1
Dok većina mladih beži iz Srbije glavom bez obzira, tražeći šačicu nade za boljim poslom i životom u Nemačkoj, dve sestre Mina i Kristina se, verovali ili ne, posle dve godine provedenih u jednom nemačkom gradu, vraćaju u rodni kraj u selo Rašice kraj Kruševca. Kažu: Nigde nije kao što je u Srbiji, svuda prođi, ali svojoj kući dođi. I došle su - motivisane, srećne i sa unapred osmišljenim planom za budućnost - njih dve žele da započnu proizvodnju domaćih proizvoda i da na svom selu, kod bake i deke, daleko od gradske vreve, žive život punim plućima.
Sestre od tetke Mina Milosavljević (24) i Kristina Radošević (21) danima privlače pažnju na TikToku kao dve gradske devojke koje su se, kako se da zaključiti na osnovu sadržaja koji objavljuju, tek vratile iz inostranstva i odmah su sele da voze traktor.
One oru njivu, drljaju i obrađuju zemljište, rade u bašti, prave zimnicu, beru šljive i sve to rade kao od šale. Neko bi rekao da su rođene za to, a one su, zapravo, čitavog života to i radile zajedno sa bakom i dekom.
A onda su pre dve godine, suočene sa trenutnim (ne baš sjajnim) stanjem u zemlji, odlučile da svoju budućnost grade u Nemačkoj. Planirale su da nauče jezik, starija Mina da se zaposli, a mlađa Kristina da upiše studije.
Ipak, pre nekoliko meseci vratile su se u rodni kraj, ali ne u Kruševac nego u planinsko selo Rašice u kojima žive njihovi baka i deka. Odlučile su da baš tu započnu novi život i ostvare svoj plan za proizvodnjom domaćih proizvoda.
Mina, kao starija sestra, priča za Nova.rs šta ih je navelo da se iz Nemačke vrate u Srbiju.
„Nama u Nemačkoj uopšte nije bilo loše. Međutim, mi volimo Srbiju, a posebno naše selo i taj mir koji tu imamo. Otkad znamo za sebe, dolazile smo kod bake i deke, svaki raspust i svaki vikend. I oduvek nas je privlačila ta neobična tišina i taj spokoj. Međutim, pre dve godine odlučimo da odemo kod brata u Nemačku i da probamo da nađemo neki dobar posao“, počinje Mina priču.
Obe su završile srednju školu u Kruševcu, a Mina je, pošto je starija, prva upisala studije u Beogradu i to grafički dizajn. Na pola puta predložila je sestri da se spakuju u odu kod brata u Nemačku. Planirale su da nauče jezik, pa će dalje videti šta će.
„U Kruševcu nema posla za dizajn. Možda ima u Beogradu, ali ja sam razmišljala dublje o nekoj lepšoj budućnosti, pa sam predložila da idemo u inostranstvo. Tamo mi je brat išao u školu, tamo sada i studira. Rekoh, naučiću jezik, pa ću lako naći posao jer, ko u Nemačkoj ne može da se zaposli?“, pomislila je Mina.
PROČITAJTE JOŠ:
1
7
2
Istog mišljenja je bila i Kristina, s tim što je ona želela da posle savladanog jezika upiše studije. Međutim, nije, pošto se vratila u Srbiju.
„Prvo sam se ja vratila pred Novu godinu. Ubrzo sam se zaposlila u struci u jednoj firmi u Kruševcu, dok je Kristina stigla tek u maju. Kada je ona došla, pričale smo, dugo smo razmišljale i odlučile da odemo da živimo kod bake i deke i da tamo nešto radimo. Dala sam otkaz i došla na selo“, nastavlja Mina.
Iako je radila u struci, kaže da se ne kaje što je dala otkaz. Smatra da je bolji plan onaj koji imaju ona i sestra i čvrsto veruje da će uspeti u tome.
„Radila sam još neke poslove tokom studija, ali to je više bilo onlajn s obzirom da sam tada bila u Nemačkoj. Međutim, nije mi to bilo to. Nešto nam je falilo, nedostajalo. Nas sve smo drugačije. Iako smo rođene u gradu, selo nam je nekako posebno, u srcu. Tako da smo odlučile da se ovde skućimo, što bi rekli stariji. Navikle smo, jednostavno, mi smo često dolazile i ostajale kad god smo mogle. Odgovora nam okruženje“.
Pošto je Kristina završila srednju hemijsku školu i to kontrolu hrane, pića i lekova, to je bilo samo još jedno veliko „da“ da započnu planirani posao.
„Kristina je možda malo više u toj priči sa strane proizvodnje, dok sam ja više marketinški nastrojena. Moja ideja je i bila Tik Tok, gde pokazujemo ljudima kako igleda život na selu i šta mi to sve radimo. Naravno, naš cilj je da započnemo proizvodnju domaćih proizvoda, pa da već od sledeće godine imamo za prodaju. Hvala Bogu, gajimo voće, povrće, imamo pčele, pa ćemo da raširimo proizvodnju meda… Mislim da to može da uspe“, sigurna je Mina.
Još uvek ne znaju od čega da počnu. Sve što trenutno imaju, imaju zahvaljujući baki i deki koji su godinama sadili i gajili proizvode i koji će da im pomognu u ostvarenju njihovog sna. Ali za njihovu zamisao, potrebno je mnogo više.
„Mi smo i ranije bile uključene u sve poslove na selu. Ali sada zvanično planiramo da ih proširimo. Deda ima pčele koje proizvode med isključivo za našu porodicu i prijatelje, a mi bismo da od sledeće godine imamo veliku proizvodnju meda i da ga prodajemo. Maštamo da postanemo prepoznatljive po njemu i drugim proizvodima koje budemo pravile. Posebno što smo devojke jer, selo je pusto. Osim mene i Kristine, u Rašici možda ima jo tri-četiri mlada čoveka. Svi ostali su stari. Pritom, ovo je planinsko selo, kuće su razuđene, mladi su uglavnom otišli za Beograd“.
Iako su u selu često viđene na traktoru, Mina i Kristina zapravo nemaju puno obaveza oko „poljskih“ poslova.
„Deda nam daje da vozimo traktor samo po ravnom, nikako gore u planinu, tako da se mi ustvari vozikamo. Šalu na stranu, sada je sezona radova na njivi, kao i, uostalom, berba kukuruza, međutim, nemamo toliko kukuruza. Ali, recimo, imamo puno šljiva, pa smo danima bile u voćnjaku, a sada ga raspremamo. Sledeće nedelje je berba jabuka, imamo ih baš dosta. Trenutno se najviše bavimo spremanjem zimnice, okupirani smo time. Pravimo ajvar. Još nemamo za prodaju, ali smo pravile da mi probamo kako to izgleda, pa ćemo da ponudimo prijateljima da nam daju svoja mišljenja. Pored ajvara, tu su i razni džemovi, slatko, sokovi, kompot, med… Kad nam je već priroda dala sve proizvode, zašto da ih ne negujemo i od njih proizvodimo?“.
Seoski vazduh ne može da se meri ni sa čime, kaže nam Mina. Ustaju rano, već oko sedam sati su na nogama jer posla ima puno i da bi se sve stiglo na vreme, mora se poraniti.
„Ljudi, taj mir, ta tišina kada se ujutru probudimo… Nezamislivo. Mnogo nam prija. Vazduh je drugačiji, drugačije se osećam. Pritom, grad nam je blizu, pa začas posla skoknemo ako nam nešto treba. Ovde nema žurbe, a zapravo ima mnogo da se radi. Mi ustajemo svako jutro u sedam sati, trudimo se da legnemo na vreme, ali ranije mora da se ustane da bi stigli sve da uradimo što treba“, napominje Mina.
Mina i Kristina su mišljenja da u Srbiji i te kako ima da se radi, a posebno ko želi da se upusti u sopstveni biznis.
Samo je potrebna želja, volja i dobra organizacija.
„Mislim da ljudi jako brzo donesu odluku da odu odavde. Ne kažem da ne treba probati i preko, ali treba dati šansu našoj zemlji. Konkretno, ovde kod nas ima potencijala. Mislim da može mnogo da se radi i zaradi, ako se posveti vreme za jedan ozbiljan posao. Ja sam, priznajem, imala motivaciju da odem preko i da radim nešto dobro i da nekada imam nešto svoje i takva je isto i moja sestra – pričljiva, druželjubiva i odlučna. A onda smo videle da to nije to“.
Dodaje da ljudi u inostranstvu imaju novca zato što mnogo rade. A isti taj princip može da se praktikuje i ovde, kaže Mina.
„U Srbiji jako lepo može da se živi, verujem da kada se neko trudi oko nečega i voli svoj posao, zaista može da uspe u tome i da dobro živi od toga. Ljudi u inostranstvu imaju novca, ali ljudi tamo dosta rade. Ovde može da bude isto, samo je potrebno da isto toliko posvećeno radimo“, smatra naša sagovornica.
Inače, Minu i Kristinu je, kako nam priča, kontaktirala jedna profesorka sa Poljoprivrednog fakulteta. Njih dve će održati predavanje o svom cilju koji planiraju da sprovedu.
„Mi ne planiramo da odemo odavde. Ostajemo u selu i čak se nadamo da će nam se tata pridružiti. Oduvek je pričao kako bi voleo da živi na selu, kad više ne bude bilo potrebe da radi. On nam pomaže savetima koliko može jer ipak mi ne znamo još sve oko poljoprivrede. Zato svima savetujemo da dobro razmisle pre nego što reše da odu iz naše lepe Srbije“, kaže Mina za kraj razgovora.
BONUS VIDEO: TOP 6 srednjih škola posle kojih se ne čeka na posao