1
Iole ozbiljne bezbednosne procene dovode do zaključka da je naša zemlja (nevojno) ugrožena spolja, ali da je opasnost i unutar njenih granica. Posebnu pažnju zavređuje organizovani kriminal, koji je poprimio međunarodne dimenzije. Sa svim svojim pojavnim oblicima, pored toga što je najveća smetnja privrednom razvoju i opštedruštvenom napretku, jedan je od najozbiljnijih nevojnih – asimetričnih bezbednosnih pretnji koje ugrožava suverenost, interese i vrednosti svake države, pa i Srbije. Ovaj problem primećuju i veliki svetski mediji, poput Njujork tajmsa koji je nedavno objavio tekst o povezanosti državnog vrha i kriminalnih klanova.
Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji i potpredsednik SDS
Krivična dela, u kojima učestvuje više organizacija, pravnih lica, pa i pripadnika državnih organa i obaveštajno-bezbednosnih struktura, podrivaju nacionalnu i bezbednost građana u delokrugu ekonomije, finansija, demografije, socijalne politike, ekologije i drugih područja, što se ogleda u devastiranju velikih tehničkih sistema, sve izraženijoj energetskoj i finansijskoj zavisnosti, socijalnim napetostima, političkoj nestabilnosti,… ali i pretvaranju Srbije u deponiju (zagađenu životnu sredinu).
Najperfidniji i najteži vid kriminalnog delovanja, koji doprinosi njegovom ukorenjivanju u sve pore društvenog sistema, predstavlja sistemska (“politička”) korupcija. Većina građana svesna je u kojoj meri je ova društvena anomalija, zarad pribavljanja protivpravne imovinske koristi, prisutna i raširena i u Srbiji.
Zemlja nam je postala pogodno mesto za „pranje“ ilegalno stečenog kapitala i (makar privremeno) utočište za ljude koji su sa one strane zakona. Neki su “oprali” i biografije. Činjenica je da brojni pripadnici srpskog, albanskog, crnogorskog i bosanskohercegovačkog kriminalnog miljea slobodno “posluju” u Srbiji, pretvarajući društvenu i državnu imovinu u privatnu svojinu.
Pored korupcije, među izraženijim oblicima organizovanog kriminaliteta na ovim prostorima su: neovlašćena proizvodnja, krijumčarenje i stavljanje u promet narkotika; nelegalna gradnja i bespravno ozakonjenje objekata; trgovina prirodnim resursima; krijumčarenje oružja, migranata i energenata; poreske utaje; sabotaže u privredi; razbojništva; politička i kriminalna ubistva;…, a sve prisutnije je ugrožavanje lične i imovinske bezbednosti građana (kao instrument strahovlade).
1
0
15
8
Organizovani kriminal je, neretko, oslonac i logistika delovanja domaćim i stranim obaveštajnim službama u obavljanju obaveštajnih zadataka i izvesnih „prljavih“ poslova. Raspon angažovanja kreće se od prikupljanja obaveštajnih podataka, preko organizovanja ilegalnih ulazaka u zemlju i izlazaka iz nje pripadnicima i saradnicima obaveštajnih službi, obezbeđenja falsifikovanih dokumenata, ustupanja veza i operativnih pozicija u strukturama državne administracije itd. Posebno je destruktivan po ekonomsko-finansijsku bezbednost države i društva.
Na spoljnopolitičkom planu može da podstakne onemogućavanje (ili otežavanje) integraciju države u međunarodne institucije, kao i njihovu osudu zbog nesposobnsti ili izostanka interesa i volje vlasti da mu se suprotstavi. Posledice po državu i njene građane istovetne su posledicama političkih i ekonomskih pritisaka. Srbija, već duže vreme, ima ozbiljan problem sa organizovanim kriminalom koji je u ekspanziji usled, sve izraženije, zavisnosti državnih organa od uticajnih političara, viška monopola i diskrecionih ovlašćenja (a manjka odgovornosti) rukovodilaca, kao i zbog slabih mehanizama nadzora vlasti.
Jasno je da efikasna, ali i opasna, delatnost kriminalnih organizacija, kojom se stiče i legalizuje ilegalni profit, nije moguća bez sprege sa uticajnim pojedincima iz bezbednosnih i struktura državne administracije, nezavisno od toga koja partija je na vlasti i koji režim je u pitanju. Ta interakcija zasniva se na međusobnoj koristi, gde je novac pokretački motiv, a o(p)stanak na dosegnutim pozicijama i jednima i drugima cilj i sredstvo da ostvare sve ono što žele.
Brižan odnos države prema mafiji datira od početka 90-tih godina. Sa ove vremenske distance, nesporno je da će poslednja (izgubljena) decenija 20. veka, pored svih nedaća, ostati upamćena i po bujanju kriminala (reketiranju, iznudama, švercu,…) i nizu “prljavih” poslova koje su “momci sa vrelog asfalta” obavljali za državnu bezbednost. Naravno, kako su “deca” odrastala, nastojala su da se osamostale. Usledili su obračuni odmetnika i “državnih službenika”, ali i regularnih bezbednosnih struktura sa paravojnim organizacijama. Samo u Beogradu je (do 2002.g.) ubijeno 30 lica – političara, policajaca, biznismena i pripadnika podzemlja. Na žalost, mete su bili i građani (novinari, demonstranti) koji su se zalagali za drugačiju, bolju Srbiju.
Nijedno od tih ubistava nije rasvetljeno. Drastičan primer sprege vlasti i kriminalnih struktura je događaj koji je zakočio demokratski preobražaj Srbije – atentat na premijera Zorana Đinđića. U procesu osumnjičenima za ubistvo, otpužnica je teretila samo izvršioce – pripadnike kriminalizovane policijske jedinice, koju je država ranije nadgledala i njome upravljala, dok su politički podstrekači i nalogodavci atentata oslobođeni zbog nedostatka dokaza.
Ako se izuzme akcija “Sablja” (2003.g., sa proglašenjem vanrednog stanja), ni nakon 20 godina od tada, prave, istinske borbe protiv organizovanog kriminala nema. Utihnula je povratkom na vlast ostataka kadrova iz 90-tih (SPS, JUL, SRS), koji su doprineli razgradnji SFRJ, raspirivanju građanskog rata i pravljenju još većeg jaza između malog broja bogatih i velikog broja siromašnih građana.
Pridružili su im se mnogi koji su se odrekli principa i moral bacili pod noge, zarad životnog opredeljenja “uzmi sve što ti život pruža”. Istini za volju, zvaničnici su, više puta (prvenstveno
redsednik RS Aleksandar Vučić, koji se za sve pita i o svemu odlučuje od 2012.-te), objavljivali da je obračun sa kriminalnim strukturama visoko na listi prioriteta i poručivali da će se Srbija sa njima obračunati, bez obzira na cenu koju može da plati. Međutim, rezultati nisu ni blizu najavljivanih.
Kriminal ne jenjava. A i kako bi kada su, prema svojevremenoj (opet) Vučićevoj “(pro)oceni” (iz fotelje predsednika Vlade) navijači jači od države. Kako onda da očekujemo zaštitu države građana od kriminogenih struktura?
Kako god, Srbija je (opet) zemlja u kojoj šverceri oružja, narkotika, cigareta,… nesmetano rade, zemlja u kojoj “cveta” sivo tržište, gde se povećava jaz između bogatih i siromašnih, u kojoj se bespravno ruši i gradi, a angažovanjem kriminalnih grupa zastrašuju građani i izaziva nasilje. Mafijaške likvidacije i afere (u koje su uključeni i najviši državni službenici) smenjuju jedna drugu.
Nisu prestala ni politička ubistva. Pri tom, Policija (već duže od godinu dana) nema direktora, a od januara ove godine, ni načelnika Uprave kriminalističke policije. Dugotrajno plaćeno “odsustvo” Republičke tužiteljke Zagorke Dolovac je, očit, dokaz da je i tužilaštvo u raljama politike. Vraćamo li se to u 90-te?
Snažan politički uticaj je doveo i dovodi do ogoljene rasprodaje prirodnih resursa (zemljišta, voda, rudnih bogatstava,…), degradacije životne sredine i katastrofalnog stanja energetskog sistema (EPS i “Srbijagasa”) – kičme domaće ekonomije. Samo ko ne želi ne uočava da je devastiranje Srbije koordinirano i u poodmakloj fazi, a da za to odgovornih nema. Brojni primeri neregularnosti i poremećaja u svim sferama društvenog i državnog života, organizovanog pristupa u vršenju ili zataškavanju krivičnih dela, kao i opstruisanja predistražnih radnji i sudskih procesa ukazuju na, direktnu ili indirektnu, povezanost kriminalnih grupa sa republičkim i lokalnim establišmentom.
Iako osnovni preduslovi (zakonski i institucionalni okviri) za borbu protiv organizovanog kriminala postoje, marginalizovanje struke, izostanak efikasne saradnje tužilaštva i policije, sputavanje operativne samostalnosti policije, kao i Ustavom definisane samostalnosti tužilaštva i nezavisnosti sudova u radu, dovode do dileme koliko je vlast, uistinu, spremna za obračun sa unutrašnjim neprijateljem, a koliko su pojedine, senzacionalističke akcije (protiv grupacija koje nisu pod kontrolom ili ne deluju više u interesu režima) igrokaz za domaću i inostranu javnost. Dok je to tako, građani neće saznati ko su osobe iz vrha vlasti (i bliske njoj) koje su bile (ili su još uvek) u sprezi sa kriminalnim klanovima.
Svemu navedenom doprinosi i personalna (ne kadrovska) politika. Naime, na rukovodeća i mesta od posebnog značaja u organima državne uprave, bezbednosnim službama, tužilaštvima, sudovima i kontrolnim telima postavljaju se lojalni, a ne stručni ljudi. Odnos donosioca odluka ukazuje kakav odnos ima vlast prema institucijama koji treba da štite pravni poredak, a time i nacionalne, državne i interese građana.
#related-news_0
Ono što, dodatno, zabrinjava je instrumentalizovana kampanja kriminalizacije političkih protivnika, slobodnomislećih ljudi i onih koji se profesionalno odnose prema svom poslu, od strane pojedinih predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti i režimskih medija. Da Srbija, još uvek, nije postigla uverljive rezultate u istragama, krivičnim gonjenjima i pravosnažnim presudama, ukazuje i EU, ka kojoj (deklarativno) stremimo. To uviđamo i sami – svakodnevno, kao što uviđamo da se, bez reforme bezbednosnih službi i osiguranja nezavisnosti i efikasnosti pravosuđa, pre svega, ne može se sprovesti preobražaj države i društva! Za to je potrebno dovoljno voljnih, stručnih i odvažnih pojedinaca za ozbiljan obračun sa organizovanim kriminalom.
No, moramo biti svesni da taj zadatak neće izvršiti korumpirani kadrovi koji su stvorili ambijent u kojem bezbednosne službe, tužilaštvo i pravosudni organi ne mogu da postupaju u skladu sa svojim nadležnostima.
Šta i kako dalje? Da bi se, pre svega, vratilo poverenje građana u institucije sistema, nužno je da se poradi na društveno-političko konsenzusu i shvati – borba protiv organizovanog kriminala i zaštita vitalnih državnih i nacionalnih interesa mora da bude trajna misija svih snaga i subjekata odbrane! Ona počinje na biralištima.
Organizovani kriminal ne može biti suzbijen, ali se, kroz međunarodnu saradnju i razmenu dobrih praksi i iskustava, može svesti na razumnu meru. Zato, svaku narednu vlast čeka ozbiljan i odgovoran posao, jer otklanjanje devijantnih pojava i svrstavanje Srbije u red uređenih, manje zavisnih i bezbednih zemalja neće biti ni brzo ni lako. Za početak, treba regulisati skladno funkcionisanje tužilaštva i policije, institucije osloboditi političkog pritiska i profesionalizovati, a sve koji su, protivpravno, stekli imovinsku korist procesuirati. Ako se u tome ne uspe, odgovornost je na svima nama.
***
Bonus video: Miroslav Aleksić u skupštini raskrinkao organizovanu kriminalnu hobotnicu SNS-a
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare