Čelična veza: Unosno partnerstvo političara i kriminalaca

Autorski tekst: Strahinja Brajušković, konsultant za pravosuđe i unutrašnje posloveMnogi se sećaju ratnih pohoda i "patriotske akcije eliminisanja posledica međunarodnih sankcija" kada su vladajuće garniture u Srbiji i u Crnoj Gori organizovale kriminalce da upravljaju i vode tzv. “tajne državne poslove“. Sve je legitimisano medijskom indoktrinacijom koja je imala za cilj da glorifikuje kriminalace i opravda dominantni agresivni režim u odbrani od “globalne antisrpske zavjere”. Ipak istina je bila da se nasilje isplatilo. U takvim okolnostima formirana je “prva generacija” organizovanog kriminala koju je karakterisala otvorena saradnja sa nosiocima državne vlasti.Punu deceniju trajanja krijumčarskih aktivnosti izgrađena je “druga generacija” organizovanog kriminala koju za razliku od prve karakteriše sofisticiraniji i tajnovitiji način rada i kospirativne veza sa nosiocima političke moći. U cilju očuvanja i kontrole stečenih pozicija uspostavljeni su mehanizmi za izvođenje „savršenog zločina“. Otuda veliki broj atentata i političkih ubistava od kojih je većina do danas prekrivena velom tajne i njima se bave samo spin doktori.U prilog tezi o specifičnim uslovima nastanka i razvoja navedenih pojava govori podatak da u tom periodu čak nije usvojen zakon kojim bi se fenomen organizovanog kriminala kvalifikovao kao krivično delo. Nameće se zaključak da se ovaj fenomen razvijao suprotno važećim definicijam. U Srbiji i Crnoj Gori organizovani kriminal je de facto iniciran od strane vlasti i oblikovan od strane institucija. Posledica takve prakse je uspostavljen kriminalno-mafijaški sistem povezan sa narko kartelima, identifikovan kao feneomen“političke mafije”.Nakon političkih promena u Srbiji 2000. godine nije se desila promena u simboličkom značenju kriminala i njegovog postavljana na društvenu marginu. U novim okolnostima organizovani kriminal dobija novu političku ulogu čiji je cilj, između ostalog, krimalizacija političkih promena, dezavuisanje reforimi i zaustavljanje procesa EU integracaija.Koristeći devastiran sistem vrednosti kroz koruptivno lobiranje lako su pređene granice politike i prljavog novca. Tim aktivnostima razaran je pravni i ekonomski sistem čime je “opran” kapital stečen krijumčarskim aktivnostima. Ovim je potvrđeno da ta struktura poseduje moć i uticaj da različitim sredstvima ostvaruje partikularne interese i izbegne odgovornost.U pretpolitičkom društvu različitim manipulacijama, upotrebom nasilja osujećeni su pokušaji da se u potpunosti raspletu aktivnosti, delovanje i do kraja osvetle posledice koje za sobom ostavlja ta struktura. Zloupotrebljavajući demokratske procese, upotrebom huliganskih grupa razvijane su tzv. “ekstremne organizacije” koje koriste svaku priliku da ispolje nasilje u javnom prostoru. Huligansko nasilje koje liči na ratno stanje navodno organizovano od strane “nevladinih organizacija” izgledalo je kao prirodna nedaća, nešto što je van kontrole. Proizvodi takvog stanja su društveno nepoverenje i strah, usporavanje društvene evolucije i društvo zarobljeno u tranziciji kao trajnom vanrednom stanju.Suzbijanje navedenih fenomena bio jedan je od glavnih proklamovanih ciljeva prilikom preuzimanja vlasti od strane SNS-a. Ipak nedostatak adekvatnog institucionalnog odgovora na kontinuirano ispoljavanje brutalnosti potkopava verodostojnost u proklamovani cilj. U prilog navedenom je huligansko nasilje koje ima sve elemente organizovanog kriminala. Svedoci smo da se huligani koristi kao “topovsko meso” u dobrovoljnom izvršenju delikata nasilja. Akter nasilja uprkos odlučnim dokazima ne odlaze u zatvor već se etablira u hijararhiji kriminalne privilegovane strukture. To govori o postojanju političke podrške koju ta struktura uživa te se može tvrditi da je došlo do formiranja “treće generacije”organizovanog kriminala koju karakteriše masovnosti mladih koji samo razumeju da učešćem u kriminalu postiže društveni upseh.Sa druge strane borba protiv kriminala se zlopotrebljava neprekidnim usmeravanjem pažnje javnosti na “kriminalce” u redovima opozicije, čime se kanališe socijalno nezadovoljstvo širiokih društvenih slojeva.U takvoj društvenoj atmosferi otvora se pitanje da li živimo u sistemu parlamentarne mafiokratie u kojoj fer izborni uslovi nisu osnovni problem. Nervoznom reakciom vlasti na krajnje bezazlenu građansku akciju “Bukom protiv diktature” i rekacije nadležnih istitucija koja po pravilu kasni, iznova je osvetljeno postojanje bezbednosnog problema. Postavlja se pitanja kakva će reakcija vlasti biti kad budu u realnom riziku da vlast izgube i u tom smislu uloge najznačajnih klanova političke mafije čije su aktivnosti “potisnute u senku” huliganskim nasiljem i surovim ratom dva kotorska klana.