2
Najdrastičniji primer nepostojanja vitalne državne pravosudne institucije, koja čitavu deceniju ne služi ni zakonima ni građanima već isključivo kao prikaza neumesnog podaništva svim vlastodržačkim izopačenostima, jeste najveća vazduhoplovna nesreća koja se dogodila na ovim prostorima - pad vojnog helikoptera i pogibija sedmoro njegovih putnika. Njihov human i herojski podvig pokušali su, po navici, da otmu oni koji ni posle svih ovih godina nisu naučili da saosećaju sa nevinim žrtavama, već samo sa međusobnim neljudskostima. Upravo ovaj slučaj bio je vrhunac karijere "slepila" republičke tužiteljke Zagorke Dolovac, i zasigurno najbolja preporuka za drugi, a verovatno i treći mandat.
Petak 13. mart 2015. ostao je upisan na stranicama crne hronike kao crnji nego bilo koji drugi, a gotovo od ranog jutra javnost su krenule da bombarduju uznemirujuće vesti koje su pristizale u serijama.
Oko podneva, novinske redakcije obišla je informacija da se u Beogradu odvija potera za otmičarima koji su kidnapovali devojčicu i oteli je iz ruku majke u naselju Braće Jerković. Javnost je budno pratila razvoj događaja, da bi posle izvesnog vremena, u direktnom prenosu na javnom servisu bilo objavljeno da je policija uspela da zaustavi otmičare i spasi devojčicu, u trenutku kada su na auto-putu pokušali da probiju naplatnu rampu u Šimanovcima.
Ispostavilo se da su otmičari troje državljana Francuske, a u spasavanju devojčice učestvovao je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović, koji je lično predao dete roditeljima. Dežurni „vlastomrsci“ odmah su optužili Stefanovića za samopromociju preko leđa jedne prestravljene porodice i malog deteta, ni ne sanjajući, verovatno, da je za isto veče planiran još jedan političkoreklamni „zabavni program“, samo sa drugim glumcima u naslovnim ulogama.
Nažalost, taj program, u sekundi se pretvorio u nezapamćenu tragediju, što je nažalost jedino i mogao da bude konačni ishod, kada su scenaristi i reditelji neznalice, ogrezle u sopstvenoj bahatosti, osionosti, nemaru i nebrizi.
Taj program je te večeri čak i najavljen kao uspešno realizovan, ali je ubrzo do „ekipe“ stigla informacija da je nestao sa radara. Vojni helikopter. U njemu su, pored posade, bili i lekari iz Novog Pazara, koji su transportovali tek rođenu bebu u Beograd na neophodno lečenje.
Akciju spasavanja bebe, odnosno transport iz Novog Pazara za Beograd, inicirao je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, dok je za vojni deo te akcije, odnosno angažovanje vojnog helikoptera, bio zadužen tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, aktuelni direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA).
Akcija je realizovana putem helikoptera, pošto transport sanitetom nije bio moguć zbog odrona. Helikopter je tog dana po bebu u kritičnom stanju i ostale članove posade poleteo oko 19.30 iz Beograda, a nešto više od pola sata, nakon što su primljeni u letelicu, poleteo je za Beograd.
Helikopter je stigao do Beograda oko 22 sata, kružio je neko vreme oko aerodroma, u pokušaju da sleti. Kako se navodilo u saopštenju Ministarstva odbrane, kontrolni toranj je sa letelicom izgubio kontakt u 22.31 sati. Bili su upaljeni reflektori na stadionima Zvezde i Partizana, kako bi se helikopter orijentisao.
Nažalost, loši vremenski uslovi bili su van kontrole i helikoipter je pao na njivu, nedaleko od surčinske piste.
Javnost je ostala šokirana, posebno zbog činjenice što je vest da je helikopter sleteo objavljena na državnom servisu. Klupko je ubrzo počelo da se odmatava, jasno stavljajući do znanja čitavoj javnosti da je nesreća mogla biti sprečena, to jest da je pilot nateran da sleti na surčinski aerodorm, iako je apelovao da iskoristi drugi aerodrom zbog loših vremenskih uslova.
Pročitajte još:
Naredba za sletanje u Surčin otvorila je brojne sumnje, pogotovo što je brigadni general Predrag Bandić, tadašnji komandant 204. vazduhoplovne brigade, tokom vojne istrage o ovom slučaju rekao da ga je ministar zdravlja Zlatibor Lončar obavestio da ima nameru da prisustvuje sletanju.
Sve to odmah je nametnulo pitanje odgovornosti kako vojnih starešina, tako i ministra zdravlja Zlatibora Lončara, ali i Bratislava Gašića, u to vreme ministra odbrane. Javnost je bila besna, a predsednik Aleksandar Vučić tada je glasno poručio čitavoj naciji „Ne dam Gašića i Lončara!“.
Nije ih dala ni Zagorka Dolovac. Tokom čitave afere ona je mudro ćutala, dok su njene kolege iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu naložile policiji da pokrene predistragu. Činjenica da se sve okončalo posle dve godine odlukom da nema odgovornih za pogibiju, kao i da su tokom postupka pojedinci pokušali stradalog pilota da proglase alkoholičarem, nisu bili dovoljni da pokrenu republičku tužiteljku i nateraju je da makar izvrši uvid u rad svojih službenika.
O obraćanju javnosti, suvišno je govoriti, jer je za to smogla snage tek prošle godine, u po običaju, naručenim intervjuima gde je svima poručila da zato nije nadležna.
Da li bi je država Francuska odlikovala ordenom Legije časti da je ovako postupila u bilo kom slučaju u toj zemlji?
Da li bi posle ovakvog slučaja mogla ikad da pomisli na novu kandidaturu za državnog tužioca?
Da li i sama zna odgovore na ova pitanja?
Zna, ali je – baš briga!
Pročitajte još:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
