20
Zbog promena geopolitičkih okolnosti proteklih godina, nastalih kao posledica negativnih uticaja globalizacije, verskog i nacionalnog ekstremizma, sukobljavanja oko teritorija i sve izraženijeg nedostatka prirodnih resursa, ugrožena je i evropska, time i bezbednost Zapadnog Balkana. Izvesno je da dalekosežni uticaj i izvan područja sukoba imaju (i imaće) aktuelni rat između Rusije i Ukrajine, kao i oružani sukob Izraela i Palestinske ekstremističke organizacije Hamas koji preti da eskalira. Navedene i druge opasnosti povećavaju značaj partnerstva država i zajedničkog pristupa neutralisanju ispoljenih uticaja.
Autorski tekst Petra Radojčića, generala-potpukovnika u penziji
Brojni izazovi su i u Srbiji i oko nje. Pored prisutnih postizbornih tenzija, sistemske korupcije, organizovanog i sajber kriminala, trgovine oružjem i narkoticima,…, nepovoljnim okolnostima doprinose krhka bezbednosna situacija na severu Kosova i Metohije (KiM), rastuće napetosti u Bosni i Hercegovini (BiH) i dalja destabilizacija odnosa Srbije i Hrvatske. Neslaganje sa Crnom Gorom je, prvenstveno, zbog činjenice da je susedna zemlja priznala Kosovo.
Na trusnom području, većini građana je jasno da ispoljavanje uzajamnih etničkih netrpeljivosti, nerešavanje opterećujućih problema i radikalne reakcije ne doprinose miru, stabilnosti i prosperitetu u regionu. Nasuprot tome, političari čine poteze koji ne vode ka splašnjavanju tenzija i relaksiranju odnosa, dobrosusedskoj saradnji i boljoj budućnosti. Oni su razlog što se, pored žarišta na tlu Evrope i Bliskom Istoku, Zapadni Balkan (izuzev Hrvatske) nalazi u fokusu SAD i Evropske unije (EU).
Tome doprinose i vlast i deo opozicije u Srbiji. Vlast neartikulisanom spoljnom politikom i ambicijom da dominira u regionu, kao i nediplomatskim – “patriotskim” istupima pojedinih zvaničnika koji zagovaraju stvaranje ‘Srpskog sveta’ i spremnost da se zaštite interesi Srba, gde god da žive, dok desnica podstiče sećanja na turbulentne 90-te godine i obnovu suvereniteta Srbije na KiM. Upadljiv je blizak odnos i jednih i drugih sa predsednikom Republike Srpske koji veruje u njenu nezavisnost i obećava da će je proglasiti(?), ukoliko Donald Tramp pobedi na predstojećim izborima u SAD. Takav stav podstiče napetosti i nesuglasice. Zbog toga Srbe mnogi smatraju remetilačkim faktorom.
Treba li Evropi novo žarište? Bojazan da bi 2024. godina mogla doneti više nemira (pa i sukoba) izrazio je i predsednik Srbije, povodom obeležavanja 182. godišnjice Srpske akademije nauka i umetnosti, misleći, pored ostalog, na ugroženost Srba na KiM, u Republici Srpskoj i u mnogim(?) drugim delovima regiona. Zebnja je prisutna i kod većine građana srpske nacionalnosti. Pospešuju je poklici desničara i populističke parole, poput “Nema predaje”, “Kad se vojska na Kosovo vrati”, “Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod je ima”,… naročito posle događaja u Banjskoj.
Tenzije se ne smiruju nacionalističkim narativom, nagomilavanjem naoružanja i čestim isticanjem kako je Srbija regionalna vojna sila. Mnogi još pamte ‘tekovine’ 90.-tih godina i ishod koji nije doneo ništa dobro ovoj zemlji. Stoga, najave „užasno teškog perioda“ i insinuiranje mogućih nasilnih konflikata generišu strepnju i osećaj ugroženosti. Zbog takve situacije NATO je povećao prisustvo na Kosovu, a razmatra se i trajno povećanje broja pripadnika misije KFOR.
Pročitajte još
20
3
1
Od sposobnosti državnog rukovodstva da, u nestabilnim i teško predvidivim okolnostima, odredi prioritete, definiše težište angažovanja i stvori uslove za očuvanje nacionalnih vrednosti i ostvarenje interesa, zavisi i stepen bezbednosti društva i države, kao i njenog okruženja. Sa ovom i/ili ovakvom vlašću, koju su korupcija i kriminal proželi – od vrha do dna, koja je uzurpirala institucije i antagonizovala društvo, koja demonstrira silu a ne zna šta (ko) je najveća pretnja po ustavni poredak i bezbednost države, koja rasprodaje prirodne resurse i ne rešava probleme od značaja za budućnost građana, Srbija ide neznano kud.
Duže od decenije, partokratska politička “elita”, pored ostalog, ističe da je najvažnije državno pitanje očuvanje KiM u sastavu Srbije, a spoljnopolitički prioritet članstvo u EU, dok je vojna neutralnost strateško opredeljenje. Da li je tako u praksi? Može se reći – ne, baš.
Unutrašnji dijalog o Kosovu je zaobišao institucije države, tako da je predsednik iste preuzeo i vodio (i još vodi) netransparentne “kompromisne” pregovore – ispostavlja se neuspešno. Uz to, niti je bilo, niti ima, shodno geopolitičkim promenama i svetskom poretku, rasprava u društvu i nadležnim organima vlasti o tome kako i sa kime da sačuvamo potencijal i resurse, šta je najbolje za državu i njene građane. Zastoj u pregovorima Beograda i Prištine i napretku pristupanja EU, opstrukcija suštinskih reformi, nedostatak strategije spoljne politike i neažurnost Strategije nacionalne bezbednosti RS i Strategije odbrane RS ukazuju da je pristup pitanjima od posebnog značaja, bio i ostao, puka forma, bez suštine. U to su se, na žalost, uverili i Srbi na KiM, spoznavši da su, nakon višegodišnjeg podsticanja zabluda, prepušteni sami sebi.
Spoljna politika je elemenat politike nacionalne bezbednosti. U uređenim zemljama zna se gde se i kako ona kreira, ko bi trebao da je sprovodi i kome da odgovara. No, po mnogim indikatorima, Srbija to nije, niti ima izvesnosti kada će postati. Deluje dezorijentisano u pokušaju da vodi politiku “i Istok i Zapad”, “i Kosovo i EU”, uzgred i politiku “nesvrstanosti”. U javnom diskusu i medijima, ne retko, preovladava tumačenje spoljnopolitičkih prioriteta na osnovu (i protivurečnih) stavova političkih “elita”. Oni (prioriteti) se menjaju i dopunjuju ad hoc, bez strateškog promišljanja i vizije. Traljave reforme, samovlašće umesto vladavine prava, opstruisanje usklađivanja spoljne i bezbednosne politike sa politikama EU, balansiranje između uticajnih država i povlačenje iznuđenih poteza dovodi u pitanje ostanak na putu evropskih integracija. Takva “orijentacija”, bez alternative i jasnog opredeljenja, naročito u kriznim okolnostima, nije održiva jer može uzrokovati posledice po našu ekonomiju, bezbednost i druge oblasti, a time i život građana.
Pročitajte još
4
0
1
Što se koncepta vojne neutralnosti tiče, uspostavljen je (2007.g., u kontekstu ondašnje spoljno-političke realnosti) bez prethodne javne debate i stručne rasprave. Do dana današnjeg, samoproklamovano, nejasno koncipirano i međunarodno nepriznato opredeljenje, u uslovima rastuće međuzavisnosti i promene bezbednosnih izazova, nije razrađeno. Osim što se zna da se odnosi na postojeće vojno-političke saveze, nepoznanica je da li je neutralnost privremena ili stalna, da li bi i u kojim okolnostima bilo prihvatljivo kršenje neutralnog statusa, dozvoljava li, ili ne, prisustvo stranih vojski na teritoriji Srbije itd. Svesna da koncept nema suštinsku važnost u međunarodnim odnosima, da se nalazimo u okruženju zemalja (izuzev BiH) članica NATO alijanse i da su sastavi NATO prisutni na teritoriji BiH i Kosova, vlast nije tražila od drugih država da priznaju Srbiji ovaj status, ne razmatra organizaciju referenduma radi izjašnjavanja o ovakvom modalitetu ‘oslonca na sopstvene snage’, niti informiše građane, kako bi znali da li i šta obezbeđuje i po koju “cenu” ovakva neutralnost.
Aktuelna realnost i nedostatak razrađene politike odvraćanja nameću pitanje – ima li (prezadužena i demografski ugrožena) Srbija kapacitete da, bez saveznika, u okolnostima sve izraženije međuzavisnosti država, bude garant sopsvene bezbednosti, ekonomskog razvoja i prosperiteta svojih građana? Nije teško zaključiti da nas čekaju izazovi i u narednom periodu – pre svega zato što zvaničnici iz Brisela, Vašingtona, Moskve,… očekuju da se Beograd, konačno, izjasni o pravcu kojim želi da ide i da, dosledno tome, povlači poteze i donosi spoljnopolitičke odluke. U protivnom, pitanje je šta će biti ako ostane na pogrešnoj strani. Da do toga nebi došlo, (koja god) vlast u Srbiji treba da, čim pre, sagleda političke, ekonomske, bezbednosne,… okolnosti i međunarodni poredak, potom objektivne mogućnosti i uslove opstanka u njemu, kako bi (re)definisali srednjoročne i dugoročne prioritete i vitalne nacionalne interese. Za to su potrebni volja, iskrene namere, dijalog i što širi konsenzus.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare