"Vučić bi najviše pomogao Srbiji da je završio školu kako treba. Zar priliči čoveku koji ima 50 godina i koji je predsednik da se hvali kakav je student bio? U krajnoj liniji, ako je bio tako dobar, zašto nije nastavio sa školovanjem? Zašto nije završio master, zašto nije uradio doktorat, ako je bio toliko dobar? Znači, nije bio toliko dobar i nešto ga je drugo povuklo - da se bavi politikom i da bude Šešeljev doglavnik i đubretar", rekao je u intervjuu za novine "Nova", istoričar i nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije, Milan St. Protić.
Bio je jedan od lidera petooktobarske revolucije koja je, na kratko, donela demokratiju i omogućila i da se u Srbiji vlast smenjuje mirnim putem, odnosno na izborima. Danas, kad je naša država obrnula pun krug i kad su se na vlast vratili oni koji je srušio na jesen 2000. godine, istoričar Milan St. Protić se u delu javnosti pominje kao neko ko bi mogao da bude učesnik u svrgavanju autoritarnog režima Aleksandra Vučića. U intervjuu za novine Nova, Protić ističe da ipak nije siguran da li su ljudi spremni da podrže njegove ideje, jer je, kako navodi, uvek ostajao usamljen kad bi se poveli razgovori o ključnim pitanjima, te da je opoziciji potreban zbog onoga što predstavlja, a ne zbog onoga što govori.
„Mislim da je današnja vlast najveća kazna za građane Srbije. Svetu odgovara da u zemlji kao što je Srbija na vlasti bude neko ko je do te mere nedorastao da može da mu se podmeće da potpisuje svašta, šapuće na uvo i da se igraju s njim kao sa ping pong lopticom“, navodi Protić.
Često ističete da ste Petog oktobra imali istorijsku šansu koju ste prokockali zajedno sa vašim kolegama. Da li je današnja vlast najveća kazna za vas koji ste rušili Miloševića?
Mislim da je današnja vlast najveća kazna za građane Srbije. Naša odgovornost ostaje i ona je neizbrisiva. Ovi koji danas vladaju Srbijom su i došli na vlast zahvaljujući, s jedne strane, našem neuspehu i s druge strane, našem uspehu. Bar je u naše vreme Srbija bila demokratska država i u njoj je opozicija mogla da pobedi na izborima. Danas je to nezamisliv scenario. Kako god okrenete, u polgedu onoga što smo promašili i u pogledu onoga što smo dobro uradili, ova vlast je posledica naših poteza.
Kako nam se dogodilo da obrnemo krug i da se vratimo na isto?
Peti oktobar je događaj koji je prevazišao sposobnosti i vizije svojih tadašnjih prvaka. Niko od nas nije očekivao da će stvari otići toliko daleko i da će se otvoriti mogućnost za jednu mirnu revoluciju. U takvoj situaciji nesnalaženja su neke banalne i efermene stvari postale važnije većini lidera u odnosu na suštinu. Kao i uvek, u takvim istorijskim, prelomnim događajima, neki su pristali da sarađuju sa preživelim polugama stare vlasti koje nisu bile razoružane i neutralisane. U takvim okolnostima je nemoguće izvršiti temljnu reformu jedne zemlje i zato je taj sistem vrednosti preživeo.
A ko je kriv za to? Da li je mogla da se sprovede lustracija?
Naravno da je mogla da se sprovede. To je princip koji je primenjen u nekim istočnoevropskim zemljama posle pada tamošnjeg komunizma. U ono doba, nosilac toga je bio Vojislav Koštunica, koji je najdalje otišao u saradnji i očuvanju poluga bivše vlasti. On se i najviše oslanjao na njih, čime je postao i neka vrsta garanta njihovog opstanka, preživljavanja i povratka na najvažnija mesta u zemlji.
On je kočio lustraciju?
Nije samo on to činio. Da su svi drugi bili na suprotnoj strani i on bi na kraju morao da popusti. Većina u DOS-u je krenula putem kompromisa zato što su procenjivali da je Koštunica toliko popularan da im se ne isplati da mu se suprotstavljaju. Bilo je veliko pitanje i da li bi pod tu lustraciju pao i neko od onih koji su učestvovali u Petom oktobru i koji su bili deo DOS-a. Među nama je bilo i onih koji su dugo bili Miloševićevi partneri i poslušnici. Ako me danas pitate, ja mislim da lustracija nije bila dovoljna i da je određeni broj ljudi morao da bude pohapšen i osuđen za ono što su radili i što je predstavljalo ozbiljna krivična dela.
Da li bi se na takav način, da je do lustracije došlo, tretirao i bivši ministar informisanja, Aleksandar Vučić, u čijem mandatu je usvojen represivni Zakon o informisanju i ubijen novinar Slavko Ćuruvija?
Ja mislim da bi. Ne opravdava ga to što je u to doba bio marioneta i što je ispunjavao tuđe naloge. On je tad bio član stranke koja je najavljivala i ohrabrivala najstrašnije stvari prema ljudima. Ja mislim da ni on, kao ni čitava ta stranka, nije mogla da izbegne, u najmanju ruku, svoju političku odgovornost. U krajnjoj liniji, šef te stranke i njen osnivač je pravosnažno osuđen pred Haškim tribunalom.
Jednom prilikom ste rekli da će ovu vlast na kraju srušiti kuka i motika na šta je reagovao predsednik Vučić, koji vas je pozvao da dođete sa još četvoricom opozicionara i da ponesete kuke i motike i da će on sam da izađe na kraj sa vama. Kako komentarišete tu reakciju?
U pitanju je njegova infantilnost. Kad sam to rekao, ja nisam mislio na sebe. Meni je 64 godine i odavno je prošlo vreme kad sam mogao da držim kuku i motiku. Nisam čak mislio ni na svoje vreme. Mislio sam na to da, kad nema demokratskih uslova za promenu vlasti, neminovno, pre ili kasnije, dolazi do izlivanja nezadovljstva na ulici. Kad ljude sputavate i sprečavate u tome da iskazuju svoje političke stavove i kad sprečavate da dođe do smene vlasti demokratskim putem, jedino što možete da očekujete izliv tog nezadovoljstva na ulici. Figurativno, mi kažemo da je to kuka i motika, ali pošto taj čovek sve doživljava doslovno, onda je on stvarno mislio na kuku i motiku. On ne može da razume da je to bila jedna figura koja se u našem jeziku i našem narodu vrlo često koristi u simboličnom smislu.
Pročitajte još...
Za razliku od vas, pozivu da ode i obračuna se sa njim nedavno su se odazvali članovi Narodne stranke. Kako ste vi videli ono što se dogodilo u Predsedništvu?
Kao izliv infantilnosti sa obe strane. Ne mislim da priliči bivšem predsedavajućem Generalne skupštine UN da upada u Predsedništvo i da se sukobljava predsednikom zemlje.
Vuk Jeremić je rekao da je otišao kako bi ga pitao da li je normalan i zašto poziva opoziciju na tuču.
To je mogao da ga pita i bez da ode tamo. Umesto toga, on mu je išao na noge. Da ne govorimo o tome da je predsednik trčao niz stepenice i da je hteo da se tuče s njim. Kao da su mala deca. Ja sam se toga nagledao do svoje 15 godine i to je dokaz ukupne infantilnosti ove sredine. Mislim da je to naša ozbiljna boljka, ta ukupna infantilnost. Mi na same sebe gledamo infantilno i životni standard merimo time da li idemo na more i da li deci možemo da kupimo patike. Na svakom koraku ćete videti infantilno ponašanje odraslih ljudi, a refleksija toga su, nažalost, i jedan i drugi. Ako mislite da vas neko ozbiljno shvata, uključujući i vašu rođenu decu, onda je vaša obaveza da se ponašate ozbiljno i odgovorno, a ne da na taj način rešavate stvari. Šta će njihova deca da kažu? Šta će deca predsednika Srbije da misle o svom ocu koji se na taj način ponaša, pa 300 puta da je predsednik države. Je l’ to primer koji on daje svojoj deci? Da bi tako trebalo da se živi? Da li su uopšte njegov život i njegova karijera primer? Podsetiću vas, u pitanju čovek koji nikad ništa u životu nije radio, koji nema nikakvu struku i koji, da nema politike, ni sam ne zna od čega bi živeo.
On ponosno ističe da je bio najbolji student na Pravnom fakultetu.
Pa i to je infantilno. Zar priliči čoveku koji ima 50 godina i koji je predsednik da se hvali kakav je student bio? Pritom, onaj ko je bio dobar đak ne ide okolo i govori to. U krajnoj liniji, ako je bio tako dobar, zašto nije nastavio sa školovanjem? Zašto nije završio master, zašto nije uradio doktorat, ako je bio toliko dobar? Znači, nije bio toliko dobar i nešto ga je drugo povuklo – da se bavi politikom i da bude Šešeljev doglavnik i đubretar.
Možda je imao ambiciju da pomogne Srbiji?
Najviše bi pomogao Srbiji da je završio školu kako treba, ako je stvarno bio taj potencijal. To bi isto mogao da kažem i za Vuka Jeremića u čijem političkom i intelektualnom razvoju sam donekle i učestvovao. Čovek koji diplomira teorijsku fiziku na Kembridžu i ne nastavi tim putem, to je šteta. On je izabrao da se bavi najintelektualnijom naukom koja postoji na svetu i to je žrtvovao da bi upadao u Predsedništvo i da bi se obračunavao sa nekim anonimusom.
Kakva sliku u svet šalje država čiji predsednik je spreman da se potuče i zove opoziciju na obračun?
Svetu odgovara da u zemlji kao što je Srbija na vlasti bude neko ko je do te mere nedorastao da može da mu se podmeće da potpisuje svašta, šapuće na uvo i da se igraju s njim kao sa ping pong lopticom. Sve je to infantilno. Njegovo ponašanje, kad je potpisivao Vašingtonski sporazum, to potvrđuje. On je tamo bio kao “Alisa u zemlju čuda”. Nije znao ni šta potpisuje, niti gde je došao, bio je potpuno fasciniran mestom na kom se nalazio, bukvalno kao da je ušao u Dizniled. S druge strane, oni tamo su majstori da ga dodatno ošamute i impresioniraju jeftinim trikovima – daju mu olovku, ćasu za bombone, pokazuju mu Belu kuću, daju mu ključeve od nje.
Mislite li da postoji šansa da opozicija ugrozi vlast na nekim od narednih izbora. Pominje se Beograd kao mesto gde su najveće šanse?
S obzirom na okolnosti, njihove moći su veoma ograničene. Sećam se da je devedesetih godina, pod Miloševićem, bila slična politička atmosfera u zemlji. I nama je bilo teško da se izborimo za svoj status. Pitanje je da li uopšte danas postoje uslovi za delovanje opozicije i da li uopšte ima smisla biti opozicionar. Očigledno je da ova vlast ne želi nikakvu opoziciju i da nastoji da vlada sama, potpuno nekontrolisano i bez ograničenja. Ona čini sve da do toga dođe – širi se na mesne zajednice i univerzitete i pratkično postaje Savez komunista. Ta partija ulazi u sve pore javnog života i uskoro će da uđe i u pore privatnog života ljudi. Danas je situacija u Srbiji gora nego što je bila u vreme kad je proglašen bojkot izbora, a biće još i gora. Pred opozicijom je odluka da li hoće da učestvuje u tome, da bude nekakva ikebana i da uđe eventualno u parlament sa nekoliko poslanika, pa da se ponovi ono maltretiranje, ponižavanje i vređanje kao što je bilo dok su sedeli u Skupštini. Ili će to uraditi ili će izabrati da izađu na ulice, ako mogu i ako umeju. Jedino im to preostaje. Ili će da dignu ruke od svega i da mu kažu: “Izvoli, vladaj sam. Mi nećemo u ovome da učestvujemo”. Oni koji ostanu biće jasno da su saradnici ove vlasti i da nisu prava opozicija, a takvih ima koliko god hoćete.
Dakle, ne vidite da postoji šansa?
Suštinski je ovde teško pobediti na izborima sa ovakvom vlašću. Bojim se da će i u Beogradu opozicija doživeti poraz zbog toga što ne postoje ni formalni, ni suštinski uslovi za promenu vlasti. A i kad bi došli na vlast opet bi, kao što su i ranije radili, prihvatili sistem kakav je nasleđen. Ovde niko ne zna šta bi menjao. Oni govore o promeni sistema, a kad čujete šta pod tim podrazumevaju, vi vidite da to nije to. Pa, nije borba protiv korupcije promena sistema. Ovde sistem nije promenjen još od Titovog vremena. Kad biste videli koliko je zakona u Srbiji na snazi, a koji datiraju još od vremena Josipa Broza Tita, onda biste shvatili da je ovde reč o kontinuitetu partijskog sistema. Kad je ovde pravosuđe bilo slobodno? Pa većina sudija, najstarijih i najiskusnijih, nikad nije birano, već su po partijskoj liniji iz komunizma došli na ta mesta. Kako onda oni mogu da razumeju šta znači nezavisnost pravosuđa kad ni sami nikad nisu bili nezavisni? Oni imaju uslovni refleks da slušaju vlast, koja god da je u pitanju.
„Kako Upravni sud da odlučuje o doktoratu Siniše Malog“
“Kakve veze ima Upravni sud sa odlukom Univerziteta u Beogradu o doktoratu Siniše Malog? Upravni sud je morao odmah da se oglasi nendležnim o tom pitanju, jer je reč o internom aktu Univerziteta u Beogradu. Tu nema mesta sudu. Oni nisu trebali da se izjašnjavaju ni o proceduri, jer je reč o internoj proceduri nekog fakulteta ili univerziteta. Postoji organi unutar te institucije koji se time bave. Moje pitanje tim idiotima, sudijama Upravnog suda, je zašto se nisu proglasili nenadležnim? Gde su oni fakultet učili i šta u glavi imaju? Nemaju ništa, to su nikakvi pravnici.
A šta biste posavetovali opoziciju?
Na engleskom postoji izraz “either my way or highway – ili mojim putem iili autoputem”. Pokazalo se da je ovaj režim najviše bio uzdrman dok su trajale demonstracije “Jedan od pet miliona” i da nije mali broj ljudi izašao na ulice. Taj broj ljudi je bio vrlo nezgodan za režim. Vlast kakav je ova samo je na to osetljiva. Svi ovi pregovori i igrarije joj odgovaraju, dok opoziciju pred narodom prikazuje kao kompromisersku kojoj je cilj samo da dobije neke mrivice sa vlastodržačkog stola. Skoro sam razgovarao sa jednim od njih i rekao sam mu da nije ključno da li će se on ili neko drugi pojaviti pet minuta na javnom servisu, već da je pitanje koliko taj RTS ne valja kao televizija. Oni bi trebalo da kažu: “I da me zovu, neću da idem, jer ja na takvu televiziju ne idem”. Da odlaze tamo, da se sa njima nadgornjavaju, da im ne daju ništa da kažu i da u svemu tome učestvuju voditelji RTS, to je bruka i sramota. Smešno je verovati da će te televizije odjednom da postanu dobre zato što će se tamo pojaviti Boško Obradović na deset minuta. Neće, već će ostati isto đubre kao što su i sad, samo što će on, kao i svako drugi koji ode kod njih u goste, učestvovati u tome.
„Sramota da je strategija države da ljude gura u rudnike“
„Da je to što hoće da radi Rio Tinto fenomenalno i da nema nikakve štete za životnu okolinu, opet bi postojao problem. Kako je moguće da neko vidi razvoj Srbije u tome da ljudi rade u rudniku? Je l’ to budućnost, da budemo svi rudari? U odnosu na rad u rudniku, motanje kablova vam dođe kao gospodski posao. Da li oni zaista tako vide Srbiju? U odnosu na to, ekologija sekundarna posledica jedne neopake, prevaziđene, titoističke vizije Srbije. Ko to od poljoprivredne zemlje pravi industrijsku? Od ove zemlje se 70 godina pravi ono što nije kako bi se stvorila radnička klasa. Umesto da se selo unapređuje, kad je zdrava hrana skuplja od svake tehnologije i industrije, vi radite sve suprotno.
U javnosti se, s vremena na vreme, pominjete vi kao neko ko bi mogao da bude kandidat za predsednika. Kako reagujete na to? Jeste li spremni za taj izazov?
Nisam spreman zato što znam da vrlo mali broj ljudi deli moje ideje. Ja znam da ima ljudi kojima se ja sviđam, ali ne zbog onog što govorim. Kad bismo došli do ključnih stvari, verovatno bih ostao usamljen, kao što sam i bio, ruku na srce, sve ove godine. Ako bih predložio, na primer, da školstvo u Srbiji ne sme da bude profitabilno, jer se onda uništava škola, prodaju diplome i to postaje biznis, mislite da bi me iko podržao? Naravno da ne bi. Ja sam bio protiv toga i kad je DOS doneo zakon koji se odnosio na školstvo i bio sam sam u tome. Naravno, trebalo bi da postoje i privatne obrazovne ustanove, ali kao neprofitne. Kad bi se to dogodilo, one bi se pozatvarale za 24 sata, jer one nisu nastale da bi pružale obrazovanje, već da bi zarađivali, kupovali i delili diplome. To je danas u Srbiji normalno.
Je l’ bilo uopšte poziva opozicionih stranaka da se vratite u politiku?
Bilo je, zvali su me zato što im je bila potrebna moja ličnosti. Ja sam, ipak, za sve ove godine uspeo da se sačuvam i uspeo sam da ostanem čist. I oni koji se sa mnom ne slažu i koji me ne vole, neće da kažu za mene da sam radio nešto nečasno. To je moj najvredniji kapital. Posle 30 godina u javnom životu Srbije, sačuvati ime, prezime i obraz je najveće priznanje za mene. Političke stranke bi takvog kao što sam ja da iskoriste. Ja bih mnogo više voleo da s njima razgovaram o idejama, a ne mom političkom angažmanu u ovim godinama. Mislim da bi sa tim mogao da pomognem više. Ali ne, njima sam potreban zato što imam “prelaz preko rampe”, a ne zbog onog što mislim, jer to se nikome od njih u suštini ne sviđa.
Pročitajte još...
Dakle, u potpunosti ste isključili mogućnost povratka u političku arenu?
To je otpisano zato što imam već loše iskustvo. Svojevremeno sam bio izabran za predsednika Skupštine grada Beograda i ruke su mi bile potpuno vezane. Ja sam njima služio kao dekor i zato sam i podneo ostavku. Razočarao sam mnoge Beograđene i to mi i danas teško pada, jer ovo je moj grad. Morao sam to da uradim, jer su hteli da me zloupotrebe time što ću im poslužiti kao paravan za ono što su hteli da rade. Mislim da bi tako bi bilo i sad. Jednom kad prođete kroz to iskustvo, sa nekih 40 godina u revolucionarnom oduševljenju, onda to i možete da pravdate. Ne bih smeo sebi da dozvolim da se to opet ponovi. Iskustvo me je naučilo da ne verujem nikome i pošteno rečeno, nisam sreo nikoga ko istinski želi da menja ovu zemlju, bez da gura svoju familiju i decu u prvi plan.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je govorio u Skupštini o Kosovu. Tom prilikom je rekao da je potreban kompromis između Srba i Albanaca, ali da on ne zna da kaže šta podrazumeva kompromis. Koliko je Srbija trenutno daleko od dogovora sa Prištinom?
Da se želelo rešenje, ono bi se i našlo. Sva tri činioca koji u tome učestvuju već decenijama u stvari to ne žele. Na jednoj strani, Albanci su se ušančili u svojoj realnosti, Srbija u svojoj, a međunarodna zajednica u svojoj. Ne vidim mogućnost za rešenje, iako znam šta bi ono moglo da bude, ali ne mislim da je iko spreman da ga prihvati.
Šta bi moglo da bude rešenje?
Najpre, ne mislim da je ključna stvar da se razgovara sa Prištinom, već sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkim Državama. Prosto rečeno – punopravno članstvo naše zemlje u EU, ozbiljna finansijska pomoć Srbiji u sledećih deset godina, eksteritorijalnost naših sakralnih spomenika na Kosovu, određen status za severni deo, što je u zagradi, zato što postoji opasnost da se traži i takav status za albanske opštine na jugu Srbije. Sve to za stolicu Kosovu u Ujedinjenim nacijama. Na taj način svi dobijaju. Granice Evropske unije bivaju granice prema Kosovu, a Srbija dobija priliku da se izvuče iz ovog pogubnog pravca u kojem je krenula. Mislim na katastrofalnu demografsku situaciju. Nama je prazna Srbija. Nije pitanje da li ćemo mi da sačuvamo Kosovo, mi smo ga davno izgubili, pitanje je da li ćemo da sačuvamo Srbiju ili ćemo i nju da izgubimo. Zato moraju da se preduzmu radikalne mere, ukoliko postoji želja da se spasi ova nacija. Vi kad navodite pojam nacionalizam, on ne podrazumeva teritoriju, već brigu o narodu. Mi bismo da na nekim belosvetskim mapama piše da je nešto Srbija, a da li tamo stvarno žive Srbi, to nije važno. Mi zarad toga držimo neku srpsku decu u bodljivakoj žici. Pa, je l’ to pošteno i fer? Jesu li ta deca dužna da žrtvuju svoje odrastanje da bismo mi imali argumente kako Srba ima na Kosovu? Tako ja to vidim.
Srbija je deklarativno na putu ka Evropskoj uniji, dok, s druge strane, vidimo da postoje ozbiljni problemi, naročito u oblasti slobode medija i vladavine prava. Verujete li u iskrenost predstavnika vlasti kad govore da im je cilj ulazak u EU?
Ja nikad nisam verovao da oni žele članstvo u Evorpskoj uniji, zato što to, sa njihove tačke gledišta, to donosi ograničenje, red, propise, sistem vrednosti koji se njima ne dopada i protiv kojeg se bore. Na prvom mestu, tu mislim na demokratiju. Ona njima smeta i ne žele je.
Kako vidite angažman Marka Đurića kao ambasadora Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama? Nedavno mu je dužnost proširena, pa je ujedno ambasador Srbije u još devet država.
Kakva je ova vlast, takvog ima i ambasadora. Ni onaj pre njega nije bio ništa bolji. Bio bih iznenađen kad bi ova vlast tamo poslala nekog ko se u nešto razume, koji nešto o toj zemlji zna, koji ima neki uticaj i težinu. Kakve ljude biraju stavljaju u vladu i na druge položaje, takve postavljaju i na ambasadorska mesta. Šta vi očekujete, nego to? Mene bi iznenadilo kad bi ova vlast izabrala nekog pametnog čoveka, ali takvi neće uz njih. Stranka koja ima preko 700 hiljada članova nema nijedno ime i prezime. Ne postoji nijedna osoba od formata u ovoj zemlji, a da je zvanično član te partije. Tako je i ovo, koga su oni mogli drugog da pošalju? Ako je predsednik “Alisa u zemlji čuda” u Beloj kući, kakav će da mu bude ambasadora? Pa isti takav kao i on. Pinki je video Tita.
U tom smislu, da li vam je neobično što govorite za novine koje se štampaju van zemlje, jer u Srbiji navodno nisu postojali kapaciteti u štamparijama za njihovo štampanje?
To je samo dokaz koliko u ovoj zemlji nema slobode i koliko vlasti smeta čak i nova novina koja se pojavila, a koja neće biti pod njihovom kontrolom. To je u ovoj zemlji, nažalost, prirodno stanje stvari. Ovde vlastodršci ne veruju ideju demokratije, slobode i da ljudi imaju pravo da misle drugačije od njih. Sramota je za Srbiju da se jedna novina štampa u Osijeku, da se štamparije boje da štampaju novine koji nisu pod kontrolom vlasti i da se te novine guraju ispod tezge kako ih ljudi ne bi lako pronašli.
BONUS VIDEO: Božo Prelević o političkom hohštapleraju
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare