"Dok iz Pariza nisam došao u Beograd, za Srbiju sam znao samo po Novaku Đokoviću"

- Jednog leta sam krenuo iz baltičkih zemalja ka jugu i moj voz se zaustavio, tokom noći, na šest sati u Beogradu. Imao sam tad dvadesetak godina. Izašao sam sa stanice i krenuo ka gradu. Nisam znao ni gde sam, niti kuda treba da idem, pa sam nasumično krenuo po obližnjim barovima…

Tako se, smejući se, priseća prvog "dolaska" u Beograd francuski reditelj, scenarista i producent Stefan Demustije. Ako se, sticajem okolnosti, davnih dana obreo u Beogradu, ovoga puta je došao u "pravu posetu". Razlog - film.

Naime, Demustijeov novi naslov "Velika kapija" bilo je jedno od hvaljenijih ostvarenja prvog Beograd film festivala (30. januar - 6. februar). I dok će Beograd film festival postati tradicionalan i takmičarskog karaktera od 2027. dotle se 7. i 8. februara mogu videti neka od najpopularnijih ostvarenja s prvog izdanja. I tako će, reprizno, u okviru programa Beograd film festival na bis, "Velika kapija" moći da se vidi 8. februara u 13 sati u sali 2 Mts dvorane.

Stefan Demustije u petom dugometražnom filmu u karijeri - "Velikoj kapiji" donosi priču o Otu fon Šprekelsenu, profesoru arhitekture iz Kopenhagena koji je, nakon prijave na poziv francuskog predsednika Fransoe Miterana 1983, odabran da projektuje Veliku kapiju u Parizu. Dok Šprekelsen pokušava da ostane veran svojoj viziji čistog, geometrijskog oblika - kocke, suočava se s političkim i birokratskim pritiscima, koji prete da naruše njegov idealistički pristup arhitekturi i umetnosti.

Autor filma, koji je premijerno prikazan na poslednjem Kanskom festivalu, a ovenčan nedavno Nagradom Lumijer za najbolji scenario, u razgovoru za Nova.rs, priznaje da je pre ovog "radnog boravka" u Beogradu, uprkos onom od pre dvadesetak godina, malo znao i o prestonici i o Srbiji:

- Moje znanje o Srbiji baziralo se, pre svega, na nekoj skorašnjoj društveno-političkoj istoriji. I naravno, Novaku Đokoviću! Ali, jedan od najzanimljivijih delova mog posla jeste to što imam priliku da putujem. Jer kada putujem, upoznajem se sa različitim kulturama i narodima. Svaki put kada sam boravio u Istočnoj Evropi, otkrio sam da u svim tim zemaljama postoji velika raznovrsnost. I to me je opčinilo!

Na prvom Beograd film festivalu publika je mogla da vidi najznačajnija svetska ostvarenja, pobednike Venecije ili Kana, ali preovlađivali su naslovi francuske kinematografije. Šta to odlikuje tamošnju kinematografiju da može da bude maltene okosnica jednog novog festivala?

- U Francuskoj postoji dobri duh. I taj dobri duh nisu sami filmski autori, već se krije u podršci države čitavom sektoru. Veoma je važna podrška države u proizvodnji francuskih filmova. A to građane ne košta ništa u smislu poreza, jer sama industrija finansira dalju podršku. Samim tim, imamo veliki broj filmova. Osim toga, u Francuskoj se film posmatra kao umetnost za sebe. Film, koji je žanrovski raznolik, učestvuje značajno u kulturi.

Nisu vam strani veliki festivali, od Kana do Berlinala. No, svaki put kada treba da prikažete film publici koja nije domaća imate li neku vrstu treme ili uzbuđenja? Zapravo, koje osećanje prevladava kad treba da se susretnete s inostranom publikom?

- Duboko verujem u to da je film nešto lično. Kada pravi film autor priča ličnu storiju. Paradoksalno, što priča više zalazi u taj lični domen, atraktivnija je ljudima s drugih horizonata. Pomenuli ste Berlinale i Kan: ta izloženost, vidljivost koju film ima onog trenutka kada je selektovan za neki veliki festival je neverovatna. Što više priča ima ličnu notu i kazuje o okruženju autora više će komunicirati sa bilo kojom, pa tako i stranom publikom. A moj film "Velika kapija" priča zapravo o Evropi. O zdanju koje je izgrađeno na inicijativu francuskog predsednika Miterana. Danski arhitekta, uz učešće italijanskih stručnjaka je zaslužan za tu građevinu. Zato je to priča o Evropi početkom osamdesetih godina. Ja sam tada odrastao i veoma smo verovali u Evropu.

Miteran je lično odabrao danskog arhitektu Ota fon Šprekelsena da projektuje Veliku kapiju, koju Danac naziva "Kockom". Cilj im je bio da Pariz dobije još jedan, novi simbol, pored Trijumfalne kapije ili Ajfelovog tornja. S obzirom da niste rođeni Parižanin, već ste iz Lila koliko ste mogli da se poistovetite s ovom pričom?

- Da, nisam iz Pariza. U Francuskoj postoji velika kultura centralizacije. I svi mi koji nismo iz Pariza uvek smo grad posmatrali kao svetionik, referencu koja nas vodi. Ja sam se sa 18 godina preselio u Pariz i zaljubio se u taj grad. A zbog spomenika, poput Centra Žorž Pompidu ili piramide u Luvru, bili smo ponosni na Pariz. Nikad nismo imali zamerke kad se nešto novo arhitektonski stvara u Parizu. I danas sam oduševljen perspektivom Pariza. To je grad koji ima dugu tradiciju i istoriju, a s druge strane zasnovan je na sadašnjosti i opstaje kao moderan grad. Svaki put kada izađem u grad oduševljen sam kako je sve harmonično.

Iako je film delom fikcija, koliko je, ipak, bio šok kada je nepoznatom danskom arhitekti francuski predsednik ukazao poverenje?

- Iako sam tada bio mali, ne bih rekao da je bio šok. Jer ako uzmemo u obzir da su Pompidu radili Italijan i Englez, a piramidu kineesko-američki arhitekta, ni angažovanje stranog autora za Veliku kapiju nije izazvalo toliki šok. Čak je taj angažman bio simbol ponosa - da je Pariz avangardan, da smo otvoreni da tražimo samo ono najbolje na planeti. Iako činjenica da je Miteran izabrao Danca nije izazvala veliki potres, bilo je neobično što taj arhitekta nikada pre toga nije sagradio ništa značajno. Međutim, mi smo bili ponosni što je zemlja osamdesetih bila otvorena, što je verovala u ideju Evrope.

Danski arhitekta je pre toga uradio samo četiri crkve i, kako kaže u filmu, svoj stan. Ali čim dobija zadatak, postaje toliko posvećen, čak opsednut tom "kockom". Zašto se toliko predao svom životnom delu, kako kaže?

- U mom poslu, kao i poslu bilo kog arhitekte, ključno je da apstraktnu ideju skrojimo i napravimo joj put u stvarnosti i realizujemo. Danski arhitekta imao je, možda, jednu slabu tačku - nije doživljavao stvarnost i okruženje oko sebe kao gorivo, već kao prepreku. Smatram da je mogao bolje da prođe da je stvarnost, realnost usvojio kao podatak i koristio ga potom da realizuje ideju.

Oto ne želi da pravi kompromise, ni kad su saradnici, a ni materijali u pitanju, ma od koga stigao nalog. Koliko ga je to, na kraju, koštalo?

- Nisam imao prilike da razgovaram sa arhitektom Polom Andreom koji je preuzeo posao posle smrti Šprekelsena, ali jesam sa udovicom danskog arhitekte. Ona mi je rekla da je Oto isuviše zatezao umesto da iskoristi polje koje mu je dato da radi s njim, da je sve vreme bio u odbrambenoj poziciji. To je možda posledica toga što je preveliki bio okvir u kom je radio. Nije njega sahranio projekat, već odnos prema samom projektu. Neobično je što je kao Danac, koji dolazi iz zemlje kompromisa, bio tako beskompromisan.

Kad Miteran izgubi na izborima, a ministar finansija ne želi više da troši javna sredstva na Veliku kapiju Oto odbija poslušnost i izgovara rečenicu da su "ministri samo sluge, te da ne može da bude sluga ministru već samo predsedniku". Kako tumačite takvu odanost jednog stranca francuskom predsedniku?

- Fransoa Miteran je bio neobična vrsta predsednika, voleo je da bude mecena. Bio je, poput monarha, živeo je u palati. Zaista je zanimljivo da je on bio taj koji je izabrao baš danskog arhitektu. I izgradili su takav odnos da ga je zvao “gospodin arhitekta“. Šprekelsenu se dopadalo to što je on bio taj koji je izabran, i što je Miteran u tom odnosu mecena, onaj koji daje. Šprekelsen se služio naklonošću Miterana, ali onog trenutka kada je ta veza izgubljena arhitekta se našao u nebranom grožđu.

Tužan je kraj filma jer arhitekta ne doživljava da vidi svoje životno delo, iako je na kraju napravljeno u izmenjenom obliku. Poželeo je da to bude mesto okupljanja za čovečanstvo, no nije mu se ostvario naum?

- Da, nažalost nije. Film počinje kao bajka, a završava se kao tragedija. Ali, dobro je to što je projekat izveden do kraja i što postoji kao spomenik u Francuskoj. I Francuzi ga cene, međutim za publiku nije dovoljno atraktivan. U gornjem delu Velike kapije postoje fantastični auditorijumi i sale koje su zatvorene za publiku, nepristupačan je i krov sa kog se pruža fenomenalan pogled na Pariz. Ali, Velika kapija nije poput Pompidua u koji publika hrli.

Posle ove bajkovite tragedije, kuda dalje?

- Radim nešto potpuno drugačije. Trenutno montiram film kog sam snimio prošle godine. Moderan je, dešava se tokom 24 sata, gomila mladih je u jednom kampu i nailaze na leš. Dakle, triler. I pripremamo se već za velike festivale…