj kampanji, Mihailović navodi da se uticaj kampanje može gotovo objektivno izmeriti.
Naime, broj izborno opredeljenih birača u vremenu između dva izborna ciklusa je između 33 i 40 odsto, dok taj broj sedam dana pred izbore poraste na između 50 i 60 odsto.
“Ta razlika je prilično velika i u nju se smešta uticaj kampanje i informisanja koje se pojačava uoči izbora”, navodi Mihailović.
On ističe i da se u javnosti često precenjuje broj izborno opredeljenih građana.
“Ne žive svi za politiku, a pogotovo ne žive svi ljudi od politike, iako je za mnoge politika važna stvar, ima i onih kojima je deveta rupa na svirali”, rekao je, piše demostat.rs.
