71
Beogradski krizni štab, najveći stručnjaci svog zvanja, zdrastveni pregalnici, svakoga dana u isto vreme, na određenom kanalu saopštavaju odluke o izvesnim retsriktivnim merama zaštite koje se preduzimaju u pandemiji izazvanoj virusom COVID 19.
Piše: Vladana Kosić, istoričarka umetnosti
Odlučuju o mnogim stvarima, a kako se prvi septembar bliži govore i o tome da li deca uzrasta osnovne škole idu u školu fizički ili koristeći internet. Nije komplikovano, rešenje donose roditelji, oni koji su ponajviše uplašeni, koji će svoje dete ostaviti kod kuće jer neće rizikovati zarazu, ali i oni koji će ga ipak poslati jer se raditi mora i u vanrednim okolnostima. Svakome se srce steže, u to nema sumnje, ali se svi nadaju da je odluka koju su doneli prava, ili nije? Odgovornost je na njima.
No, šta je sa školarcima koji u redovnu školu moraju da vode asistenta? Koji imaju tu malu potrebu da ih neko nadgleda jer verovatno neće nositi masku, pažljivo brisati ruke?
Deca sa problemima u učenju ali i razvojnim i pervazivnim problemima, sa sobom uvek imaju drugara ili drugaricu, koga neretko roditelji subvencionišu, veoma retko država, da bi taj drug ili drugarica sedeli u klupi, pomogali, zaštititli, usmerili, artikulisali ponašanje učenika.
Sa tim sveznajućim drugom se ne potpisuje ugovor, ne obavezuje ga ali baš ništa da ostane cele školske godine sa detetom, samo lična odgovornost i savest, trebalo bi, jer direktno utiče na socio-kognitivni razvoj malog pojedinca. Kao i uvek ekonomske stege presuđuju, pa on ili ona odlaze kada je prilika bolja, isplatlivija, druga iz klupe ostavljajući na cedilu.
Pandemija je zadesila sve pore društva, sada svi imaju po neku posebnu potrebu. U ovim okolnostima, onoj deci koja su imala ikakvu vrstu potrebe ranije, nije rečeno kako će odlaziti u školu, sa ili bez asistenta koji može doći iz posve drugog društvenog konteksta, zaraziti drugu decu, osoblje!
Niko i ovoga kao ni mnogo puta pre nije pomišljao da treba označiti i ovu populaciju i reći a šta sa decom koja zavise od empatije pojedinca, dobre volje pedagoga ili učiteljice, direktorke ili domara, dakle ljudi koji se ne umeju nositi sa osobenostima ove dece, ali su jednostavno humani.
Čini se da će se pre škola zatvoriti, jer u njoj nema dovoljno učenika koji bi pohađali nastavu no je ostaviti u obrazovnom sistemu. To je opet ekonomsko rešenje, na stranu što učenika i treba da ima malo u razredu, kako bi se podjednaka pažnja posvetila svakome.
Pročitajte još:
Učiteljica se ne sme preopteretiti, radije će tražiti stručnu pomoć koju škola ne može da priušti. To su te supermoći za obraćanje ovoj ili onoj deci, za upravljanje znanjem, još važnije ponašanjem tih malih ljudi. No uloge defektologa, logopeda, pedagoga, psihologa su odigrane, za takve role više nema fondova i zbog toga se ove pozicije u školama zatvaraju.
Pitanje osavremenjavanja socio-kulturnih, obrazovno – edukativnih aspekata školstva, trebalo bi se rešavati upotrebom individualnih sloboda, formatima koje nikoga neće nipodaštavati već koje će predstavljati barem formu evropskih i svetskih normi.
Jednostavnost i preciznost u izrazu, podrazumevajući nezavisno mišljenje za dobrobit zajednice čiji smo deo, učiniće inkluzivni sistem, važnim delom školskog, uvesti praksu transakcione analize u učionicama, npr, obezbediti neku vrstu kontinuiteta svakodnevice.
Kao što psiholog Džerom Kagan (Jerome Kagan) navodi u svojim izlaganjima, dolazimo na svet sa ogromnim potencijalom, otvaraju nam se beskonačni razvojni putevi.
Međutim, vrlo brzo ta beskonačnost propada i počinju da se ispoljavaju jedinstvene osobine zbog našeg genetskog i kulturnog nasleđa. Ovaj je naučnik istraživao odnos između biologije i životne sredine revidirajući najznačajnije pomake u poslednjih trideset godina na polju razvojne psihologije.
Kada je sedamdesetih godina prošlog veka prvi put objavio da određene dečije crte, imaju biološke, odnosno genetske uzroke, roditeljske greške u vaspitanju kojima se objašnjavao svaki detinji problem, poklopilo je verovanje da su prilikom oblikovanja temperamenta na delu pre svega biološke, a ne psihološke struje.
U to vreme je bilo smelo, odvažno tvrditi tako nešto, a danas genetička nauka permanentno dodaje nove stavke spisku navika, ponašanja, kojima upravlja ova ili ona DNK grupa. Sa druge strane i neuronauka otkriva koji se sistem neuronskih kola pokvario u datom mentalnom poremećaju i koji neurotransmiteri ne rade kada se kod deteta primeti preterana osetljivost u ophođenju, rezonovanju…
Šta će dete misliti o sebi? Da li će se koristiti roditeljskim izjavama, postupcima u kreiranju suda o sebi?
Veoma je važno mišljenje koje formira, u odnosu na način na koji se sa njim postupa, kako se vaspitava, edukuje, sa kim se druži. Kakav će biti tinejdžer ili još kasnije čovek uslovljeno je porodičnim, posebno školskim životom koji je vodio.
Drugim rečima, odlazak u školu je navika, a drugarstvo, najvažnija karika u oblikovanju socijalne inteligencije. Nije škola samo učenje, već i druženje za onoga kome ponajviše treba, a to je dete sa bilo kakvim poteškoćama koga sistem nije video ni pre a ni posle ove zdrastvene okolnosti.
Malo je danas onih koji se sklanjaju u knjige, tako rešavaju dileme vezane za svakodnevnu politiku življenja i baš ta sitna stvar dovodi do velikih problema, kao što su površno znanje, intuitivno zaključivanje manipulisano mediatskim sadržajima ili pripadnosti jednoj određenoj političkoj partiji kojoj se priklanja u ime egzistencije, i tako povinuju slobode, u svakom smislu.
Ko sad zaista ima posebne potrebe, natavnici ili deca, u vreme pandemije ili redovnih okolnosti?
Da li krizni štab, sindikati, školske uprave imaju posebnu potrebu da ne kažu šta da rade ova deca sa pratnjom jer ne znaju!?
Ovo prećutano pitanje nije dobilo epilog, a septembar se bliži. Specijalna edukacija stiže sa televizije i to ne u stvarnom vremenu, onlajn, već nasnimljeno, letos.
Kako svi vole da gledaju tv, veruje se da će u školu ići samo ko mora, iz one ili ove potrebe.
(Tekst je prilagođen formi portala Nova.rs)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
