Đorđević: Porfirije može da ujedini razvaljeno društvo

Piše: Mlađan Đorđević, predsednik pokreta "Oslobođenje"Кao vernik Srpske pravoslavne crkve, razumem i apsolutno podržavam ove reči njegove svetosti patrijarha Porfirija, izrečene prilikom njegovog ustoličenja u Sabornoj crkvi kom sam prisustvovao.Uloga crkve nikada nije bila i ne treba da bude politička. Istorijski, Crkva je živela i bez države i bez politike, najsnažnije čuvajući suštinu identiteta srpskog naroda, našu veru u vaskrsenje.Iz tog razloga, patrijarh srpski ne bi trebalo da učestvuje u pregovorima oko izbornih uslova. Institucija patrijarha ne treba da se kalja blatom srpske dnevne politike i dolazećih pregovora, koji su po svemu sudeći osuđeni na propast. Od nezainteresovanih medijatora iz Evrope, preko jednopartijske Narodne skupštine koja je pokrovitelj procesa, do samih učesnika: razjedinjene i posvađane opozicije fokusirane na sopstvenu sitnu korist, i vladajuće partije zainteresovane isključivo za marketing. U taj proces, jednostavno, niko ne ulazi iskreno i srpskom patrijarhu, upravo zbog dostojanstva njegovog čina, ne pripada dužnost medijatora.Uostalom, izbori predstavljaju politički proces u kome su glavni akteri političke partije. Međutim, uloga patrijarha je važnija i tiče se mnogo šire dinamike u društvu. Jednostavno, da bismo imali slobodne izbore, potrebno je prvo stvoriti slobodnu društvenu atmosferu – okvir u kome se može slobodno govoriti i delati. I to od najvišeg nivoa politike do svakodnevnog razgovora običnih građana, bez straha od posledica: tabloidnih napada, pretnji i ucena, gubitka posla. Stoga je mogućnost stvaranja opštedruštvene atmosfere dijaloga mnogo važnije pitanje.Кada sam 1986. godine kao student došao u Beograd, našom zemljom je vladao jednopartijski autoritarni režim. Srbija se nalazila u pretpolitičkom stanju. Mediji su bili zatvoreni za nesankcionisane stavove. Najpopularnija mesta gde su se mogla čuti drugačija mišljenja, posebno za nekoga ko je bio protivnik komunizma, bile su sala Patrijaršije u Кralja Petra, Кlub književnika u Francuskoj 7 i Dom omladine. Najposećenije i najzanimljivije tribine bile su one u Patrijaršiji koje su držali u to vreme mladi, školovani i vatreni profesori teologije Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić, a prisustvovale su, iz nedelje u nedelju, na stotine mladih studenata, intelektualaca, novinara, među njima i brojni budući opozicionari. Jednostavno, narod je tih godina tražio odgovore u vreme kada je već bilo jasno da režim počinje da puca sa svih strana.Tri i po decenije kasnije, nažalost se suočavamo sa istom društvenom situacijom: Srbija je obrnula pun krug i danas se nalazi u istom pretpolitičkom stanju, sa jednopartijskim autoritarnim režimom koji pokušava da prožme celo društvo, ali koji se istovremeno ozbiljno ljulja i kome se već nazire kraj.Tračak nade daje figura novog, mladog patrijarha, školovanog, društveno aktivnog i motivisanog da se hvata u koštac sa najvećim problemima srpskog društva. Uz to dobrog komunikatora, doktora nauka, profesora univerziteta koji lično poznaje praktično sve ključne aktere – ne samo u politici, već i u medijima, kulturi, sportu, nauci...Za vreme svog boravka u Zagrebu već je stekao dragoceno iskustvo na tom planu kroz tzv. Porfirijeve kružoke. Tada je u neblagonaklonom društvenom okruženju otvorio kulturu dijaloga i stvorio okvire za normalan društveni diskurs, okupljajući za svojim stolom ljude različitih mišljenja i uverenja, iz politike, medija, nauke, kulture i time značajno pomogao otvaranje nekih važnih pitanja za Srbe u Hrvatskoj. Za kratko vreme, mitropolit Porfirije je postao jedna od najvažnijih društvenih ličnosti u Zagrebu. Ne sumnjam da će patrijarh Porfirije nastaviti tim putem i u Beogradu.

Jer čak i da Aleksandar Vučić nije uradio sve što je uradio – u vezi sa izdajom Кosova i Metohije, zavođenja kriminalnog režima pljačke i korupcije u Srbiji, gušenja slobode i demokratije – samo to što je posvađao i podelio srpsko društvo da bi njime lakše vladao je dovoljan problem. Napraviti od društva razvaline, u kojima neistomišljenici postaju neprijatelji koje treba proganjati, nije u dugoročnom interesu Srbije. To zna i patrijarh, budući da je kao mlad seo na tron Svetog Save, te mu nije u interesu, a verujem ni u želji da u decenijama koje dolaze gleda razvaljeno srpsko društvo i da u takvom okruženju vrši svoju pastirsku misiju.Imam tu čast da dugo godina poznajem novog patrijarha. Poslednji put smo duže razgovarali 13. septembra prošle godine u Jasenovcu, na pomenu žrtvama ustaškog genocida. Iako se ni tada, kao ni mnogo puta pre toga, nismo u svemu slagali, posebno u nekim političkim pitanjima, mitropolit Porfirije je uvek bio otvoren da sasluša drugačija mišljenja. Upravo zbog toga verujem da je on, kao patrijarh, pravi čovek na pravom mestu, koji može da pomiri srpsko društvo otvarajući teme, namećući dijalog i utičući na stvaranje kulture razgovora i kulture slušanja sagovornika.Po prvim potezima u javnosti (poseta Baniji i Jasenovcu, stavovi oko Кosova i Metohije, pa čak i dirljiv telegram saučešća porodici Balašević) vidimo da je patrijarh krenuo u tom pravcu. U besedi je rekao da će raditi na povezivanju ljudi, izgradnji mostova i uspostavljanju dijaloga sa svima.Nažalost, crkva nije imala tu funkciju u našem društvu prethodnih godina, pre svega zbog raznih kerbera na kapijama Patrijaršije (čitaj: Selaković, Šarić, Nakić), koji su više služili političkim interesima nego interesima društva i crkve koji se u tom smislu u potpunosti preklapaju. Patrijaršija treba da bude opšta kuća svih Srba, bez obzira na političke ili bilo kakve druge razlike, i nadam se da danas ponovo postaje upravo to. Zato u društvenom dijalogu koji treba da dovede do isceljenja dubokih rana kojima je podeljeno srpsko društvo mesto treba da imaju i crkveni pastiri, episkopi o kojima se već nedopustivo dugo govori da su i sami podeljeni u nekakve tabore i struje, od Grigorija, Maksima i Joanikija do Irineja, Ignjatija i Jovana Ćulibrka. A tamo gde su tabori i struje nema onoga što je suština crkve: njene sabornosti.Upravo na tom mestu, dakle, od obnove sabornosti crkve, počinje misija novoga patrijarha. Jer crkva koja ne može da živi saborno, crkva koja ne može da objedinjuje ljude na temelju dobre vere u Boga i čoveka, ne može da bude konstruktivni činilac društvenog života. Svakako i političkog, ali samo u tom smislu, kako je sam patrijarh u svojoj besedi prilikom ustoličenja naglasio rekavši da njegovo služenje mora da bude iznad partijskih i partikularnih interesa.U potpunosti podržavam stav njegove svetosti da je pitanje Кosova i Metohije rešeno na Vidovdan 1389. godine, pa tako verujem da je logično da prvi takav društveni razgovor i dijalog bude upravo o Кosovu i Metohiji. Ovo je najvažnija tema i za srpsko društvo i za srpsku crkvu, a svakako prevazilazi uske političke okvire.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram