"Kad sam upucan, ništa nisam osetio. Probao sam da ustanem, ali nisam mogao": Nemanja je u Malom Orašju ranjen sa pet metaka, vedar duh mu ne dozvoljava da odustane od borbe

Masakr u selima Malo Orašje i Dubona dogodio se 4. maja, a prva pucnjava dogodila se u Ravnom Gaju, kod spomenika, gde se grupa mladih okupila da uz piće i muziku provedu veče uoči Đurđevdanskog uranka.

Malo Orašje je tog dana izgubilo šest mladih života, a među ranjenima je bio i Nemanja. Kobne večeri je teško ranjen, oštećena mu je butna kost i nedostaje mu čak sedam centimetara zbog čega je primoran da nosi Ilizarov aparat koji služi da noga u potpunosti zaraste i kako bi bila iste dužine.

Prisećajući se kobnog dana, Nemanja za Nova.rs ističe da je te večeri bio sa prijateljima kod spomenika, gde se inače okupljaju. Ništa nije ukazivalo da će da se bilo šta loše dogodi.

"Otišao sam negde oko 21 čas do spomenika, jer su ostali već bili tamo. Nije bilo nikakvih naznaka da će se dogoditi bilo kakav incident ili nešto poput toga. Nisam ni video kada je došao on sa puškom, jer su dvojica drugara stajala ispred mene. Samo je u jednom trenutku nešto počelo da puca, a ja sam prekrio oči jer sam mislio da neko baca petarde", počinje svoju priču Nemanja.

On objašnjava da mu trebalo nekoliko sekundi da shvati šta se dešava i da to nisu petarde. Kada se podigla prašina, on se uhvatio za glavu i bacio na zemlju, tada je ugledao nepoznatu osobu kako iz puške puca po njima i kako varnice sevaju na sve strane.

"Stavio sam ruke na glavu i ućutao sam. Dugar pored mene je počeo da viče: "Nemoj više brate, gotovi smo!", ja sam mu rekao da ućuti da ne bi krenuo da overava ljude, ako shvate da su živi. Pucao je sa puta, a onda je prišao spomeniku i ispalio rafal u ljude koji su tu ležali. Posle nekoliko trenutaka, ušao je u automobil i čuo sam kako odlazi. Tada sam uspeo da izvadim telefon", priča Nemanja.

Ranjeni mladić je odmah pozvao oca, kako bi mu ispričao šta se dogodilo. Ističe da niko od ranjenih nije uspeo da se pridigne, niti je imao snage.

"Moj otac je došao, pristigli su i drugi roditelji, nastala je vika i dreka. Rekao sam ocu da se smiri, da sam dobro, a oni su me smestili u automobil i odvezli u Smederevo gde mi je ukazana pomoć. Dali su mi nešto protiv bolova i odatle sam prebačen u Kliničko-bolnički centar Dragiša Mišović", kaže Nemanja.

Nemanja je nakon izvesnog vremena prebačen u Zemunsku bolnicu, kao i da je odnos ljudi od strane zaposlenih u tim zdravstvenim ustanovama bio zaista korektan prema svima.

Nemanjina majka Verica Ilić, govoreći o 4. maju, ističe da joj sve bilo sumnjivo te večeri. Pogotovo kada je njen sin pozvao njenog supruga na telefon, što se do tada jako retko dešavalo. Prvo što joj je prošlo kroz glavu jeste da se dogodila saobraćajna nesreća, ali je onda usledio užas koji niko nije mogao ni da zamisli.

"Suprug je sa svojim bratom otišao tamo. Posle nekoliko minuta pozvala sam ga i on mi je rekao da je neko pucao na decu. Nisam znala zašto, kako, sve mi je bilo nejasno. Prizor koji sam tamo videla bio je jeziv. Scena je bila kao iz "Boja na Kosovu", deca su ležala tamo, roditelji su virštali i zapomagali. Jedno dete je ležalo pored našeg sina, izgovorio mi je samo: "Molim vas, pomozite i meni". Svi smo bili u stanju šoka, nismo znali kome da pomažemo. Zvali smo Hitnu pomoć, a oni su rekli da su poslali sva vozila, na kraju ih je došlo samo dva", opisuje majka stravično veče.

Pošto nije bilo dovoljno saniteta, porodica Ilić je na svoju odgovornost sina stavila u kola i krenula za Smederevo. Krv je lila iz noge u koju je bio ranjen, a Nemanjin otac je odmah skinuo kaiš i podvezao ranu, da bi im u bolnici pružili samo prvu pomoć i odatle ih slali za Beograd, dok je na kraju samo troje pogođenih ostalo u Smederevu.

Nemanja nam otkriva da je više od 130 dana bio u bolnici. Njega je pogodilo čak pet metaka, tri u donji deo tela, od koji je jedan razneo butnu kost, dok su dva završila u ramenu.

"Na prvu, kada sam upucan, nisam ništa osetio. Probao sam da ustanem odmah, ali nisam mogao. Upadljivo me je bolela noga, valjda je tada rana već počela da se hladi. Pre toga sam mislio da mi nije ništa. Prvo što mi je palo na pamet jeste da pljunem nekoliko puta, da vidim da li nisam pogođen u neki od vitalnih organa, ali na svu sreću, nisam i tu sam se dosta smirio", kaže hrabri mladić.

Sedam meseci kasnije, naš sagovornik se teško kreće, uz pomoć štaka, a metalna konstrukcija oko njegove butine služi kako bi uništena kost totalno izrasla. Najviše vremena provodi u svojoj sobi, a na njegovom licu vidi se hrabrost i osmeh. Potpuno je svestan situacije koja se dogodila i sa time se hrabro nosi. Uz pomoć majke, povremeno ustaje iz kreveta kako bi obavio svoju obaveznu šetnju, po preporuci lekara, kako bi mu noga što brže zarasla.

"Fizički se dosta slabije osećam, izgubio sam na kilaži, ali sam i to krenuo da vraćam. Psihički sam dobro, ako tako može da se kaže. Ne primećujem ništa, pošto sam kući i ležim. Mislim da će se najviše videti kada budemo počeo da izlazim i budem osetio taj nedostatak u društvu. Do sada nisam nigde izlazio jer ne mogu da hodam, ali kada se oporavim, imaću snage da odem na Ravni Gaj, iako sam video dosta toga, čak i slike", kaže nam Nemanja.

Nemanja sa lica ne skida osmeh i pokušava da bude vedar, ali njegova majka ima lice zabrinute žene. Verica objašnjava da nije lako, ali da moraju da se bore. Svaki dan je borba, Nemanja polako hoda i nadaju se da će biti sve bolje i bolje.

Verica ukazuje i na to da ja najteže bilo u periodima nakon pucnjava, činilo im se kao da sve ide sporo.

"Kada smo stigli u Smederevo, policija nije dala nikom da priđe bolnici. Petar i Nemanja su prevezeni ubrzo za Beograd, prvo su nam rekli da idemo Klinički centar, ali je na pola puta javljeno da se preusmeravaju u KC Dragiša Mišović. Kada smo stigli tamo, Petra su prvog poslali na operaciju i rekli su da je posle njega na redu Nemanja. Međutim, nakon dva sata, i dalje nije bilo pomaka", priča nam Verica.

Kako nam pojašnjava, kada je došla ministarka zdravlja Danica Grujičić, situacija se malo poboljšala, ali im je tada rečeno da će njihov sin biti prebačen u Zemunsku bolnicu i da će tamo biti operisan kada se nadoknadi velika količina krvi koju je izgubio i kada mu se pritisak stabilizuje.

"Sutradan je prebačen u bolnicu u Zemunu i oni su se zaista dobro brinuli o njemu. Odatle je posle dve operacije poslat na Institut za ortopediju na Banjici. Imao je presađivanje kože na ranu, pa mu je postavljen Ilizarov aparat zbog butne kosti", objasnila je majka.

Porodica Ilić ističe da je situacija jako teška. Verica je odnedavno ostala bez posla. Muž joj je na bolovanju od kada se sve to desilo, kao i Nemanja, koji je imao posao tada.

Nedavno je njen suprug imao i infarkt i ono što je moglo, više ne može. U nekoliko navrata dobili su pomoć od opštine, ali su troškovi bili veliki, nekada su čak i po dva puta išli do Beograda u toku dana. Lekovi, kreme, oprema za previjanje, sva ušteđevina koju su imali, svedena je na minimum.

"Svaka pomoć bi nam dobrodošla. Lečenje nam je navodno besplatno, ali smo većinu stvari morali da platimo. Ono što je na recept mora da se doplati, a ono što nije na recept, to je tek papreno skupo. Kada smo konkurisali za tuđu negu i pomoć, žena koja radi u službi je rekla da Nemanja mora da dođe, da ga ona vidi. Dete koje leži u krevetu i jedva hoda. Moramo sanitetom da ga prevezemo da bi ga ona videla na pola minuta", kaže zabrinuta majka.

Ilići apeluju na državu da ne zaboravi ranjene iz Malog Orašja i Dubone.

"Mislim da smo maksimalno zanemareni. Ide se na to da se što pre zaboravi, da se što pre zataška ceo ovaj događaj, Bilo pa prošlo, idemo dalje. U jednom momentu mi je zaličilo da oni misle, eto desilo se, a mi da izađemo na kraj sa tim kako znamo i umemo. Znate kako kažu u našem kraju: 'Čija bruka, toga i sramota', i to je to", kaže majka.

Verica, za kraj, ističe i da se duboko nadaju da će se nešto promeniti i da će ih se setiti, jer, kako kaže, i dalje postoje Malo Orašje i Dubona.