Institut za predagoška istraživanja iz Beograda pozabavio se time kako je tokom vanrednog stanja izgledala onlajn nastava i koliko su je đaci pratili. Istraživanje je pokazalo podatak koji zahteva pažnju i analizu - skoro 60 odsto đaka nije gledalo TV časove.
Sa jednom od autorki ovog istraživanja, pedagoškinjom Smiljanom Jošić, porazgovarali smo o svim potencijalnim problemima koje nosi nastava na daljinu, a kojoj ćemo ukoliko usledi novi talas širenja koronavirusa morati da se vratimo.
Ako imamo podatak da skoro 60 odsto đaka nije gledalo TV časove, kako to promeniti? Kako uopšte kontrolisati učinak dece u toku nastave na daljinu i kako je to regulisano u svetu?
Smiljana Jošić: TV nastava je bila jedna od incijativa koje je sprovela većina obrazovnih sistema u svetu, jer mnoge porodice i škole nisu imale dovoljno digitalnih resursa i internet konekcije kako bi učenici pratili nastavu u online okruženju.
Takođe, postoje i razlike među nastavnicima i učiteljima u pogledu veština izvođenja nastave u tom kontekstu, kao i u redovonoj nastavi. Nije jednostavno da zadržite pažnju i zainteresovanost deci dovoljno dugo na TV, a ne smemo da zaboravimo da deca uče kroz odnose sa drugima, delanje i aktivnost što TV ipak ne omogućava.
Ipak, u situaciji pandemije to je bila mera koja iz pozicije sistema bila sasvim opravdana. Da bismo doneli validnu procenu o kvalitetu TV nastave bilo bi potrebno da se analiziraju video sadržaji koji su učenici pratili televizijskim putem kako bi saznali šta je potrebno da oni budu zanimljiviji, korisniiji i učinkovitiji učenicima. Kontrola učinka dece je moguća na različite načine.
Na primer, ako kontinuirano pratimo kvalitet i efikasnost nastave na daljinu kako od strane nastavnika i stručnih saradnika u školi, tako i iz istraživačkog ugla. Takođe, korisno je da se nastavnici okupljaju povremeno u profesionalnim grupama kako bi diskutovali o procesu nastave na daljinu, jer praktičari naljbolje uče u saradnji i razmeni iskustva sa kolegama.
Interesantan je primer koji je Kina primenila u organizaciji nastave na daljinu. Kao što znamo, to je prva zemlja u kojoj je pandemija počela i gde je obustava redovne nastave najduže trajala.
Međutim, pre nego što je započeta nastava na daljinu, organizovana je prvo dvonedeljna obuka za prosvetne radnike a zatim je započeta nastava sa učenicima. Ovo je jedan od primera dobre prakse u kojoj su uputstva i strategije za realizaciju nastave uspostavljene sa nastavnicima potom su kontaktirani učenici i roditelji.
Koliko nastava na daljinu utiče na navike đaka i koje bi mogle da budu posledice?
Rezultati našeg istrživanja sa srednjoškolcima pokazali su da su učenici u prvoj nedelji po zatvaranju škola a istovremeno i u prvoj nedelji nastave na daljinu bili nepripremljni za ovakav način rada, što je očekivano i razumljivo.
Oni su u proseku te nedelje svega 8 sati posvetili učenju što je značajno manji broj sati nego koje bi proveli u redovnoj nastavi. Prve nedelje su uglavnom imali problema sa koncentracijom, bili su preokupirani vestima o pandemiji, brizi za ukućane i bližnje i to im je oduzimalo znatan deo mentalnih kapaciteta da bi se posvetili školskim obavezama.
Međutim, isti učenici u kasnijim nedeljama nastave na daljinu polako su usvajali odgovarajuće radne navike i znatno više sati (u proseku 16 sati nedeljno) su posvećivali učenju, što znači da su se prilagođavali uslovima u kojima su se nalazili. Ovo su nam potvrdili i roditelji učenika osnovnih i srednjih škola. Najveći procenat roditelja izjavilo je da su tokom ovog perioda uspeli da uspostave rutinu svakodnevnog učenja kod kuće sa svojim detetom.
Ovi podaci nam govore da učenici ne moraju nužno da izgube radne navike ukoliko pohađaju nastavu na daljinu. Da bi ova nastava bila efikasna mora da bude visoko strukturisana i dobro vođena od strane nastavnika i podržana i ispraćena od strane roditelja.
Naravno, ukoliko ovi faktori izostanu onda su učenici prepušteni sami sebi i potrebno je da budu izrazito motivisani i uključeni u rad na sebi i svom obrazovanju kako ne bi izgubili ni radne navike, a zatim i prestali da usvajaju znanja i veštine koja se stiču obrazovanjem.
Postavlja se pitanje – šta se dešava sa učenicima koji nemaju ovakvu vrstu podrške? Koliko se zapravo obrazovni jaz produbljuje između učenika koji nemaju podršku ni u porodici niti recimo tehnoloških mogućnosti da prate nastavu na daljinu, u odnosu na učenike koji te privilegije imaju?
Drugim rečima, mi možemo da pričamo o prednostima i ograničenjima nastave na daljinu u nekim idealnim okolnostima, ali ne smemo da zaboravimo da je nekim učenicima jedino odlazak u školu šansa za dobijanje kvalitetnog obrazovanja i tu se vidi najveća mana nastave na daljinu.
Da li postoji razlika u uticaju nastave na daljinu u zavisnosti od uzrasta, na koga je uticaj jači?
Nije bilo potrebno veliko istraživanje da se oseti „teret“ nastave na daljinu koji su podneli roditelji učenika najmlađih razreda. Učenicima od 1. do 4. razreda osnovne škole je potrebna najveća podrška, oni tek uče da uče i nisu usvojili strategije učenja koje im pomažu da samostalno savladaju neko gradivo.
Možemo reći da je ovaj vid nastave bio izazovan i za roditelje i za učenike ovog uzrasta. Sa jedne strane, roditelji su se najčešće pored svakodnevnog posla koji obavljaju našli i u ulozi učitelja i osećali su veliku odgovornost i brigu za novu ulogu koju su preuzeli.
Sa druge strane, najmlađim učenicima je najviše potrebno stručno vođenje u procesu učenja i neposredan kontakt sa učiteljicom i vršnjacima. Pretpostavljamo da su učenici starijih razreda osnovne škole, kao i njihovi vršnjaci u srednjoj školi, do sada razvili samostalnost u učenju, ali svakako je nastava na daljinu zahteva i od njih da se prilagode novonastaloj situaciji.
Na koji način nastava na daljinu utiče na roditelje, i da li postoji neki način na koji bi oni mogli da joj se prilagode?
Roditelji su se u ovom procesu veoma angažovali, ne samo u količini vremena koje su posvetili deci, već i u pogledu materijalnih resursa i psihološke podrške koju je bilo potrebno obezbediti za optimalno učenje. Roditelji su istakli da se na početku nisu osećali kompetentno kao „učitelji/nastavnici“, bili su veoma zabrinuti, ali prema njihovom mišljenju su se veoma dobro snašli u toj ulozi.
Na primer, nastojali su da svojoj deci pruže kontstruktivnu povratnu informaciju tokom učenja, kako bi dete što bolje razumelo gradivo, znalo šta je potrebno da ispravi i kako da dalje uči. Takođe, roditelji su sebe dobro procenili u pogledu prilagođavanja zahteva individualnim mogućnostima dece. Složićete se da su ovo veoma važne nastavničke veštine. Čak je većina nastavnika i učitelja bila veoma zadovoljna u kojoj meri su roditelji bili uključni, saradljivi i angažovani u učenju svoje dece.
Postoji li mogućnost izostanka socijalizacije, kao posledica nastave na daljinu?
Moramo da istaknemo da su svi učenici iz našeg istraživanja bili u kontaktu sa svojim vršnjacima preko društvenih mreža i sarađivali su u procesu učenja. Učenici su pronašli svoje načine kako da održe komunikaciju među sobom i da zajedno uče, rešavaju zadatke, dogovaraju se oko planiranih obaveza, ali kako i da „zaobiđu“ pravila i da idu linijom manjeg otpora, a to se najviše odnosi na prepisivanje zadataka…
Na prvi pogled izgleda kao da ih nastava na daljinu zahvaljujući današnjim tehnologijama nije puno omela u održavanju vršnjačkih veza. Međutim, kada smo učenike pitali da li bi podelili sa nama neku zabrinutost, najčešće su govorili da im drugari i škola nedostaju, zajedničke proslave, nedostatak učestvovanja u timskim sportovima…
Ovo govori o tome da tehnologija nije mogla da nadomesti sve aspekte socijalizacije koje su učenicima potrebne i da nastava na daljinu ima svojih ograničenja. Naročito za mlađe učenika na početku školovanja kad još uvek nisu izgrađene čvrste vršnjačke veze.
Postoji li neka očigledna prednost nastave na daljinu u odnosu na redovnu nastavu?
Na ovo pitanje neka odgovore naši ispitanici – jer smo to upravo njih i mi pitali. Oni su uočili da su prednosti ovakvog načina obrazovanja: razvijanje digitalnih kompetencija kod svih učesnika obrazovanja (učenika, nastavnika i roditelja), veća dostupnost i raznovrsnost materijala za učenje, veća posvećenost roditelja obrazovanju, razvijanje samostalnosti i autonomije učenika, razvijanje istraživačkih veština, kao i svesnosti učenika o tome koliko je važno da razvijaju strategije i veštine da sami uče.
Upečatljiv je odgovor jednog srednjoškolca koji je istakao da tek sada vidi koliko sam može da se „natera“ da uči. Čini nam se da su učesnici istraživanja naučili tokom pandemije da je promena jedina konstanta života o kojoj učimo kroz život.
Kakva je uloga nastavnika u novoj digitalnoj komunikaciji sa učenicima?
Nastavnici su istakli da im je potrebno da usavršavaju digitalne kompetencije, a stručni saradnici iz škole smatraju da je potrebno da nastava na daljinu u budućnosti bude što interaktivnija i u tom smislu potrebna im je stručna podrška i pomoć.
Međutim, učenici su istakli da su se nastavnici tokom prve nedelje angažovali da bi ostvarili digitalnu komunikaciju sa učenicima u svrhu učenja – koristili su online obrazovne platforme (LSM, Google Classroom), kombinovali su video i audio pozive i četovanja (Zoom, Skype…), čet servise (Viber, Messenger…), e-mail, prezentacije sa gradivom i dodatne materijale za učenje itd.
Zanimiljiv je primer jednog nastavnika koji je snimao svoja predavanja uz korišćenje table u svojoj dnevnoj sobi kako bi svojim učenicima organizovao nastavu koja će da ih podseća na redovnu nastavu, smatrajući da je živa reč nastavnika nezamenljiva u objašnjavanju složenijeg gradiva. Njegove kolege širom Srbije takođe smatraju da je komunikacija „oči u oči“ ipak nezaobilazna, kako u obrazovnom tako i u vaspitnom smislu.
Ne smemo nikako da zaboravimo da pohvalimo nastavnike i učitelje za posao koji su uradili, jer su bili preplavljeni novim obavezama i zahtevima nastave na daljinu i to u veoma kratkom roku. Skoro polovina njih na početku se osećala emocionalno ispražnjeno i frustrirano tokom obavaljanja svog posla u periodu pandemije.
Pojedini nastavnici su pored svojih profesionalnih obaveza takođe bili u roditeljskoj ulozi i pružali podršku svojoj deci da završe školske obaveze na vreme. To je bio izuzetno izazovan period za njih.
Bonus video:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare