"Treba li sam da transplantiram bubreg?": Vladimir godinu dana čeka lekare

"Sa bolešću bubrega borim se od 2000. godine, a od 2020. sam na dijalizi. Muke koje podnosim može da reši samo transplantacija, a potencijalni donor bubrega bi bila moja majka. Ona je žena od 72 godine, a nalazi su pokazali da smo podudarni, odnosno da može da bude moj donor. Međutim, potrebno je da na Klinici za nefrologiju obave razne dodatne preglede, kako bi ustanovili da ona zdravstveno može da podnese transplantaciju, s obzirom na njene godine", objašnjava Vladimir.Nažalost, lekari za Vladimirov slučaj nisu mnogo zainteresovani, jer izgleda da imaju preča posla od lečenja sopstvenog pacijenta, koji tri puta nedeljno po četiri sata, provodi na dijalizi, upravo u ovoj ustanovi."Godinu dana odbijaju da pregledaju moju majku. Proteklih 12 meseci se mučim sa papirologijom, pregledima, testiranjima i sve sam jurim, vučem za rukav, povlačim veze, ali ne vredi. Ne znam, možda bi trebalo da sam sebi transplantiram bubreg?", pita Vladimir.

Još 2021. u maju mesecu, on je doktorki sa ove klinike, naglasio da njegova majka može biti potencijalni donor bubrega. Od tada ovo dvoje ljudi čeka da ih se lekari sete."Prošlo je više od godinu dana, koliko nas zavlače. Tražio sam od lekara da majku i mene prime na odeljenje, da urade sve preglede, testove, analize. Potrebno je da nas oboje prime u bolnicu na minimum 10 dana, dok sve ne završe. Prošle godine, u decembru, doktorka sa klinike rekla mi je da moram prvo ja da obavim preglede i da budem upisan na listu za transplantaciju, pa će onda i majka doći na red. Uspeo sam da prođem sve, da dobijem izveštaje, nalaze, mišljenja i sa papirima sam otišao kod nje, da proverim šta dalje. Međutim nikakav odgovor nisam dobio", revoltirano priča naš sagovornik.On naglašava da se njegovo ime od osmog marta nalazi na listi za transplantaciju, a njegova majka, potencijalni donor, još čeka da je pozovu na pregled."Svaki put kad odem na dijalizu pitam kada će je pozvati, a dobijam odgovor:’Gde žurite? Sačekajte’. Problem je što mi ne možemo da čekamo. Ona ima 72 godine i može da se desi da oboli, da ne bude u stanju da donira organ, zato žurimo sad dok je dobro, dok još može da podnese preglede i operativni zahvat".

Nažalost, lekarima se nigde ne žuri.“Doktorka sa klinike, Marija Milinković, rekla mi je da je na moju transplantaciju stavljena tačka i da od toga nema ništa. Taj odgovor sam dobio polovinom maja, pre mesec dana”.Od tada Vladimir nadležnima piše žalbe i molbe, ali bezuspešno."Pisao sam svima, molio za pomoć. Poslao sam žalbu zaštitniku za prava pacijenata, potom Ministarstvu zdravlja, direktno ministru Lončaru, ombudsmanu i povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Niko mi nije pomogao. Uskraćeno mi je pravo na lečenje i na transplantaciju, iako imam donora. Imam uput za stacionarno lečenje, koji mogu da odložim u fioku jer lekarima ništa ne znači. U ovoj zemlji niko nikoga ne sluša, a i kada sluša, ne čuje" besan je Vladimir.Ucenili su me da obavim preglede, da se mučim sam, kako bih došao na listu za transplantaciju, a onda su, 'između redova', priznali da su me slagali, naglašava on.

"Više od godinu dana mlatim praznu slamu. Ja sam 100 odsto invalid, na dijalizi sam dve godine. Radim, borim se sam sa sobom, ljudi na mom mestu idu u penziju, ali ja neću. Sam vozim na dijalizu tri puta nedeljno, tamo sam po četiri sata. Onda tako iscrpljen vozim nazad kući, pa odlazim na posao. Sad je samo pitanje, da li će zauvek biti ovako ili ću uspeti da doprem do bilo koga. Njih na klinici jednostavno ništa ne interesuje, potpuno su ravnodušni", svedoči Vladimir.Sa zdravstvenom knjižicom i osiguranjem koje plaća celog života, lečenje ne može da dobije."Sad kada su mi lekari najviše potrebni, oni okreću glavu. Doktorka sa klinike napisala je izveštaj da je u toku predtransplantaciona priprema, a ja nisam još stigao do Odeljenja za transplantaciju bubrega. Došao sam nekako do profesorke Marine Savin, sa tog Odeljenja, da bi mi ona rekla da doktori sa Klinike za nefrologiju moraju da joj dostave sve nalaze, da to ne mogu ja, jer nije po protokolu. Preneo sam lekarima njene reči, a oni su uprkos tome, meni doneli papire, da ih nosim profesorki, uz komentar da ‘ne može ona njima da naređuje šta će i kako da rade, jer im nije šef’. Tako se godinu dana preko mene inate i svađaju, jer nema komunikacije između dva odeljenja koja moraju usko da sarađuju. Inače se nalaze na istom spratu klinike, nekoliko metara udaljeni jedni od drugih, a ne mogu, ili neće, da dostave papirologiju, godinu dana. To je tragikomično i neverovatno", zaključuje Vladimir, koji neće prestati da se bori.Povodom slučaja Vladimira Pavićevića, pacijenta Klinike za nefrologiju UKCS, poslali smo pitanja lekarima ove ustanove, ali do zaključenja ovog teksta, odgovori nisu stigli.Bonus video: Transplantacija bi državu mnogo manje koštala od dijalize

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=stojanovskitransplantacijabidravumnogomanjekotalaoddijalize-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3730506"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram