Azanavisijus za Nova.rs: Uložiš godine u film i neko ti kaže – Fuj, mrtav si

Kultura 27. jul 202219:30 > 20:48
Podeli:
Mišel Azanavisijus Foto: Damir Vujković

Film je za nekoga tričarija, jedno veliko ništa. Ako ne bih napravio film, svet bi ostao isti. I kad snimim film, mogu da ponukam ljude na smeh, bar na sat vremena, ali opet nisam promenio ništa, kaže za Nova.rs slavni francuski sineasta Mišel Azanavisijus.

Usred snimanja epskog animiranog filma „The Most Precious of Cargoes“, čija će premijera biti 2024. godine, slavni francuski reditelj Mišel Azanavisijus skoknuo je do Srbije, tačnije Beograda i Palića, kako bi zatvorio 29. Festival evropskog filma najnovijim ostvarenjem „Rez“ i primio nagradu za doprinos evropskoj kinematografiji „Aleksandar Lifka“. Tokom kratkog, no burnog boravka u našoj zemlji Azanavisijus je na „sto i nešto stepeni“ u hladu, elegantan i odišući šarmom, tako svojstvenim jednom Parižaninu, strpljivo na Paliću, u kafeu kraj Letnje pozornice, dočekao nekoliko novinara srpskih medija. Među njima i Nova.rs.

I za naš sajt je „razvezao jezik“, ljubazno se sve vreme izvinjavajući što mu engleski „nije na nivou“. A dalek put prevalio je Mišel Azanavisijus, od dolaska na svet i odrastanja u Parizu, i klinačkih fantazija da jednoga dana, poput svog heroja Godara, stane iza kamere. Iako mu je porodica stajala na putu da postane sineasta izborio se za svoj glas. I daleko dogurao, najpre radeći reklame na televiziji da bi do debi filma „Mes amis“ stigao 1999, a prvog hit naslova „OSS 117: Kairo, gnezdo špijuna“ koju godinu kasnije. A planetarna zvezda postao je kada je 2011, usred tehnološke revolucije, rešio da snimi praktično nemi film „Umetnik“. Ostvarenje s Žanom Dižardenom i Azanavisijusovom suprugom Berenis Bežo dobilo je Oskara za najbolji film, a francuski sineasta ovenčan je nagradom Američke akademije za najboljeg reditelja. Isto priznanje dobio je i na dodeli Bafta i Cezar nagrada. Usledila su još četiri naslova, a poslednji u nizu „Rez“ otvorio je u maju Kanski filmski festival.

Uoči svetske premijere u Kanu Mišel Azanavisijus kazao je kako ne bi bio iznenađen ako neki ljudi iz publike zvižde iz protesta a drugi iz zadovoljstva posle svega dvadesetak minuta "Reza", u kojem stvari kreću po zlu dok filmska ekipa snima niskobudžetni zombi horor… To je rekao, kako objašnjava u razgovoru za Nova.rs, zbog "jedinstvene konstrukcije filma" koji je na Paliću izazvao salve i salve smeha:

- Ne želim da otkrivam ili kvarim nekom zadovoljstvo gledanja filma, ali apelujem na gledaoce da budu strpljivi. I strpljenje će biti nagrađeno! Jer, posle pola sata filma dešava se iznenadni obrt, ali ne na ružan način, već poput neke šale. I zaista, posle prvih pola sata neki ljudi su bili oduševljeni, a drugi dirnuti na specifičan način. Nekima se nije ni svideo, ali svi su mi do sada rekli da je film unikatan…

Mišel Azanavisijus na Paliću Foto: Damir Vujković

Ovo je film o filmu. Zapravo omaž svim onim ljudima koji su zaslužni za stvaranje filmova, a nevidljivi su iza kamere. Zašto ste imali potrebu da im se ovako odužite?

- Fasciniran sam ljudima koji ulažu toliko energije, talenta, novca, vremena za jednu tako "glupu" stvar kao što je pričanje priča. Film je za nekoga tričarija, jedno veliko ništa, pa zato kažem glupo. Znate, ako ne bih napravio film, svet bi ostao isti. I kad snimim film, mogu da ponukam ljude na smeh, bar na sat vremena, ali opet nisam promenio ništa. Kada umiremo, verovatno nam nije prva stvar na pameti to što smo u nekom trenutku života videli neku filmsku scenu. Zato kažem ništa. Film je poput vetra, a mi ulažemo toliko energije u sve. I dok je za nekog pravljenje filmova glupo, za nas je herojsko, najlepšta stvar na svetu. Zato je "Rez" moj način da donesem priču o stvaranju te "glupe stvari", jednu smešnu priču o svim tim ljudima iza scene. No, na početku sam samo hteo da napravim komediju koja se dešava na filmskom setu, a kada je producent saznao šta sam počeo da radim, predložio mi je da napravim rimejk japanskog filma "One Cut of The Dead" Šiničiro Uede. I bio sam veoma dosledan japanskom ostvarenju, ali opet je to moj, intiman film, u koji sam uvrstio mnoge lične stvari.

Film ste radili u jeku "divljanja" pandemije. S obzirom da je "Rez" duhovit film, koji ljude ohrabruje da se smeju, koliko ste radeći na njemu, usred svog tog haosa s koronom, bar na tren mogli da odahnete?

- Da, dok se svet rušio… Ali, malo smo preuveličali tu koronu. Mislili smo da je to početak kolapsa sveta, ali ova planeta posrće odavno, ne samo decenijama, već stotinama godina. Znate, neophodno je smejati se, inače nam sledi turobna smrt. U trenutku kada se pandemija rasplamsala radio sam na animiranom filmu o holokaustu. Zbog pandemije nismo više mogli da finansiramo animirani film i morali smo da napravimo pauzu od bar osam meseci. I rekao sam producentu da to sigurno neće biti pauza od osam, već minimum 11 meseci, i da mi zato dozvoli da uradim nešto drugo - komediju. Obećao sam da ću je uraditi u najkraćem mogućem roku. I tako je i bilo. Nikada u životu nisam brže snimio film. I rad na tom filmu je za mene bio ostvarenje sna, jer sam sebi samo rekao: "Da, ovo je smešno!" Volim komedije, lagane komedije, glupe komedije, ma sve vrste komedija. Ne svodi se sve samo na Ernsta Lubiča ili braću Koen. Volim i Džerija Luisa, Adama Sendlera, toliko komičara… Bilo je to tik pred ukidanje lokdauna u Francuskoj, i nekako sam u tom trenutku video svetlo na kraju tunela. I na samom setu, uprkos svemu, bilo je to tako duhovito, oslobađajuće, radosno iskustvo za sve nas.

A šta može da krene naopako na snimanju zombi filma?

- Apsolutno sve. I svaki put na setu bilo kog filma sve obično krene naopako. Dođeš na set, misliš da imaš u rukama scenario koji je remek-delo, i zaslužuje bar deset Oskara, međutim na lokaciji te dočeka drvo usred kadra, oblaci koji ti kvare savršeno svetlo, statista ima lice koje nije odgovarajuće, ili pak kostim... Ma, sve krene po zlu. I onda je neophodno da činiš kompromise, da čekaš satima i satima savršeno svetlo… Stalno je nešto kako ne treba, ali iz sveg tog haosa i nešto dobro izađe. Uostalom, tvoj posao kao reditelja jeste da sve te negativne stvari preinačiš u nešto dobro.

Uoči premijere filma u Kanu digla se velika halabuka oko imena vašeg filma "Z". Nakon optužbi da tim naslovom promovišete rusku agresiju na Ukrajinu, bili ste prinuđeni da promenite ime u "Poslednji rez". I dok su vam neki čestitali na hrabrosti, bilo je i onih koji su vas optuživali da ste "poklekli". Nije vam to smetalo?

- Ne, osećao sam se veoma dobro što sam u poslednji čas promenio ime. Kada smo počeli da radimo film uopšte nismo razmišljali o naslovu. Rekao sam u jednom trenutku da bi mogao da se zove "Z", i svima je to bilo simpatično i smešno. Ali, najpre smo naišli na mali odijum u Francuskoj jer to slovo "Z" koristi krajnje desničarski pokret. No, to nije bio neki veći problem ili teret, jer svi znaju da ne podržavam "loše momke". Međutim, onda je počeo rat u Ukrajini, i ja se već nisam dobro osećao što je film tako naslovljen. Ali, producenti su me ubeđivali da će sve biti okej, jer radim zombi komediju, koja nema nikakve veze sa nekakvim ratom, oružjem, ili tenkovima. No, nije mi baš bilo svejedno. Ali, kada je najavljeno da će moj film otvoriti Kanski festival, postao je udarna medijska vest širom sveta. I većina ljudi, naročito u Istočnoj Evropi zapitala se zašto sam nazvao film "Z". To nas je ponukalo na razmišljanje, a onda su me kontaktirali i neki ukrajinski sineasti i zamolili me da odustanem od tog naslova. I izbor je bio ili da promenim naziv, ili da ostanem pri svome. A obe opcije bile su neka vrsta moje izjave! Da ga nisam promenio, onda bi to značilo da me ne dotiče sve ono što se dešava u Ukrajini, da sam nem. A ja nisam takav čovek. Naprotiv, ponosan sam što sam promenio naziv filma.

Jednom ste priznali da ste u Kanu rođeni s filmom "Umetnik", ali da ste u istom tom Kanu umrli s "Potragom"…

- Pa, nisam baš umro. Evo me ispred vas. Toga dana kada sam to rekao bio sam verovatno loše raspoložen (smeh). Ali, zaista s "Umetnikom" mi se u Kanu desilo nešto veliko, bila je to kao bajka, dočekan sam posle tog filma kao kralj, sledili su hvalospevi kritike, publike, Oskari, Cezari, Bafte... Sve je počelo u Kanu. Međutim, već sa sledećim filmom "Potraga" sve je bilo drugačije. Dok smo ga snimali bilo je to prilično teško iskustvo. Snimali smo šest meseci u Gruziji, a s tom teškom temom o Drugom čečenskom ratu živeo sam pune dve godine. I onda, na projekciji za novinare u Kanu, ništa nije bilo kako treba. Naprotiv, gore se nikad nisam osećao. Imaš dve godine da snimiš film i da ga prikažeš u Kanu, a opterećen si ogromnim uspehom prethodnog filma "Umetnik". Započeo si nešto novo, ali to nije naišlo na dobar prijem. I na to sam mislio kad sam rekao da sam umro. Posle dve godine i uložene silne energije, novca, vremena, neki ljudi ti kažu - "Fuj!" Ma, čak ne ni to, nego: "E, mrtav si!"

Mišel Azanavisijus na Paliću Foto: Damir Vujković

Posle "Umetnika" koji je poharao američki boks-ofis i dobio silne Oskare iz Holivuda su pljuštale ponude, ali nikako da vas vidimo u fabrici snova. Imate neki problem s Holivudom?

- Ma ne. Prosto, ne umirem za time da snimim film u Holivudu. Jednom je neko rekao kako je Francuska raj za reditelje. I to je još uvek istina. Ako se Francuska uporedi s drugim zemljama, još uvek imamo dovoljno finansijskih sredstava za kinematografiju, prave bioskope u kojima možemo da prikazujemo filmove, oštre kritičare, kojima je bitno ono što mi reditelji radimo, a i mi smo ti koji odlučujemo o "poslednjem rezu", naša je reč poslednja. Imamo autonomiju, a mislim da bi me u Holivudu tretirali kao filmskog tehničara. To je okej, ali ne želim da radim na taj način. Zaista je blago imati mogućnost da snimaš filmove u Francuskoj. Nikada nisam imao problem da snimim bilo šta u svojoj zemlji. Nemam ništa protiv Holivuda, ali to je za mene isuviše industrijski način pravljenja filmova.

Bonus video: Orson Vels, gospodar scene i filma

 

Komentari

Vaš komentar