Prvi srpski demokratski premijer Zoran Đinđić želeo je da Srbija ubrzano uđe u EU, da odmah krene u rešavanje pitanja Kosova, da formira nezavisne institucije, izbori se sa organizovanim kriminalom, oslobodi medije. I baš u svemu tome Đinđić bi, da je preživeo, mogao da nađe zamerke ovoj vlasti: umesto da ga ubrzava, Vučićeva vlast usporava put ka EU, umesto da se sa njim obračunava, pothranjuje kriminal, umesto da ih ojačava, ona preuzima sve institucije i medije.
Gde bi Srbija bila danas da je Zoran Đinđić ostao živ, pitanje je koje se postavlja godinama unazad, ali o tome danas možemo samo da nagađamo. Ipak, sigurno je da ovakvu Srbiju nije ni želeo ni obećavao.
Danas bi na najmanje pet stvari mogao da zameri aktuelnoj vlasti, oličenoj u Aleksandru Vučiću, a koja vodi državu već skoro devet godina.
Brz put ka EU
Đinđić je, kao nemački đak, bio izuzetno proevropski orjentisan i radio je na tome da se Srbija, nakon dugogodišnjih sankcija i izolacije, otvori kao Evropskoj uniji i Zapadu. Upravo i iz tih razloga, Slobodan Milošević isporučen je Haškom tribunalu.
Pojedini Đinđićevi saradnici optimistično su predviđali da bi Srbija u EU mogla da uđe već 2005, ali je i tada bilo jasno da su te procene nerealne. Nakon godina ratova, sankcija… Srbija je bila urušena zemlja i sve je bilo potrebno graditi ispočetka.
Do dolaska na vlast Aleksandra Vučića dosta toga je urađeno, da bi potpisivanjem Briselskog sporazuma, ukidanjem paralelnih institucija na Severu Kosova, EU odlučila da sa Srbijom započne pregovore o pridruživanju. Bio je to veliki korak, ali za brz ulazak u Uniju bilo je potrebno još mnogo toga uraditi, a naročito kad je reč o borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije, napretka u ovlasti vladavine prava, slobode medija…
Srbija ne samo da to nije činila nego se vraćala unazad.
Borba protiv organizovanog kriminala
Đinđić je još 2002. godine rekao da će najvažnija biti borba protiv organizovanog kriminala i najavio da da će to biti godina obračuna. U sklopu toga, u njegovo vreme osnovan je Specijalni sud, odnosno posebno odeljenje Višeg suda za borbu protiv organizovanog kriminala i Žandarmerija.
Izmenjen je i Krivični zakonik i uveden status svedoka saradnika.
Baš u jeku te borbe Đinđić je ubijen.
Posle njegove smrti borba protiv organizovanog kriminala je doživela vrhunac u okviru akcije “Sablja”, da bi nakon nje ona utihnula.
Iako je po dolasku na vlast Aleksandar Vučić najavljivao borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala nebrojno puta, na čemu mu je i rastao njegov rejting, po rezultatima se ne bi moglo reći da je to zaista sprovodio i da je u tome uspeo.
Jedan od prvih velikih slučajeva, koji su Vučiću upravo služili za rejting, jeste hapšenje Miroslava Miškovića, koji u većem delu optužnice oslobođen. Gotovo ništa nije urađeno ni kada je reč o 24 sporne privatizacije.
EU godinama traži od Srbije napredak u borbi protiv kriminala, a tek nedavno, posle dugo vremena, sprovedena je ozbiljnija akcija u slučaju grupe Veljka Belivuka. Međutim, pitanje je da li će ikad biti završena, jer osim dva načelnika u srpskoj policiji, niko iz državnih struktura do danas nije sankcionisan, iako su očigledne veze koje je imao sa pojedinim Vladinim i SNS funkcionerima.
Kosovo
Zoran Đinđić zalagao se i za brzo rešavanje kosovskog pitanja i govorio je da u to treba krenuti odmah. Tražio je podršku i od nemačkog kancelara Gerharda Šredera i francuskog predsednika Žaka Širaka.
Kako su mediji prenosili, predlagao je niz rešenja, od federalizacije do podele Kosova. Ispostavilo se da je prolongiranje rešavanja tog pitanja, samo otežalo status Srbije i njen put za evrointegracijama. Iako se potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013. činilo da postoji volja da se kosovski problem brzo reši, ni osam godina kasnije rešenja nema.
Nezavisne institucije
Zoran Đinđić je smatrao da među prioritetima Srbije treba da bude i jačanje nezavisnosti institucija, u koje su građani izgubili poverenje, i koje su urušavane devedestih godina.
Danas predsednik država praktično obavlja funkcije i vrhovnog tužioca i glavnog policajca i predsednika Vlade, Skupštine… Sve to moglo je da se vidi posle hapšenja Veljka Belivuka, vanrednog stanja, ali i mnogo ranije, ubrzo nakon dolaska na vlast. I ono malo nezavisnih institucija koje su formirane u međuvremenu, na njihova čela došli su SNS kadrovi, ili su od strane vlasti sabotirane, pa u punoj meri ne mogu da odgovore na zahteve građana. Po prvi put od uvođenja višestranačja, u republičkoj skupštini nema opozicije.
Sloboda medija
Rušenjem Slobodana Miloševića i dolaskom DOS-a na vlast mediji su oslobođeni, pre svega javni servis, koji je tokom devedesetih služio kao propagandno glasilo tadašnjeg režima. Međutim, do smrti i sam Đinđić je bio meta kampanje pojedinih medija.
Sa druge strane, gotovo sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i štampani mediji danas su pod kontrolom vladajuće stranke i Aleksandra Vučića. Kroz provladine tabloide i pojedine televizije vode se kampanje protiv opozicije, nezavisnih novinara i svih koji drugačije misle.
Iz godine u godinu raste broj napada na novinare – verbalnih i fizičkih. Tokom vanrednog stanja uhapšena je novinarka portala Nova.rs Ana Lalić samo zato što je pisala o uslovima u kojima rade zdravstveni radnici u Kliničkom centru Vojvodine. Iako je kasnije sporna uredba zbog koje je do hapšenja došla povučena, a od krivičnog gonjenja naše koleginice se odustalo, šteta je već načinjena. Ana je u pritvoru provela noć, a imidž zemlje trajno je narušen.
Novinari Nove S i TV N1 bili su mete poslanika SNS. Naime, poslanica Biljana Pantić Pilja rekla je na sednici da je reč o antisrpskim medijima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, a njenu izjavu kasnije je podržao i Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe naprednjaka.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare