„Nikada nisam imao takvog studenta“: Kako je Đinđićev profesor govorio o njemu

Autor: Peđa Obradović, N1U januaru i februaru 2013. godine, moja koleginica i prijateljica Jadranka Bugarski (kasnije će nositi prezime Pejanović) i ja, jurili smo kao pomahnitali po državama bivše Jugoslavije i Evropi, srećući razni neki svet i ronzajući po arhivama biblioteka, izdavačkih preduzeća, novinskim i video arhivama u potrazi za tragovima Zorana Đinđića. Imali smo kratak rok da napravimo film kojim bi tadašnja Televizija B92 obeležila deset godina od atentata u kom je premijer Srbije ubijen hicima iz snajperske puške čiji je obarač povukao državni službenik, pripadnik Jedinice za specijalne operacija Zvezdan Jovanović, u zaveri čije razmere i dan danas samo naslućujemo, jer je pitanje političke pozadine izmaklo sudskom postupku u kom su osuđeni oni koji su bili direktno umešani u sam čin ubistva.U startu smo znali da nemamo nikakve šanse da doprinesemo rasvetljavanju nepoznatih činjenica i okolnosti koje su prethodile atentatu, niti da se uspešno upustimo u osvetljavanje onoga što slutimo da je „srca tame“ zlokobnog nasleđa vladavine Slobodana Miloševića. Nismo se Jadranka i ja zanosili da bismo, pored onoga što je, recimo, pisao Miloš Vasić u „Vremenu“ i u knjizi „Atentat na Zorana Đinđića“, ili emitovao „Insajder“, mi bilo čime značajnim mogli da konkurišemo. Ali smo, istovremeno, bili svesni da nam, u čitavoj priči o atentatu, Đinđićevim političkim idejama, njegovoj važnosti za Srbiju i (zauvek?) propuštenoj šansi za ovo društvo, izmiče lik, odnosno, ličnost. Umesto za, unapred smo znali, jalov pokušaj da snimimo bilo čime relevantan film o tome ko ga je ubio, mi smo se odlučili da napravimo priču o tome koga su ubili. Bila je to prva godina vlasti Tomislava Nikolića, čoveka koji nije bio ništa od onoga što je bio Đinđić.Nije to bilo lako, daleko od toga. Dušan Veličković je filmom „Đinđić – jedna životna priča“ rasvetlio mnogo toga, ali smo Jadranka i ja brzo uvideli da postoje praznine bez kojih je nemoguće razumeti Đinđićev razvoj, usvajanje (radikalnih) levih ideja i kasniju transformaciju u arhetipskog borca za demokratiju, evropske socijal-demokratske vrednosti i otvorenu, slobodnu tržišnu ekonomiju. Otkrivanje tih ljudi i događaja, koji su uticali na ideološki, akademski i politički razvoj budućeg premijera, kao i razumevanje njegove ličnosti, bio je put koji smo izabrali.Film „Zoran Đinđić – neispričane priče“ počinjao je iz „crnog“, iz mraka ilustrovanog uznemirujućim tonovima. Onda se začuje Đinđićev glas i pojavi njegov lik sa bine tokom tribine u Valjevu 21. marta 2002. godine (ne znam zašto smo pogrešno potpisali da je u pitanju Leskovac), koju je održao u okviru kampanje „Srbija na dobrom putu“.– I to nikakva nije garantovana stvar, da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi, to nije garantovana stvar. To je šansa koja može da bude prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija i da se deset narednih godina batrgamo i da posle tih deset godina možda i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže „hoćemo u Evropu“, posle izgubljenih deset godina – rekao Đinđić, tačno deset godina pre nego što će Srpska napredna stranka osvojiti vlast, a novi predsednik Tomislav Nikolić iz Brisela poručiti kako je tamo došao da bi „građanima Srbije obezbedio lepšu budućnost“.

Premijera filma bila je katastrofa. Ekipa u emitovanju nije pročitala sinopsis i uputstvo da on počinje „iz crnog“, pa je mahinalno, kao što to uvek rade, film „ušnirala“ tek na prvi frejm u kom se pojavljuje Đinđić. Zato je ceo efekat mraka na kom smo insistirali izostao, a prvi deo Đinđićeve izjave isečen. Za dobar deo publike, posebno među onima koji su se smatrali baštinicima, tumačima ili zaštitnicima Đinđićevih političkih ideja, vizija i prakse, priča o tom čoveku, kako smo je mi pričali, bila je banalna. Film je emitovan u okviru specijalne emisije koju je vodio Jugoslav Ćosić, a gosti su mu bili Zoran Živković, Bojan Pajtić, Jovo Bakić i Srđa Popović. Za razliku od Živkovića kome se film dopao i koji je smatrao da je dobro da javnost upozna neke od ljudi koji su odigrali važne uloge u Đinđićevom akademskom i privatnom životu, Popović je prema tome bio sasvim ravnodušan, pomalo i revoltiran pristupom smatrajući da je jedino čime se treba novinarski baviti, kada je o Đinđiću reč, pitanje njegovog ubistva i razotkrivanje političke pozadine atentata. Sećam se i da je na nekoj drugoj televiziji, u isto vreme, bio emitovan drugi film o Đinđiću gde je akcenat bio na njegovoj političkoj karijeri i samom atentatu, pa se na društvenim mrežama sve to pretvorilo u nekakvo ponižavajuće trtljanje o tome ko šta gleda i ko kada prebacuje kanal. To se, tamo na lajni, za mene iznenađujuće afektivnoj i anksioznoj, pretvorilo u neko neukusno takmičenje u gledanosti; to je veče za mene svakako bilo jedno od najtežih od kada sam počeo da radim kao novinar. Slabo su me tešili pozitivni komentari koje sam istovremeno dobijao.Od tada do danas ceo se svet promenio, a Jadranka… nje više nema. Često je se setim… I nje i noći koje smo sa Bojanom Perišićem proveli u montaži, praktično se preselivši na B92. A kažu da čovek živi onoliko koliko živi sećanje na njega… Što se onih Đinđićevih reči s početka tiče, one protokom vremena na aktuelnosti nisu izgubile ništa, što smatram tragičnim za ovo društvo. Film je, taman onako sakat, kako je i emitovan, neko okačio na Youtube, mislim da više nikada nije ni emitovan na televiziji, iako danas funkcioniše bolje nego kada je snimljen, kao dokument i autentično svedočanstvo o tom čoveku. Pre neki dan, otkrio sam i sačuvanu arhivu koju smo Jadranka i ja skupili tokom snimanja. Neke stvari nedostaju – jedna pesma austrijskog pesnika Eriha Frida koja otključava, u Đinđićevom slučaju toliko puta ponovljenu novinarsku frazu o „hronici najavljene smrti“, kao i jedan neobično otvoren intervju koji sam danima tražio listajući štampu u Narodnoj biblioteci. Međutim, našao sam razgovor koji sam vodio sa nemačkim filozofom Albrehtom Velmerom. To je čovek kod koga je Đinđić doktorirao na Univerzitetu Konstanc i u pitanju je, koliko ja znam, uz razgovor koji je sa njim 2001. snimio Dragan Bisenić, ali ga je objavio tek 21 godinu kasnije na sajtu RTS-a to njegovo jedino svedočenje o studentu koji je, u međuvremenu, u svojoj zemlji, postao mit.

Velmer je snimatelja Ivana Žugića i mene primio u prijatnom stanu, u jednoj u nizu kuća u tihoj berlinskoj ulici. Dobili smo i sveže ispečene kolače i čaj, i ostavila nas sa tada osamdesetjednogodišnjim profesorom Slobodnog univerziteta, čiji je trag u savremenoj filozofiji važan i dubok. On je bio pripadnik „druge generacije“ takozvane Frankfurtske škole, saradnik i lični asistent čuvenog Jirgena Habermasa, čije se ime pogrešno (ali namerno?) vezuje za Đinđićev doktorat. Habermasovo ime bilo je značajno za izgradnju slike o Đinđiću, ali Velmer je tvrdio, razmišljajući o tome zagledan negde iznad moje glave, kako ga to nije potresalo.– Nije me bilo briga. Znao sam da je u pitanju ona težnja da se, kada postoji namera da se nekome ukaže poštovanje, on poveže sa čuvenima, kako bi izgledao bolje, rekao mi je Velmer kroz gotovo pa dečiji osmeh.Više se ne sećam zbog čega sam bio nervozan u razgovoru sa njim i zašto je taj razgovor trajao kraće nego što sam predviđao. Ili smo upozoreni da ga, zbog godina i zdravlja, ne davimo predugo ili sam se unervozio prosto zbog tolikih odgovora koje je počinjao sa „ne znam…“. Zato danas vidim da mu mnoga pitanja na kraju nisam ni postavio. Ipak, setio sam se da ga pitam da li je nekada sa Habermasom razgovarao o Đinđiću.– Mislim da ne… čudno. Možda samo kada su svi pričali kako je bio Habermasov student, a on (Habermas, prim. aut.) bi mi rekao …“Ali on je bio tvoj student!“… Ništa osim toga. Mislim da ga nije poznavao dobro kao ja jer je Đinđić tamo (u Frankfurtu, prim. aut.) bio deo veće grupe. Ne znam ni to kakav im je bio lični odnos.To sam pokušao da saznam ja. Veliki nemački filozof komunicira samo pismima i ja sam mu pisao. U pismu sam naveo šta radim i da sa njim želim da razgovaram o Đinđiću. Ne sećam se koliko sam čekao na odgovor. Čuvam kratko, otkucano pismo u kom mi je napisao da moje nemačke kolege znaju da on ne daje izjave za televiziju. Nisam imao vremena da mu ponudim da odgovori na moja pitanja u kojoj god formi želi.Iz mnogih Velmerovih neodređenih odgovora shvatio sam da profesor i mladi doktorand iz Jugoslavije nisu proveli mnogo vremena zajedno, iako su bili komšije. Velmer je, međutim, bio tolerantan i fer, shvatajući sa kakvim karakterom ima posla. Đinđić je u Konstancu doktorirao 1979. godine kao jedan od mnogih studenata iz Evrope koji su tamo izučavali Marksa. Bilo je to vreme posle talasa studentskih protesta, a motiv i interes bili su politički, pošto se tražila alternativa postojećem društvenim sistemu. Rezultat je bio doktorska teza pod naslovom „Marx’ kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung“, u prevodu na srpski – Marksova kritička teorija društva i problem opravdanja.Kako ste upoznali Zorana Đinđića?– Ne sećam se baš tačno, ali pretpostavljam da sam ga prvo upoznao ili u Dubrovniku, na seminaru o filozofiji i društvenim naukama koje smo imali sedamdesetih godina… To smo započeli sa filozofima iz „Praksisa“… Ili je to možda bilo tokom neke od mojih poseta Beogradu, u to vreme dolazio sam povremeno u Beograd.Kako je postao vaš student?– Mislim da mu je jedan od mojih prijatelja iz „Praksisa“, koji je u to vreme bio izbačen sa univerziteta, predložio da dođe u Konstanc, ali se ne sećam tačno. Znam da je bilo posredovanje nekoga iz „Praksisa“.*Pitam vas to zato što postoji i priča kako je Đinđić doputovao u Nemačku da nađe Habermasa, pa ga je ovaj poslao kod vas u Konstanc. Priča dalje kaže da mu je Đinđić ušao kroz prozor kuće u kojoj je živeo i rekao mu da hoće da bude njegov student…– Nikada nisam čuo za to. Morate da pitate Habermasa o tome.Ali, mi znamo da je bio vaš student i da je hteo da radi doktorsku tezu o Marksu. Šta je bila njegova ideja, kako vam je ona izgledala? Šta je on hteo da kaže? Tu njegovu tezu ste prihvatili…– Jeste, prihvatio sam je ali se ne sećam šta sam o tome tada mislio. Jedini problem je bio u tome što je hteo da je završi veoma brzo. Ne znam koliko je vremena planirao za nju, pitam se da li je to bilo uopšte dve godine, ili manje od dve godine… Ali, svakako je očekivao da je završi tako brzo da sam mu rekao da je to nemoguće. Ali je on insistirao na tome i konačno je u tome uspeo.Kako je to uspeo?– To nije bila briljantna teza. To se nije moglo ni očekivati u tako kratkom roku, ali je bila u redu. I nije bio srećan što nije dobio najbolju ocenu, bio je gotovo uvređen. Sećam se večeri kada mi je to rekao. Ali, na kraju, teza je bila okej, međutim, on je uvek bio ambiciozan i energičan i očekivao najbolje rezultate. To u ovom slučaju, za tako kratko vreme, jednostavno nije bilo moguće.Kažete da se sećate te večeri, šta vam je rekao?– Da, bili smo komšije. Između kuće u kojoj sam ja živeo i kuće u kojoj je on živeo bila je samo bašta i ja sam povremeno tamo odlazio, da razgovaram sa njegovim prijateljima. Tamo sam bio i te večeri kada mi je rekao da je bio razočaran.Kako je bilo raditi sa njim? Zamišljam da ste o njegovoj tezi puno razgovarali na seminarima…– Pa i nismo toliko razgovarali i mislim da je razlog tome bio to što je već tada bio veoma nezavisna osoba. Povremeno smo imali rasprave, ali je tezu napisao bez mnogo mog mešanja. On nije bio osoba koja bi tražila savet. Mislim da je uvek mislio da je sam sebi najbolji savetnik.Čudno… Bio vam je student, pa bih očekivao da dođe i pita za savet, na primer gde da traži izvore, čemu da posveti pažnju…– Ma ne, nije on to mnogo radio i to je bio deo rizika. Jedan od razloga što to ta teza nije ispala briljantno je to što nikada nije tražio savet. Ali je to bio znak njegove nezavisnosti. On je na kraju uspeo, bio je veoma inteligentan čovek.Kakav je utisak na vas Đinđić ostavio kao ličnost?– Uvek je imao jasnu ideju o tome šta hoće. Bio je veoma inteligentan i pametan, i imao je neverovatnu energiju. Ako biste ga upozorili da je nešto nemoguće, njegova bi se ambicija samo uvećala, kako bi dokazao da on to može da uradi. Nikada nisam imao takvog studenta.Šta je u to vreme ideološki bio Zoran Đinđić?Bio je marksista, ali to znate. On je želeo da „prečita“ neke od Marksovih klasičnih tekstova i to je želeo iz političkih razloga. On je u to vreme naučni glas, a kod njega je naučno i politički uvek bilo jedno.Da li je na vaša razmišljanja ikakav uticaj imalo to društvo Jugoslovena, ljudi koji su zaista živeli u komunizmu i iz njega došli ovde u Nemačku gde ste vi živeli u potpuno drugačijem sistemu? Da li su doneli nešto novo i korisno?– Čovek mora da uzme u obzir kontekst, a kontekst je bila situacija u Jugoslaviji, koja je u to vreme za bazičnu ideologiju imala samoupravljanje. Moji prijatelji koje sam upoznao u Dubrovniku bili su veoma kritični prema situaciji u Jugoslaviji i neki od njih su želeli da ponovo uspostave ili reafirmišu samoupravljanje uprkos ometanjima i blokadama zvanične politike jugoslovenske vlade. To je ono zbog čega su izbačeni sa Univerziteta. Đinđić je u to vreme već bio sledeća generacija i nije delio bazične ideje „Praksisovaca“ i njihove ideje o samoupravljanju. Njegova bazična ideja nije bilo razmatranje samoupravljanja, ali ne znam šta su zaista bile njegove političke ideje. Kao mlad, bio je revolucionar, ali nisam siguran da je imao jasnu ideju. To je svakako bilo nešto u smislu marksizma, ali, meni barem, nije bilo jasno šta to u političkom smislu znači.Pretpostavljam da je to nerazumevanje između dve generacije bilo obostrano?– Da, ali to tada nije bilo toliko važno. Đinđić je bio mladi student i tu nije bilo neke konkurencije između njega i „Praksisovaca“. Oni su mu pomogli da studira u Nemačkoj, imali su očekivanja od njega, ali nisam siguran da su imali ozbiljne razgovore o političkim pitanjima.Ponegde se provuče i to pitanje kako to da Đinđić, iako je puno investirao u učenje i akademski razvoj, nikada nije napravo ozbiljnu akademsku karijeru u Nemačkoj. Da li vas to čudi?– Jeste, da… ali ne bi mu to pristajalo. On je bio čovek prakse ali mu je bio potreban intelektualni osnov da bi razmišljao o alternativama za Srbiju… ili Jugoslaviju. Mislim da je uvek bio „politička životinja“. Iako nisam o tome nikada razmišljao, da je mogao da razvija akademsku karijeru, a to je svakako mogao, mislim da mu to nije bila osnovna briga.Kažete „politička životinja“?– Ne znate za taj izraz? Možda zvuči negativno, ali ja pod tim podrazumevam to da on nikada nije bio neko čije je prvo interesovanje razumevanje ili znanje. Ono mu je bilo potrebno da bi intervenisao u politici. To je jedan nemački izraz, neko ko je politička ličnost… grubo zvuči na engleskom.Pitam vas to zbog toga što mi je nekoliko ljudi reklo kako ga nisu videli kao budućeg političara i neki su time (ulaskom Đinđića u politiku prim. aut.) bili razočarani. Bili su sigurni da ima potencijal za akademsku karijeru.– Video sam ga kao nekoga ko nije primarno usresređen na akademsku karijeru, već kao nekoga ko je bio usmeren na to da napravi promenu u političkoj praksi. I to je na kraju uradio. Dakle, time nisam bio iznenađen. Mislim da je za akademsku karijeru bio i nestrpljiv čovek. Tu treba stalno da sediš, da učiš, da pišeš, on je bio previše nestrpljiv za to. Hteo je da pravi promene u svetu.Da li ste kasnije pratili njegov politički angažman, kao opozicinog lidera, pa onda kao premijera?– Nisam pratio do u detalje jer u nekom trenutku moji kontakti sa srpskim prijateljima više nisu bili tako intenzivni. Bio sam posmatrač iz daleka. Bilo bi grubo reći: da, to je ono što je on sve vreme želeo, ali mi se sve to ukapalo u sliku koju sam imao u njemu. Bio je to logičan razvoj.Kada ste Đinđića videli poslednji put?– Ne sećam se tačno kada je to bilo, ali zna da smo se sreli u jednom kafiću u istočnom Berlinu. Ne sećam se ni o čemu smo razgovarali, ali znam da je to bio prijatan razgovor… Razgovor dvojice starih prijatelja.Moj 12. mart– Za njegovo ubistvo čuo sam iz medija. Nisam imao nikakvu posebnu informaciju o tome. Bio sam užasnut jer sam tada bio siguran i svestan toga da se radi o teškom udarcu za srpsko društvo. Delom i zbog toga što je bilo jasno da je to bila vrsta nekog udarca mafije koja se osetila uplašenom. Ubijaju se ljudi koji su postali opasni. Bio sam svestan da je to strašan udarac za srpsko društvo. Lično, šta da kažem, strašno je kada vam ubiju starog prijatelja.Ko je Albreht VelmerAlbreht Velmer ostavio je dubok trag u nemačkoj i svetskoj filozofiji. Studirao je matematiku i fiziku u Berlinu i Kilu, a onda filozofiju i sociologiju u Hajdelbergu i Frankfurtu. Iako je oba svoja doktorata pisao na temu filozofije nauke, kasnije su polja njegovog istraživanja bile etika i kritička teorija, da bi na kraju istraživao filozofiju jezika i filozofiju muzike, što ga je proslavilo. Profesorsku karijeru završio je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a pre toga predavao je na Univerzitetu u Konstancu i Institutu Maks Plank. Velmer je umro u Berlinu,13. septembra 2018. godine.BONUS VIDEO Vesna Mališić: Đinđić je imao hrabrost posle bombardovanja da kaže - naš put je EU

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vesnamaliiinijeimaohrabrostposlebombardovanjadakaenaputjeeu720p-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5542590"]