Bljesak sa visine, masnica na ruci, slomljen telefon: Sećanje novinarke Nove na dan koji je obeležilo krvavo nasilje, ali i početak najvećeg studentskog pokreta u istoriji

Nakon što se 1. novembra prošle godine obrušila betonska nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i usmrtila 14 ljudi, nakon čega je od posledica povreda preminulo još dvoje, a jedna osoba ostala sa trajnim invaliditetom, u znak sećanja, građani su se širom Srbije okupljali u tišini, kako bi odali poštu poginulima.

Krajem ovog meseca, na skup povodom tišine, pozvali su i studenti i profesori FDU-a.

Na ovo okupljanje, tog dana, otišla sam službeno, kao novinarka, ali i privatno, kao čovek, koji oseća dužnost da ne zaboravi žrtve i ne pusti da zločin prođe bez kazne.

Stigla sam u Bulevaru umetnosti malo pre tišine. Kiša, niska temperatura, nevreme, nije sprečilo građane da u sve većem broju pristižu kod zgrade FDU-a i podrže studente u blokadi i profesora ovog fakulteta, u njihovoj inicijativi, ali i pokažu saosećanje prema žrtvama i njihovima porodicama.

Komšije sa Novog Beograda, glumci, reditelji, producenti, snimatelji, scenaristi, nekadašnji studenti ovog fakulteta, koji je iznedrio neka od najpoznatijih imena pozorišne scene i kinematografije u regionu, uz podršku građana sa svih strana Beograda, uz aktuelne studente i njihove profesore, zauzeli su pozicije na sredini kolovoza.

Jedna grupa građana stajala je na nadvožnjaku u blizini fakulteta, dok je druga, veća grupa, bila tik uz zgradu, na sredini Bulevara umetnosti. Skup je bio uredno prijavljen, a obezbeđivala ga je policija, koja je vozilima blokirala ulicu.

Sa otvorenim kišobranima i mobilnim telefonima, kojima smo dokumentovali događaj, mi, novinari, stajali smo u tišini, među okupljenima.

Tišina je, međutim, trajala tek par minuta.

Preknuta je iznenadnom bukom, koja nas je, i doslovno, pomerila sa mesta.

Vozila koja su pre “15 minuta ćutnje” uspela da prođu policijsku blokadu i zadesila se u periodu tišine pored FDU-a, morala su da se zaustave.

Ipak, nije im bilo do stajanja. Svi su, izgleda, negde žurili, kasnili...a za skup su saznali, čini se, tog trenutka.

Uvrede kao najava za udarce

Vrata jednog automobila ubrzo su se otvorila i iz njih je izašao vozač. Počeo je da galami. Da vređa, psuje i verbalno napada, za početak.

Neočekivano, iz preostalih nekoliko vozila, jedan za drugim, kao po nalogu, izlazili su vozači. Među njima je bila i “gospođa sa kišobranom”. Iskoristila ga je kao oružje. Okupljenim građanima, kao ni studentima, ali ni nama predstavnicima medija, nije u početku bilo jasno šta se dešava i zašto, pobogu, toliko galame.

Uvrede su se nastavile, ali sada su stizale od svih koji su se u nekoliko sekundi našli na pločniku, pored svojih vozila. Ubrzo su formirali grupu iz koje su kao bodeže bacali vulgarnsti i preteće zahteve da se pomerimo sa ulice. Ili će se desiti, šta?

Odgovor je stigao brznom svetla. Na studente je nasrnulo nekoliko “besnih vozača”. Davili su ih, gurali, udarali u glavu. "Gospođa sa kišobranom" je pomagala i davala svoj doprinos po kojim udarcem, a u međuvremenu telefonom snimala krvavi obračun. Jer, krvi je bilo. Nažalost, dečje.

Kao reporter sa terena, moj posao bio je da izveštavam sa skupa. Nisam bila spremna za fizičke okršaje, pa ne čudi da me je iznenadio udarac, koji je bljesnuo negde sa visine.

Jedan od “besnih vozača” našao se pored mene u trenutku dok sam radila svoj posao i snimala stravičan napad na decu, koja su se samo sećala žrtava i za to platila ozbiljnim povredama.

Da se ja vratim na onog “vozača”.

Dok sam pokušavala da snimim one koji napadaju u besnilu i ove koji se, izbezumljeni od straha, brane, pomenuti vozač, visok, krupan, sa pogledom u koji ne poznaje milost, udario me je pesnicom po ruci u kojoj je bio telefon. Aparat je odleteo na beton, završio u bari, polomljen i neupotrebljiv.

Na ruci je ostala masnica, da opomene. Ne na povlačenje pred besnilom, već na borbu za pravdu, koju i dalje jurimo, ali, kažu, dostižna je, pa ćemo nastaviti.

Dok je trajao krvavi pir, policija, koja je “obezbeđivala skup”, ostala je nevidljiva. Iz njihovih vozila niko nije izašao. Možda je zbog kiše.

Danas je godinu dana od napada na studente, profesore, građane i medije ispred FDU-a. Godinu dana od početka borbe za ispunjenje studentskih zahteva. Godinu dana čekamo. Godinu dana borbe… koja se nastavlja.

Samo smo želeli da odamo poštu stradalima, da ukažemo na živote koji su ugašeni, na mladost koja je iznenada tragično prekinuta. Da ukažemo na zločin, koji kako ima svoje žrtve, ima i svoje krivce. A krivci moraju da odgovaraju. I to je jedino nesporno.

Tog dana, 22. novembra 2024. godine, niko nije mogao ni da pretpostavi da će sukobi u Bulevaru umetnosti označiti početak najvećeg studentskog pokreta koji će pamtiti svetska istorija, a koji će Srbiju probuditi iz najdubljeg sna i izvesti je na put jedinstva, ljubavi i borbe za pravdu i slobodu, koji smo predugo čekali.

***