Ili: predlog za jedno posmatranje Đinđićeve politike mimo konkretnih političkih poruka i akcija o krupnim, državničkim pitanjima. Jedna imaginarna politika.
Dvadeset godina od smrti Zorana Đinđića, prvog našeg demokratskog premijera ubijenog u atentatu 12. marta 2003. godine, Srbija se raspada. Raspada se temeljno – urušava po svim vertikalama, urušavaju se tri grane vlasti kao drveće koje puca pod teretom snega, urušava se psihičko stanje građana sleđenih u pokušaju da odgovore na traumu divlje svakodnevice. Konačno, i sama infrastruktura se raspada kao što slikovito pokazuju iskliznuća cisterni sa šina, premeštanje i preprodaja glavnih gradskih simbola prestonice, ruina od gradskog trga u novom centru te prestonice, milioni kvadrata divlje gradnje, rana bezakonja u srcu Savamale. Polako dolazimo do kraja, uskoro ćemo svojim očima gledati napuklu i zarđalu armaturu države kako viri iz spomenika Stefanu Nemanji, čija cena do danas ostaje tajna.
Za to vreme, Zoran Đinđić na snimcima, u intervjuima, fotografijama i sećanjima bliskih saradnika, ostaje optimista. Zamrznut u optimizmu, Đinđić je današnjoj Srbiji neprimeren na svaki način: tamo gde su njegove vizije o državi na Zapadu, danas je Vučićev perfidni kukavičluk oko sankcija Rusiji; tamo gde je vera u ljude i modernizaciju zemlje, danas je bezočna hodajuća korupcija kupovinom drva za ogrev ili deljenjem novca u kovertama građanima; tamo gde je lična etika lične odgovornosti svakog političara i građanina, danas je utisak najbolje sumiran u ovim rečima nedavno izgovorenim u redakciji Nova.rs: „Pa ovi da ubiju nekog usred bela dana opet ne bi odgovarali“.
Đinđićev optimizam je, zapravo, i tada i danas u kontekstu okolnosti u kojima se odvija život u Srbiji, ostao suštinski radikalan, subverzivan, čak i jurodiv, a najtačnije je reći – fanatičan.
Veština preprodaje polovnih mašina za šivenje Turcima
Latinski koren reči fanatičan je „fanaticus“, zanesen, u jednom od izdanja Vujaklije u opisu reči kaže se „zanet, zaslepljen, preterano zagrejan za što, mahnito odan čemu, naročito veri“, a za „fanatika“ se još kaže i da je „van sebe od oduševljenja“ i „čovek do krajnosti odan nekoj ideji“.
Pominjanje vere i iracionalnog pristupa životu nespojivi su, nekako, sa Đinđićem, ali njegova politika – ona koju je u javnosti propagirao – imala je, itekako, fanatičan karakter i interpretaciju, i ta njena osobina mogla bi biti temelj za uskrsnuće srpske političke scene i društva. Na šta mislim i šta hoću da kažem a da se ne izgubim pritom u nedovoljno jasnim definicijama ovog pre svega instiktivnog osećaja?
Na primer, na njegov studentski život. I tu ne mislim samo na politički angažman u pravcu oživljavanja „istinskog komunizma“ koju je Titova klasa „izdala“, nego na ambiciju da se bavi filozofijom u Nemačkoj. To je taj način razmišljanja: ako hoćeš da se baviš filozofijom, moraš čitati Hegela na nemačkom i pucati direktno na Frankfurtsku školu. Sve ostalo je nedovoljno.
Na primer, mislim na Đinđićev postakademski i predpolitički period života u Nemačkoj. U jednom intervjuu na nemačkom jeziku, novinar ukazuje na zanimljivu okolnost da se budući premijer početkom devedesetih u Nemačkoj bavio i trgovinom. Konkretno, radi se o preprodaji mašina za tekstilnu industriju.
Đinđić: Sredinom osamdesetih, 85, 86, otkrio sam tu novu delatnost. (…) U ovim predelima, ali i u Turskoj, postojala je velika potražnja. Tako da sam sa nekim kolegama i prijateljima iz Beograda, a i sa nekim Turcima, počeo da tragam u okolini Frankfurta za takvim mašinama. (…)
Novinar: To je skoro postalo vaše zanimanje?
Đinđić: Da, i dopadalo mi se
Na primer, mislim na serijal govora iz kampanje „Srbija na dobrom putu“, sa kojima se tada deo intelektualne javnosti aktivno sprdao, a koji sadrže niz motivacionih fraza poput „Ne možete vi da spavate a da budete šampioni“, „Kad kreneš u preticanje dodaj gas“, „Gledajte u budućnost i tamo ćemo se sresti vi i ja“. „Nemoj niko da mi kaže da je najbolji moguć“, i onu o trci spermatozoida ka jajnoj ćeliji takođe.
Sve to govori i radi čovek koji je, intimno, duboko uplašen za budućnost države i naroda koji mu je dao poverenje. To se vidi u njegovim dnevničkim zapisima posle 5. oktobra, u kojima konstatuje da, dok narod slavi, pozicije radikala i Miloševićevog otpada jačaju iz sata u sat. On to vidi i na sopstvenoj svečanoj inauguraciji. Priča, međutim, kao fanatik koji želi da u svoju veru preobrati 9 miliona ljudi. Ljudi u salama u Leskovcu, Užicu, Vranju, na trgu u Novom Pazaru, gledaju ga kao ludaka. On za to ne mari, možda ga ponekad tek malo iznervira.
Fanatici će obnoviti Srbiju
Dvadeset godina kasnije, rekoh, Srbija se raspada. To raspadanje proizvod je, svakako, strašne politike koju sprovodi Srpska napredna stranka maltene od dolaska na vlast, ali i – da se ne lažemo – široke koalicije kriminalaca, oportunista, lažne opozicije, podmićenih ljudi od kojih su neki bili makar u Đinđićevoj orbiti ili nešto više.
Više od toga, problem je što je ovo raspadanje ubilo nadu. I još: ljude je sramota da se trude da rade u pravcu koji nije direktno usmeren na njihov džep. Takve smatraju budalama. Zato, treba priznati, racionalne nade i nema više. To, ipak, ne znači da ne postoji šansa da se sudbina ove zajednice u kojoj živimo promeni, ali ona više nije u okvirima racionalnog, planiranog, strateški osmišljenog.
Naša šansa je u neutemeljnom, nerazumnom, radikalnom, jurodivom i fanatičnom optimizmu koji tera na pozitivnu akciju zanemarujući kontekst. Potreban nam je džihad optimizma i pozitivnih akcija otpora, slobode govora, demokratskog delovanja, lokalnih inicijativa, protesta za elementarno ljudsko dostojanstvo. Potreban nam je impuls koji bi pokrenuo lavinu promena i volja da, kada prva među njima ne uspe, nastavimo da radimo uprkos negativnim šansama za uspeh. Potrebno nam je, dakle, bar 2.000 fanatika.
Pozdrav koji putuje kroz vreme i prostor
Na kraju, setio sam se u petak ujutru, kad sam počeo da pišem ovaj tekst, anegdote sa Đinđićem koju mi je pričao kolega A.V. (nisu izmišljeni inicijali, tako se namestilo). Od same priče više mi se svidelo što je on i dalje pamti. Inače, priča je lišena izmišljenih budalaština o drugovanja sa „Kizom“ kakvih će ovih dana mediji biti puni, i lažnog sentimentalizma.
Ukratko, kaže A.V. da je video Đinđića samo jednom uživo izbliza. Bilo je to, otprilike, negde u periodu od jeseni 2000. do 2002. godine, ne seća se tačno, verovatno posle 5. oktobra, kada se kao srednjoškolac zatekao u trolejbusu negde kod beogradske Gradske skupštine, u Kralja Milana verovatno. Iz vozila je uočio Đinđića koji je prelazio ulicu, pa je otvorio prozorče trolejbusa, isturio glavu i viknuo samo „Zorane!“. Đinđić se okrenuo, osmehnuo se i mahnuo mu. To je to, to je priča.
Pojma nemam zašto, ali jasno vidim tu sliku koju nikad zapravo nisam video očima nego sam je skoro sasvim izmaštao na osnovu sećanja A.V, Đinđića kako poluokrenut i nasmejan maše srednjoškolcu u trolejbusu.
Proganja me taj pozdrav koji putuje kroz vreme i prostor. Proganja me slika tog fanatičnog optimizma.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare