Komšija iz Zagreba oprostio se od poginulog pilota Krsnika

Oproštajno pismo prenosimo u celosti i bez skraćivanja:" Dejan Krsnik 1971.-2020.Poneki događaji, poneki susreti, poneka prijateljstva, ostave nas bez reči u nekom trenutku života. Jednostavno, ne znaš šta bi rekao, kad se dese, iako znaš šta bi rekao. Ali...Ponekad je bolje ne reči ništa, jer to puno više govori, nego stotine važnih reči koje bi izgovorio u jednom dahu. Reči ionako prođu pored nas kao vetar, dok tišina ostaje i posle svih izgovorenih reči. Da nastavi priču...https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/3312750408819690Ovih dana, izgubio sam prijatelja. Prijatelja sa kojim nisam imao neko veliko prijateljstvo, zajedničke planove, česte susrete i sve ono što donose velika prijateljstva. Nekako, nismo se puno družili, da ne pokvarimo naše dugogodišnje prijateljstvo.Potekli smo iz sličnih vojnih vazduhoplovnih porodica, odrasli smo zajedno u Zagrebu, "U kraju!", što bi neki rekli. I ceo svet nam je bio jedan park između Lastovske i Gruške ulice.Zajedno smo igrali nogomet, smišljali gluposti, grudvali se sa klincima iz kraja preko ulice i mirno odrastali. On je uvek bio najbolji i tako je dobro igrao nogomet, da nam je uvek bilo važnije, da on igra za nas, nego da pobedimo. Sve je uvek gledao pozitivno i osmeh mu je bio zaštitni znak. Zajedno smo krenuli u osnovnu školu u kraju i polako je savladali kao i sva druga deca iz tih vremena. Nije bilo podela, firmirane garderobe, skupih letovanja i ogromnih kola. Proveli smo zajedno jedno lepo detinjstvo. Zajedno smo se prijavili za vojne škole, svako sa svojim planovima, željama i nadama. Prošli smo sve prepreke koje nosi upis u vojnu školu. Ja zabrinut, a on sa osmehom. Istim vozom krenusmo iz starog kraja, mene je ostavio u Rajlovcu, on je produžio za Mostar. Rastanak dva dečaka iz kraja. Mahnusmo rukom jedan drugom, kao da se sutra opet vidimo i njegov osmeh kao poslednja slika.Nismo se videli narednih dvadesetak godina, tokom koji su prošla naša školovanja, prvi uspesi i neuspesi, prve ljubavi, prvi činovi i prva radna mesta. Nekako prođoše i ratovi, zaboravismo stari kraj da se nikad ne vratimo u naš park. Dočekaše nas prve prekomande, preseljenja, nove porodice i deca.Sreli smo se posle dugih dvadesetak godina. Ugledah ga na stajanci Batajničkog aerodroma. Opet isti osmeh, raširene ruke i duga tišina u kojoj smo sve rekli jedan drugom. Većina ljudi nije znala za naše dugogodišnje poznanstvo. To je bila naša lična stvar. Obaveze i novi život, nisu nam ostavljali puno vremena za druženje, ali svih narednih godina, bilo je dovoljno i minut-dva kad se susretnemo u letačkom restoranu, na stajanci, u komandi, pa da se ispričamo jednim pogledom i pitanjem "Kako si?".I uvek je ostajao osmeh, kao podrška svemu što radimo.Pre par godina, tačnije 2014.godine, doveo sam u njegovu eskadrilu grupu fotografa u goste, da bi jedan dan proveli sa tim momcima. Gosti u našoj najboljoj eskadrili! Bila je neka velika vežba i sve oči bile su okrenute na drugu stranu. Stajanka prazna i tek jedan stari dvosed polako rula prema nama. Zaboravljen od svih i potpuno nebitan za tu vežbu, medije, generale i političare. Otvara se prva kabina i prepoznajem školskog druga i njegov osmeh. Sa ponosom sam ga predstavio gostima, kao da je on najvažniji za celo naše vazduhoplovstvo. Slika nastala sa tog susreta, obeležila je celo naše prijateljstvo. Dalje ne znam šta bi rekao. I to je dovoljno.Eto, to sam morao da ispričam, posle ovih par dana mog ličnog tihovanja.Poslednji pozdrav druže".