Nemanja Ilić iz Malog Orašja ima samo 20 godina. Radio je u pekari, igrao fudbal, folklor i bavio se poljoprivredom, kao i većina vrednih momaka iz ovog sela. Družio se i zabavljao sa mladima iz svog sela, i živeo u srećnoj i skladnoj porodici sa majkom i ocem.
Sve do 4. maja ove godine, kada se u sekundi promenio čitav njegov život, ali i život svih meštana u selima Malo Orašje i Dubona.
Nemanja je sa društvom i te večeri, kao i većinu drugih kad je lepo vreme, proveo na Ravnom Gaju, pored spomenika i fudbalskog igrališta koji su sređivali. Oni su sve zajedno proslavljali. I to što je Marko postao ujak, i što dolazi Đurđevdan i svoje rođendane, i obične dane. Pre toga su slavili Prvomajski uranak. Bilo je važno da se druže i da budu zajedno, piše javniservis.net.
“Još nismo svi uspeli da se skupimo kada je krenula pucnjava. U prvi mah sam mislio da neko baca petarde. Međutim, to nisu bile petarde nego rafalna paljba. Kad sam pomislio da treba da se bacim na zemlju, u trenutku sam shvatio da sam ja sam već na zemlji. Ne znam da li sam bio svestan da li sam povređen ili ne. Uglavnom, pravio sam se mrtav dok je pucnjava trajala.“
I Nemanja, objašnjava da, kada pogodi metak, bol se gotovo i ne oseti. „Malo kasnije počne da boli jezivo. Kada te pogodi metak, samo padneš i ne možeš da se pomeriš.”
PROČITAJTE JOŠ
Nemanju je, u rafalnoj paljbi, pogodilo pet metaka, od kojih su se tri zadržala u telu.
“Tek kada sam bio siguran da je opasnost prošla, uzeo sam telefon i pozvao tatu da mu kažem šta se desilo. Ubrzo sam čuo kako pristižu roditelji ostalih mladića”. Ovako je Nemanja opisao svoje sećanje na strašnu noć 4. maja u Malom Orašju.
“Mene su moji roditelji našim kolima prevezli do Smedereva, gde mi je samo ukazana prva pomoć. Pogođen sam u levu ruku, rame i lopaticu istim metkom, zatim u desnu potkolenicu.
Najteža je povreda leve noge. I to levi sedalni deo i leva natkolenica, javlja javniservis.net.
Povreda leve natkolenice je ekstremno teška i komplikovana, jer je metak pogodio butnu kost pod jako kosim uglom, smrskao je tako da su se komadići kostiju “prosuli” sa strane.
Nemanja je prvo prebačen u bolnicu Dr Dragiša Mišović, a već sutradan u Zemunsku bolnicu. U ovoj bolnici su mu urađene dve operacije i tu je bio oko mesec i po dana. Rekli su mu da će se njegovo dalje lečenje nastaviti na Banjici, ali se to prebacivanje danima odlagalo jer se bolnica renovirala. Konačno je prebačen u Banjicu, gde su u mu urađene još dve operacije. Na Banjici je lečen oko dva i po meseca.
Brojao je dane kao u vojsci. Ukupno 130 dugih i teških bolničkih dana.
Nemanja ima samo reči hvale za lekare i sestre iz jedne i druge bolnice. Sada je kod kuće, ali sve vreme vezan za krevet i može da ustane samo uz pomoć roditelja. Za sve što mu je potrebno, mora da ih pozove u pomoć.
Nemanja već nekoliko meseci nosi tzv. Ilizarov aparat. To je specijalno ortopedsko pomagalo, koje u ovom slučaju služi za ekstenziju kosti, kako leva noga ne bi ostala kraća od desne. Nemanja je inače visok 187 cm. Nošenje aparata zahteva poseban dušek sa udubljenjem u odnosu na oblik samog aparata i povređene noge. Ali zahteva i svakodnevno intenzivno vežbanje i hodanje, ali isključivo po kući, po ravnoj podlozi. Tako da je, već mesecima, prinuđen da bude u kući gde mora samo da leži, da vežba i šeta. Sa ovim aparatom ne može da sedi i mnogo toga mu je ograničeno. Ne zna tačno do kada će nositi aparat, ali posle skidanja mu predstoji rehabilitacija u nekoj banji.
Nemanja je izuzetno drag, odgovoran i predivan momak čija je mirnoća, staloženost i razumnost zaista fascinantna.
Može se samo zamisliti koliko mu je teško i koliko se muči, ali se to u njegovom glasu i ponašanju nimalo i ni po čemu ne oseća. Zna samo da više neće moći da radi na radnom mestu gde je radio ranije. Nada se nekom drugom, adekvatnom poslu koji će moći da radi posle izlečenja i povratka normalnom životu što je moguće više.
Od opštine Smederevo, momci su dobili obećanje da će, po završenom lečenju, za njih biti pronađena adekvatna radna mesta.
Posle masakra, od kad je na bolovanju, Nemanja prima 65 odsto plate. Jednokratna pomoć koju su ranjeni iz Malog Orašja dobili od opštine Smederevo u iznosu od 250.000 dinara je potrošena uglavnom dok su bili u bolnicama, svi po nekoliko meseci. Put od Malog Orašja do Beograda, oko 130 km, roditelji su prelazili nekad i po dva puta dnevno.
Nesreće, kao i lepe stvari, obično idu u “paketu”.
Pre oko mesec dana, Nemanjin pedesetogodišnji otac je dobio infarkt i ugrađena su mu tri stenta. Sada je i on na bolovanju, sa minimalnim primanjima. I tu nije kraj pehovima ove porodice. I majka se razbolela i ostala bez posla zbog zatvaranja firme u kojoj je radila. Sada je i ona bez posla i bez primanja.
A potrebe, samo za lekovima, iznose oko dvadeset hiljada dinara mesečno. Nemanja ne zna tačno dokle će trajati njegovo lečenje na ovaj način. Rekli su mu, verovatno do februara. Znači, ukupno oko devet meseci. Nakon toga će mu biti potrebna dugotrajna rehabilitacija.
I pored svog mira i staloženosti, i Nemanja je, kao i svi ostali, ogorčen zbog nepravde koju osećaju i trpe svakog dana. Ogorčen je što je egzistencija njegove porodice ugrožena, što suđenje nikako da počne. I on je, kao i svi ostali, tužan zbog drugova i rođaka koji su u masakru izgubili živote, ali i zbog onih koji su, slično kao i on, teško povređeni i vezani za krevet, razna ortopedska pomagala, dugotrajna bolnička lečenja i oporavke sa neizvesnim ishodom.
Autor teskta: dr Slavica Plavšić
***
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar