Spasilac para sa Beljanice otkriva šta se ne sme na planini

"Oni su se vodili navigacijom koja ih je odvela u potpuno pogrešnom smeru. Trebalo je da koriste kartu. One su uvek pouzdanije od navigacije. U svakom slučaju je najbolje da uvek, ali uvek, pre nego što krenete u ovakvu avanturu javite porodici, prijateljima, tačnu putanju kretanja, da u slučaju da se nešto dogodi, spasioci znaju gde da vas traže", priča Stefan Drakulić.

On ističe da su Milica i Stefan išli Makadamskim putem koji je, prema njegovim rečima - težak."Nama su "dasteri" stali na tom putu, a kamoli njihov "pežo". Oni su krenuli iskusno, poneli su dovoljno hrane, vode, vreće za spavanje, sve što je neophodno. Dodao bih još da sa sobom treba nositi i rezervne baterije i kompas", kaže Drakulić i dodaje da spasioci terene poznaju kao svoj "džep", pa je u mnogim slučajevima dovoljno stati kod nečeg što je upečatljivo na mestu gde ste se izgubili, što može biti i drvo, pa će vas tako lakše pronaći.

Inače, Gorska služba spasavanja je ove godine intervenisala više od 10 puta.Pre nekoliko meseci, još dva slučaja su skrenula pažnju javnosti: povređene planinarke na Rtnju i dve devojke koje su ostale zaglavljene u steni u Ovčarsko- kablarskoj klisuri. Tada smo bavili ovom temom, i sagovornik nam je bio Radomir Mikić koji je dao odgovore na pitanja da li ljudi koji idu u planine znaju kuda idu, da li nešto znaju o kretanju, opremi, odeći i obući koja se koristi i šta sve moraju znati ako dođe do nepredviđene situacije.“Prvi savet  je da ljudi budu svesni gde idu. Dešava se da neko na internetu pročita neku dobru lokaciju, hoće da  je vidi, prošeta, da izađe na neki vidikovac, a da možda  nije više istražio o tome kakva je distanca pešačenja , da li ima izvora pitke vode, da li će biti sunce ili kiša. Ili slučaj u Ovčarsko-kablarskoj klisuri gde su dve devojke slučajno skrenule sa staze jer su stabla u određenim zonama obeležena, ako sam ja dobro shvatio nekom šumskom markacijom za označavanje drva, a one su one pomislile da je to planinarska markacija . One su skrenule sa staze jer nisu upućene kako izgleda planinarska markacija. Utvrđene razlike postoje i to sve može da se pročita na sajtu Planinarskog saveza Srbije ili na nekim stranim sajtovima, gde ljudi mogu da se informišu. Upravo je informisanje najbitnije kako bi se ljudi što bolje pripremili”, rekao  je Mikić za Nova.rs  i dodao da je oprema drugi važan faktor kada se ide u planinu."Mnogi ljudi smatraju da kako su šetali po Košutnjaku u patikama, to isto mogu da rade i na Rtnju i Ovčarsko-kablarskoj klisuri. E pa nije, teren je prosto nezgodniji, duže su distance, a ljudi ne razmišljaju o određenim posledicama, za razliku od nas spasioca koji smo dužni da o svemu tome vodimo računa", naglasio je on za Nova.rs.

"Ako neko ide u planinu najbitnije je pre samog polaska da se javi svojim prijateljima i porodici gde ide. To je vrlo bitno. Ne kaže se prijateljima: ” Idem da planinarim”, nego : “Idem tu i tu”. Bitno da se ne precene. Da prikupe informacije o lokaciji na koju idu, da pročitaju savete koji se mogu naći u stručnoj literaturi, da se adekvatno obuku, pripreme zalihe hrane i vode i prosto fizički  budu prilagođeni  toj avanturi na koju su krenuli. Nije logično da neko ko je juče bio u kancelariji ili sedi osam sati dnevno, koji nije prošetao više od kruga na Adi Ciganliji krene na 40 km pešačenja. Verovatnoća da će se povrediti je velika", poručuje spasilac GSS Radomir Mikić.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram