Priče s Onkologije: Ma koja korona, imam metastazu na jetri

Zbog korone ograničen je broj pacijenata koji mogu da uđu u Institut, pa se čeka ispred ove zgrade koju bi svi najradije zaobišli. U tom redu su svi jednaki i stari i mladi, oni iz kruga dvojke i oni iz Leštana, Bajine Bašte. Dijagnoza koja stvara knedlu u grlu, izaziva nervozu.Pune ruke papira, gomila uputa, rezultata, snimaka. Uglavnom i nisu raspoloženi za razgovor, nije im do priče: "Ma, pusti me, svaki put kada dođem ovde imam tremu", odmahuje rukom jedna starija gospođa.

Ipak, ima onih koji žele da podele svoje iskustvo, da malo otvore dušu."Za vreme korone je sve funkcionisalo tako što sam svakih dvanaest dana dolazio na terapiju. Morao je da se radi test na kovid da bih bio primljen na odeljenje. Ja sam čak tražio i da dobijem malo pauzu sa terapijama. Najviše me je nerviralo to što sam svakih 12 dana morao da radim test na kovid, uradio sam ih 11 ili 12, prestao sam i da brojim. Za svaki dolazak mora novi test. Svaki test je bio negativan. Svako malo su mi vadili krv", priča nam Slobodan Milićević.Ima i onih koje je pandemija zatekla usred dijagnostike.

"Imam rak prostate. Bilo je zastoja zbog korone od marta do juna. Trebalo je da mi rade reviziju pločica od biopsije. Prvi rezultati nisu bili kako treba, pa su čekali na reviziju, onda su ustanovili rak prostate. Prvo sam primao hormonske injekcije i sada dolazim na radioterapiju", objašnjava nam Slaviša. Dodaje da je laik i da se ne razume do kraja u sve procedure, ali da mu je zbog svega toga verovatno kasnila i terapija."Ipak, sada sve ide svojim tokom, imam potrebno lečenje", pomirljiv je naš sagovornik.Stanimir Petronijević se već dugo bori protiv kancera, u tome ga podržava i uvek je uz njega supruga Jasminka.

"Imao sam rak na bubregu, posle pet godina se proširilo na rame. Ugrađena mi je plastika, rame je pojedeno. Dok sam ja čekao tu operaciju, prešlo je i na drugi pršljen, rebra i sedalnu kost. Sada primam hemioterapiju, bolje se osećam. Dolazio sam ovde i dok je trajala korona. Bile su rigorozne kontrole na vratima, čekalo se. Ipak, bio sam revnostan i preglede nisam propuštao", objašnjava nam ovaj stariji gospodin koji je na kontrolu stigao iz Leštana.Za vreme vanrednog stanja, a i sada, praktično jedini izlazak iz kuće mu je dolazak na Institut za onkologiju. Uverava nas da ne živi u strahu od zaraze."Nigde ne idem, ne mešam se sa ljudima. Stalno sam kod kuće, samo idem kod lekara. Šta je, tu je. Ne opterećujem se i samo gledam da mi bude bolje", deli sa nama i svoju životnu devizu.Uz njega je i verna pratnja.

"Ja mu značim pola terapije. On padne ponekad i u depresiju, nije svejedno, ali ja sam mu podrška i ne dozvoljavam da ga bilo šta boli", zaštitnički je nastrojena supruga Jasminka.Tu je i Anka Stanojević, ona je došla da bude podrška sinu koji čeka na operaciju. Ni korona ih nije poštedela, oboje su bili zaraženi.

"On je imao i temperaturu i povraćanje. Imao je epi-napade. Bolestan mi je sin, a zanemoćala sam i ja. Više su mi dojadili i lekari i kontrole", umorna je naša sagovornica.U redu ispred Onkologije smo upoznali i baku Ljubinu Krsmanović (82) iz sela Markovci. Već pet godina ona se bori sa kancerom dojke. Prvo odmahuje rukom: "Gde mene nađoste". Ipak, iza tog odbijanja primetili smo i osmeh, pa smo uspeli  i da izmamimo kratak razgovor.

"Došla sam na kontrolu. Samo ovde i dolazim, ni u komšiluk zbog korone nisam išla. Ipak najbolje volim da kod kuće sedim. Ja sam ti baba, a baba i ne brine za godine. Velike su godine, dosta mi je života. Samo da su deca zdrava... ", priča nam baka Ljubina.Polako napuštamo ovaj red, red u kojem se sabralo baš sve: strah i snaga, borba i nemoć, volja i umor, podrška i usamljenost. Sabrao se ceo život, život kao takav.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram