Nikola je stradao u noćnoj smeni, od hitaca odbeglog kriminalca. Godinu dana kasnije, porodica ga oplakuje u rodnoj kući i ulici koja sad nosi njegovo ime

Porodica Krsmanović, majka Ljiljana i otac Milenko, godinu dana žive sa bolom i tugom zbog gubitka sina Nikole. Život im se sveo na svakodnevne odlaske na groblje, gde pale sveće za svog sina Nikolu i dugo sede u tišini, u svom bolu.

Pred Nikolom, mladim policajcem koji je voleo svoj posao, tek je bio život. Posao je radio sa uživanjem i velikom posvešćenošcu, imao je planove za život, ali je sve to prekinuo njegov prerani odlazak.

"Bilo je preko 3.000 ljudi na sahrani. Ubijen je u svojim najboljim godinama. Da se makar oženio i dobio dete, da je ostalo nešto iza njega. Poslednju noć u kući je bio sa devojkom, noćila je. Sutradan je otišao u noćnu smenu. Tog dana, kada sam ga poslednji put video, išao sam nešto da dovezem, došao sam kući i zamolio sam ga: ‘Hajde, Nidžo, da mi uneseš to što sam doneo.’ On je odneo, samo mi je rekao: ‘Ajde, ćao’, i to je bilo to. Ja se nisam ni okrenuo za njima dok su odlazili. Supruga je tada bila u Švajcarskoj“, počinje svoju priču otac Milenko.

Milenko ističe da je Nikola ubijen u noćnoj smeni. Jutro nakon noćne smene nije znao šta se dogodilo, ali je video puno ljudi i policije u dvorištu porodične kuće.

„Ja izlazim na terasu, a puna terasa nekih ljudi. Sinovci su tu bili, sinovica, nepoznati narod, sanitet ispred kuće i načelnica granične policije na mostu. Ja se obukoh i pred njih. Kaže ta Nikolina šefica: ‘Nikola je upucan noćas’. Ja reko: ‘Kako upucan?’, ona kaže: ‘Ubijen.’ Dva dana ništa nisam znao, dali su mi lekove za smirenje. Sećam se ljudi, mnogo naroda je bilo. Nedavno je dobio ulicu ovde, a ja sam prvi dobio dokumenta sa tim imenom“, kaže otac Nikole Krsmanovića.

Majka Ljiljana kroz suze opisuje svog sina Nikolu i priča o njegovoj ljubavi prema rodnom mestu, gde se vratio posle skoro deset godina u Beogradu.

„On je bio dobro dete, voleo je svoj Draginac mnogo. Kada se vratio ovde, bio je pun života. Hvala meštanima i svim ljudima, svi su se odazvali i pomogli nam mnogo. Ovi ljudi iz Vlade su ostavili broj da se javimo ako nam treba. Šta nama treba u životu sada? Izgubili smo ono najvrednije što smo imali", priča nam majka.

Kada je Nikola nastradao, ona nije bila u Srbiji, već kod ćerke, zeta i unuka u Švajcarskoj.

"Nikola je radio noćnu smenu tada. Oko podne smo se čuli, oni su ručali tada. Kada sam kod ćerke, ostavim telefon, i najviše vremena provodim sa decom. Spavali smo i ujutru nas je probudila neka buka. Pitala sam se "Božem, probudiše me, što se deru ovako?". Ćerka je lupala na vrata, ja sam otvorila, zet i ona su došli i zagrlili me. Rekla mi je "Ovo što ću ti saopštiti sada moramo zajedno da prođemo. Nikola je sinoć upucan". Rekla sam im da greše i odmah sam uzela telefon da ga zovem", priča nam Ljiljana kroz suze.

Ona ističe da je najviše boli to što se nije čula sa Nikolom, jer joj je poslao poruku sat vremena pre pucnjave.

"Nakon toga počinjem da ga zovem, ali niko se ne javlja. Tu počinje agonija. Nisam znala ni kako da se vratim u Srbiju. Preko ambasade su nam obezbedili četiri avionske karte. Dočekali su nas na aerodromu sa dva automobila i krenuli smo prema Loznici. U Lipničkom Šoru zastali smo kod jednog mesta, bilo je dosta ljudi. Nikolin komandir me je pitao da li želim da vidim mesto gde je ubijen. Rekla sam da želim, ali su oni potom rekli da je bolje da neki drugi put pogledam. Ono što nisam znala u tom trenutku, jeste to da sam stajala na mestu gde mi je dete ubijeno, a oni nisu imali snage da mi kažu", kaže kroz suze neutešna žena.

Vozač bio prestravljen

Kako ističe, porodica je zahvalna svim Nikolinim kolegama, jer su im nakon njegove smrti na raspolaganju 24 sata dnevno.

"Više od svega nas boli što nikada nećemo saznati pravu istinu o svemu što se dogodilo to veče. Nikola je sa kolegom stajao na jednoj pumpi u Šoru, gde uvek stoji patrola. Potom su stajali u jednom sokaku i primetili taj automobil. Nikola je rekao kolegi: "Vide li ti ovog mercedesa, tutinske tablice?". Potom su krenuli za njim i zaustavili ga. Nikola je rekao kolegi da pazi vozača, dok on proveri suvozača. Bilo mu je sumnjivo jer je vozač, taksista, drhtao sve vreme. Taksista je bio prestravljen. Kada je tražio od suvozača da izvadi sve iz džepova i torbice, ovaj ga je upucao tri puta. Potom je pucao na njegovog kolegu. Nikola je ležao na podu, ranjen, ali je uspeo da izvuče pištolj i da se suprotstavi. Međutim, tada je pogođen u glavu", priča nam potresena majka.

Kako objašanjava, identitet ubice se saznao jer je ostavio telefon i dokumenta u kolima, a preko telefona su locirani i njegovi saučesnici u Republici Srpskoj.

"Svakakve priče smo čuli. Navodno da je trebalo da idu drugom putanjom, pa su potom promenili rutu i naišli na Nikolu. Taksista je pozvao policiju i ostao na licu mesta. Nikola je još uvek davao znake života kada je stigla ekipa Hitne pomoći. Međutim, preminuo je kasnije. Sve njegove kolege su odmah došle, čak i oni koji su bili na odmorima. Počela je akcija traženja teroriste", priča majka.

Ljiljana i Milenko kažu da je Faton Hajrizi ubijen u trenutku kada su otišli da preuzmu telo svog sina iz mrtvačnice.

"Bili smo u bolnici, čuo se sanitet koji je odjurio prema Gučevu. Tada su došli i rekli nam da je ubijen", kažu roditelji.

Omiljen među drugarima

Majka ističe da je Nikola od malena bio posebno dete, koje su vaspitavali da bude dobar i fin prema svima.

"U školi je bio omiljen među nastavnicima i drugarima. U sedmom razredu nam je rekao da želi da ide u policiju. Upisao je srednju školu u Sremskoj Kamenici. Prvo nije prošao zbog kilaže, ali su ljudi iz komisije rekli da je to velika greška, jer je on bio ono što treba policiji. Imao je gomilu medalja i diploma iz borilačkih veština. Bila je sudbina da Nikola postane policajac i nakon ponovnog pregleda prošao je kontrolu. O tome koliko je bio voljen govori i to da je njegova razredna došla na sahranu i svaki pomen do sada", kaže Ljiljana.

Majka nam objašnjava da je Nikola po završetku škole radio u Loznici, nakog čega je želeo da se oproba u Žandarmeriji.

"Završio je DRIL, 21 dan, izdržao je sve izazove. Ubrzo su ga pozvali u Žandarmeriju, preselio se u Beograd. Koliko je ozbiljno shvatio posao govori i to da je kupio stan tamo. On jeste voleo svoj Draginac i bio je presrećan što se vratio ovde da živi, ali smo znali da pati za kolegama i Žandarmerijom. Poštovao je svoje zanimanje i uniformu. U njoj nigde nije hteo da ide izvan posla. Prvo dođe kući, presvuče se, pa onda radi sve drugo. Čak sam ga i kritikovala zbog toga, ali je on rekao: "Ne, majko, ovo je moje radno odelo". Tu se završavao svaki razgovor", priča nam Ljiljana.

Pored ljubavi koju je imao prema ljudima i svom poslu, Nikola je izuzetno voleo i pse, a majka se priseća kako ju je iznenadio za rođendan.

"Bio je na terenu u novembru, tada je meni rođendan. Došao je kući i video gde sam ja, potom se vratio do automobila i izneo kučence. To je ovo koje nam je u dvorištu sada. Ono, onako slatko i malo, potrčalo je ka meni, a on je rekao: "Ljiljo, evo ti poklon za rođendan". Kada je nastradao, na njegovom grobu su ljudi pronašli štene, koje je ležalo uz krst i cvilelo, bio je to mešanac. Odmah smo ga udomili i sad i ono živi sa nama. Već je velika, ali tu je, čuvamo je. Umiljata je i voli da se mazi", kaže majka Nikole Krsmanovića.

Posthumno odlikovan

Kako ističu roditelji, Nikola je imao veliku ljubav prema zemlji i svojoj službi, a posthumno je odlikovan od Grada Loznice, predsednika Srbije i od strane svojih kolega.

"Nikola je mnogo voleo svog kolegu Boška Despića. On je preminuo, takođe, prošle godine. Posle toga, Nikola više nije bio isti. Nije se oporavio nikada, svaki dan mu je išao na grob. Na svakom slavlju bili su jedan pored drugog. Uvek zagrljeni i nasmejani. Nije prošlo ni dva meseca od njegove smrti, Nikola je ubijen. Ne znam da li je to sudbina, ali ako su njih dvojica zajedno sada, sigurno su srećni", priča kroz suze Ljiljana Krsmanović.

Kolege iz Žandarmerije su porodici na raspolaganju uvek, a kako kaže Nikolina majka, rekli su im da, ako im u bilo koje doba dana zatrebaju, u Loznicu dolaze za sat vremena.

"O Nikoli bih mogla da pričam dan i noć. Od kada se vratio ovde, uvek je bila žurka. Voleo je da kotlić i roštilj pravi za prijatelje. Kod nas je uvek bilo puno ljudi. Kada je išao negde, uvek je bio sređen i namirisan, cela kuća je zbog njega mirisala. Kad krene na posao isto, sređen skroz. Voleo je da mi pomaže po kući, rekao bi mi: "Ljiljo, ti ćeš meni da popeglaš ovo, a ja zauzvrat da usisam kuću". Kad on sredi sve, to se sija. Niko nije mogao da uradi to kao on. Kupio je i automobil, bilo mi je žao da ga prodam, dala sam njegovom kolegi za kog znam da će da ga čuva", opisuje Ljiljana.

"Još uvek ne verujem da ga nema"

Porodica se, ni godinu dana nakon tragedije koja ih je zadesila, nije pomirila sa tim da nema Nikole.

"Još uvek ne verujem da ga nema, još uvek ga očekujem. Nadam se da će doći. Nas dvoje smo bili vezani posebno, svaku tajnu njegovu sam znala, sve mi je pričao, zato se nadam da on zna sad koliko ja patim za njim. Sve nam je gore. Posle 40 dana krenula sam kod lekara, pijem lekove, ne bih mogla izdržati i podneti ovu tugu i bol. Mislila sam da napustim posao od bola, bila sam na bolovanju jedno vreme. Međutim, kolege me sve razumeju, gledaju da mi udovolje, skoncentrišem se na posao i radim. Nema ko nam ne priđe, srećemo ljude, svi nas prepoznaju, javljaju se njegove kolege i drugari, sa svih strana. Tako znamo koliko je bio voljen i poštovan", objašnjava nam neutešna majka.

Kako ističe, podrška od svih ljudi im znači. Majka za Nova.rs navodi da je Nikola voleo prirodu, reku, te da je dosta vremena provodio na Drini.

"Kod strica je često sređivao vikendicu, jedan od komšija je to video i zamolio ga za pomoć. Dao je Nikoli ključ svoje vikendice i rekao mu da je njegova kad god mu zatreba. Posle smrti smo pronašli taj ključ i pozvali smo čoveka da mu vratimo. On je rekao: "Ne, to je Nikolin ključ, ja sam to njemu dao" i onda je počeo da plače. Bio je na sahrani, često dođe na groblje i obiđe nas", priča Ljiljana.

Porodicu održavaju uspomene koje imaju na Nikolu.

"Ostale su nam samo uspomene. Uveče sedimo sami i pričamo o njemu. Pre nego što legnem, prvo njegovoj slici poželim laku noć, stoji mi pored kreveta. Voleo je dvorište i cveće, voleo je ljude. Njegova bivša devojka nam se stalno javlja i pita kako smo. Komšije su ga volele, svi tuguju za njim još uvek. Odemo na groblje i gledamo spomenik i ne verujemo šta nas je snašlo. Pitaju nas često ljudi da li nam treba nešto. Treba nam naš Nikola, a njega nam ništa neće vratiti. Unuka naša, od ćerke dete, posebno je bila vezana za ujaka. Stalno pita gde joj je ujak i zašto se već jednom ne probudi. Nama se srce kida zbog toga. Poslednji put kada je bila rekla je: "Ja imam dvojicu tata, mog i ujka Nidžu"", kaže neutešna majka.

Zastave, uniforme u sobi

Porodica nas je potom odvela u Nikolinu sobu gde još uvek stoje sve njegove stvari. Zastave, uniforme, pića koja je voleo i pokloni od koleginica i kolega.

Javnost u Srbiji ostala je u šoku kada je objavljena informacija da je ubijen mladi policajac Nikola Krsmanović na periferiji Loznice. Na licu mesta pronađena su dokumenta na ime Anton Hajrizi, pa se pretpostavilo da je upravo on ubica mladića. Međutim, ubrzo se saznalo da je zapravo u pitanju njegov brat Faton, koji je nedugo pre ovog incidenta pobegao iz zatvora u Vučitrnu.

Nakon ubistva, usledila je velika akcija policije u kojoj je su bili angažovani pripadnici policije iz gotovo svih jedinica u Srbiji. Dva dana je trajala potraga za muškarcem koji je ubio srpskog policajca prilikom rutinske kontrole u saobraćaju.

U mestu Trbušnica, podno planine Gučevo, čak 11 kilometara od mesta ubistva likvidiran je Faton Hajrizi, kojeg su meštani prepoznali i odmah obavestili policiju. Posle dramatične potere i pucnjave, zločinac Hajrizi ubijen je u jednoj njivi u ovom malom mestu u okolini Loznice.

Nakon ubistva Nikole Krsmanovića u Loznici je proglašen Dan žalosti, pripadnik MUP je u svom rodnom mestu Dragincu dobio ulicu , zbog tragične smrti.