Tačno nedelju dana prošlo je od stravične nesreće koja se godila u rudniku “Soko” kod Sokobanje, a u kojoj je stradalo osam rudara, dok je njih 20 povređeno, prilikom curenja metana. Istraga će utvrditi ko je kriv za nesreću u rudniku, ova tragedija nesumnjivo je podsetila javnost na eksloziju 1998.godine kada je u ovoj “metanskoj jami” poginulo 29 rudara. Rudar Goran Nedeljković (59), iz sela Rgošte kod Knjaževca, jedan je od preživelih u eksploziji 1998., a za list Nova govori da mu je nesreća koja se dogodila 1. aprila oživela sećanja na pakao koji je svojevremeno preživeo.
Nedeljković, u razgovoru za list Nova, kaže da je tog 16. januara 1998. godine, radio kao i obično na dopremanju repromaterijala rudarskim ekipama na različitim kotama, te da je jedna od kota na koju su on i još dvojica rudara dopremili materijal bila je upravo ona na kojoj se dogodila eksplozija.
„Odvezli smo repromaterijal, popričali sa kolegama i pokupili ono što je trebalo da se izveze napolje. Kada samo došli na otprilike 200 metara od izlaznog šahta sustigla nas je eksplozija. Detonacija je bila užasno snažna i mene je sa mojih više od 100 kilograma nosila sedam, osam metara niz hodnik. Svuda kroz hodnike je pobacala rudare, bilo je strašno“, rekao je Nedeljković za Novu.rs.
Kako je kazao, kada su se malo pribrali, njegove kolege i on krenuli su ka izlazu, držeći se ispod ruku.
„Od prašine se nije video „prst pred okom“, pa sam u prvi mah pomislio da mi se lampa na šlemu ugasila. Međutim, šlem mi je pao sa glave i pronašao sam ga vukući kabl kojim je bio vezan. Lampa je svetlila, ali nikakve koristi od nje nije bilo. Hodali smo kroz hodnik kao „muve bez glave“. Pomagalo nam je to što sam visok pa sam se pridržavao rukom za šinu koja je išla sredinom hodnika“, priseća se Nedeljković.
Prema njegovim rečima, na otprilike 130 metara od izlaznog šahta naišli su na još dvojicu rudara. Uhvatili su se svi za ruke i nastavili dalje svi zajedno, a u hodniku se dalje ništa nije videlo od prašine.
„Saplitali smo se i padali, ali smo nekako uspeli da stignemo do izlaznog šahta. Tu je jedan od kolega propao u rupu između hodnika i šahta, ali sam ga uhvatio za radnu bundu i uvukao u korpu koja spušta i izvlači rudare iz jame. Kolega je dao signal i počeli su da na izvlače. Kada smo stigli do mesta gde se mešaju vazduh iz rudnika i svež vazduh sustigli su nas gasovi iz unutrašnjosti jame. Kolege, njih trojica koji su u tom trenutku udahnuli odmah su popadali, a nas dvojica smo srećom u tom trenutku izdisali vazduh iz pluća i ostali smo na nogama“, kazao je Nedeljković.
On je rekao da je po izlasku iz jame bio dovoljno dobro da se svojim automobilom doveze do bolnice u Knjaževcu, koja je nešto manje od 30 kilometara udaljena od rudnika Soko. Tu je zajedno sa još 10 ili 11 kolega proveo bio na lečenju desetak dana zbog gušenja.
„Posle smo čuli da je uzrok eksplozije paljenje „divljaka“. To je eksploziv koji se ulepi blatom i umota žicom da bi se namerno urušio ugalj, da rudarima slučajno ne bio pao odozgo na glave i zatrpao ih. Rudari bi ga stavili na određeno mesto, povukli bi se do ulaza svežeg vazduha i zapalili fitilj. Međutim, kada su to uradili u jami je bilo puno metana koji se zapalio i izazvao eksploziju. Detonacija je bila toliko jaka da je u jednom od hodnika pomerila trafo koji je bio težak 3,5 tona“, izjavio je Nedeljković.
Kako je kazao, i tih godina u rudnicima uglja u tom delu Srbije bilo puno metana, ali su rudari kao i sada morali da rade.
„Kuljao je i tad metan i pričalo se o „divljacima“, ali moraš da ideš u jamu, ako ne, radnu knjižicu u ruke i ideš kući. Sada koliko čujem, nije bilo eksplozije, nego je u rudniku bio mnogo veliki otkop, kao pećina, i tu se urušio ugalj i kada se „srinuo“ pokuljao je metan koji je istisnuo vazduh, pa su se rudari ugušili. To se desilo u trenutku, nisu imali vremena da koriste zaštitne maske“, rekao je Nedeljković.
On je kazao da se uprkos nesreći koja se dogodila u rudniku 1998. godine vratio na posao i pre četiri godine stigao do penzije.
„Kada sam se prvi put sa bolovanja i ušao u jamu, nisam mogao da izdržim, bilo mi je loše i opet sam otišao na bolovanje. Posle nekog vremena sam se vratio na posao jer nisam imao kud. Imao sam dosta do penzije, a nisam imao gde na drugom mestu da radim. Svuda je bilo rasulo u društvenim firmama, dok me niko od privatnika u tim godinama ne bi zaposlio. Hteo ne hteo, morao sam ponovo u jamu, ali sam dugo osećao jezu kada bi prošao tim mestom na kojem sam se zadesio u vreme eksplozije“, izjavio je Nedeljković.
Pročitajte još:
Dodao je da nije jedini u njegovoj porodici koji je preživeo nesreću u rudniku, preživeli su nesreće i njegov otac i deda.
„Otac je radio u rudniku šest meseci kada su mu zemlja ili ugalj pali na leđa i izgrebali ga. Posle toga majka mu više nije dozvolila da radi kao rudar. Deda je bio zatrpan u rudniku u Podvisu tri dana, ali je srećom preživeo. Tada se isto pojavio metan u jami, a on i još dva rudara su se spasila tako što su se zatrpali blatom i stvarima koje su skinuli sa sebe i tako sprečili da gas dodje do njih“, kazao je naš sagovornik.
Na pitanje da li je nekada rudarski posao bio dobro plaćen, Nedeljković je rekao da nikada nije bio dovoljno plaćen, niti je to sada.
„Kad sam pre četiri godine otišao u penziju plate rudara su bile od 50.000 do 80.000 dinara, a koliko čujem i sada su tolike. Kada povećaju koeficijent, oni nađu način da ti platu smanje na neki drugi način, tako da ista ostaje“, istakao je Nedeljković.
Podsetimo, rudnik “Soko” dosad je odneo veliki broj života rudara. Poslednja u nizu nesreća dogodila se 1.aprila, kada je od posledica gušenja metanom stradalo osam rudara. Porodice rudara su proteklih dana upozoravali rukovostvo na povećeno prisustvo metana. Istraga će pokazati ko je kriv za taj propust.
BONUS video: Izjava rudara o nesreći u rudniku „Soko“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar