Od početka prošle godine do marta ove, od 173 državne osnovne škole u Beogradu, njih najmanje 67 je prijavilo teži oblik vršnjačkog nasilja, pokazuju podaci koje je prikupio CINS. Moguće je da nasilja ima i više jer neke osnovne škole i dalje ne rešavaju sve slučajeve i ne prijavljuju Ministarstvu. Iako je vršnjačko nasilje u porastu, Ministarstvo se u rešavanje uglavnom ne meša, pa roditelji pravdu traže na sudu.
Prema podacima koje je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) prikupio i analizirao, Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je od januara prošle do marta ove godine, od 173 državne osnovne škole koje su u nadležnosti Školske uprave Beograda, najmanje 67 prijavilo teže oblike nasilja. Najviše incidenata desilo se početkom školske godine – od 94 incidenta kojima se može utvrditi datum, 41 se dogodio u septembru i oktobru, nakon letnjeg raspusta i povratka učenika u školske klupe. Ostalih meseci prijave nasilja su se beležile u jednocifrenim brojevima.
Maša, učenica jedne od beogradskih osnovnih škola, stajala je u novembru prošle godine na hodniku sa drugaricama. U tom trenutku učenik iz njenog odeljenja ju je gurnuo sa leđa, nakon čega je pala i udarila glavu. Naredne nedelje ponovo ju je gurnuo i tada je razbila koleno. Kako tvrdi njen otac Vladimir, taj isti učenik koji je gurnuo Mašu od prvog razreda je pravio probleme – vređao vršnjake i ometao časove – i bio česta tema roditeljskih sastanaka. Iako su se drugi roditelji takođe žalili, sve je godinama gurano pod tepih i problem je ostao nerešen. Mašin otac je prvo zahtevao od škole da reaguje, ali umesto konstruktivnog razgovora, na roditeljskom sastanku je roditelj tog dečaka odbio da prizna da problem postoji, a zatim pokušao i da se fizički obračuna sa njim.
Zbog toga je Vladimir odlučio da ide do kraja, iako se boji da to njegovom detetu može stvoriti problem u školi – što je poslednje što želi.
„Dođeš u onu situaciju: ‘Sad će moje dete da krene u peti razred, biće obeležena kao ćerka onoga koji se žali’, to se desilo mom drugu čije dete ide u drugu školu.“
Maša je samo jedan od đaka koji su prošle godine preživeli neki od težih oblika vršnjačkog nasilja.
Dragan Popadić, socijalni psiholog objašnjava da se u ovim slučajevima nasilje koristi da se uspostavi dominantan položaj u nekoj grupi, u ovim slučajevima u okviru odeljenja.
Takođe, na to može uticati i period letnjeg raspusta – ako su deca u odnosu sa porodicom i prijateljima navikli da se svađaju ili tuku, to će ponoviti i u školama.
Najčešći su fizički sukobi, pre svega tuče dečaka. Devojčice su češće žrtve nasilja nego što ga one izazivaju. Dok se nasilje izjednačavalo samo sa fizičkim nasiljem smatralo se da su dečaci mnogo nasilniji, ali je to promenjeno, objašnjava Popadić.
„Devojčice češće ogovaraju, isključuju iz društva i koriste slične metode umesto fizičkog obračuna, ali su svi tipovi nasilja zastupljeni i kod dečaka i devojčica“, navodi on.
Popadić kaže da se fizičko nasilje lakše prepoznaje pa je zato vidljivije kao i da nastavnici moraju bolje od drugih da prepoznaju šta je sve nasilje kako bi reagovali, ali da to često ne rade. Dodaje i da deca često ne prijavljuju nasilje.
Prema Pravilniku o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje škole najteže oblike nasilja moraju da prijave u roku od 24 časa nadležnoj Školskoj upravi, organizacionoj jedinici Ministarstva koja nadzire, vrednuje i daje podršku školama. Davljenje, napadi oružjem, zastrašivanje, pretnje, deljenje neprimerenih slika vršnjaka samo su neki su od tih oblika nasilja. U njega između ostalog spada i ono koje se ponavlja i ne rešava.
(Izvor: CINS)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare